Redakcija Aleksandar Gazivoda
Izlazak najnovije knjige “Nad licem zemlje” Aleksandra Gazivode izazvao je značajno interesovanje ljubitelja ove vrste poezije, koja potiče iz japanske tradicije i ima milione pristalice širom sveta. Gazivoda snagom izmaštanih ali duboko doživljenih slika i svojim treperavim intimnim stihovima šalje mudre poruke i opomene čitaocima da se tu blizu, oko nas, u svakom času našeg bitisanja, nalazi svo vidljivo bogatsvo sveta, na korak od naših nogu, pred našim očima koje nisu uvek kadre da vide tu raskoš i lepotu a ni srce nije uvek spremno da oseti pesmu ptica, žubor potoka, sunčevu toplinu,…
Opterećeni teškom svakodnevnicom, ne vidimo cvet koji želi da ga pogledamo, list koji vapi da zastanemo i gledamo ga kako se na vetru ljulja kao na ljuljašci života. Poeta Gazivoda nastoji da nam kaže da materijalno blagostanje ne može i ne sme da nam bude važnije od miline i dobrote prirode kojom smo okruženi.
Tragate za istinom sveta?
– Želim čitaoca ove kratke pesničke forme da dovedem do čuđenja i zapitanosti ko smo, odakle dolazimo, kuda idemo, s kojim ciljem postojimo, zašto pišemo, jedemo, pevamo, slikamo, mrzimo i volimo. I uvek u sebi moramo da tražimo krivca, ako nismo zapitani i ako ono što nam život nudi, a to je prvenstveno priroda, ne doživljavamo i upijamo u sebe. U tom slučaju treba flašom gadjati sopstvenu senku.Verujem da sve nade koje se izgube u stvarnosti, mogu da s e pronađu u poeziji. Dr Bogdan Šekler, moj recenzent prethodne knjige „Kazalica“ upravo mi je na to ukazivao i hvala mu.
Vaše pesničke haiku slike su stvarne?
– Nema u njima ideologija, možda se samo može naslutiti, u njihovoj dubini… Imam odličan odnos sa prirodom, oblacima, biljkama, mravima, sa brdima, konjima… taj naš koren sa prirodom je iskonski i ima ga svako od nas ali ga ne gaji, lepo se osećam kad se na trenutak izvučem iz tog sveta ljudi koji je najčešće lažan.
U pesmi „Orlovo oko“ bavite se slobodom?
– Taj haiku glasi ,,Zavezan konj, sanja svoju slobodu i trkalište!” Sloboda je ljudskom stvoru data da se razvija iznutra. Životinje takođe osećaju kad su vezane i neslobodne. Bunt živih bića je prirodan ali su dometi slabi.
U jednom stihu kažete ,,Nema povratka, ipak iz dalekih krajeva laste doleću“?
– U čitanju haiku tekstova potrebna je izvesna doza aktivnog učešća čitaoca. Ostvaruje se jedinstvo pesnika i čitaoca, zajednički se otkriva isto značenje reči da bi bio potpun haiku doživljaj a on se dešava na misaonom nivou. Šta je lepše od povratka suštine živog bića, makar ono bilo i ptica, ako ne lastavičji dolazak iz daljina u svoje sopstveno gnezdo. Interakcija između čoveka i ptice je nerazdvojiva. U jednom stihu takođe sam napisao da ,,buka ne da mravima da spavaju na miru“.
Haiku je kratak kao ljudski uzdah?
– Dugo osluškujem svoja čula dok haiku ne završim. Osmatram prirodu, njeno disanje, osluškujem svoje damare, širim oči i vidike i zapisujem, izražavam se, diveći se stvoritelju i njegovom delu… kad sve svedem na jednostavnu sliku i skicu, kažem sebi „to je to“ i zaključim i zaključam svoju trenutnu percepciju. I znam da je to „moj put kojim se ređe ide“ i kojim i dalje moram da ,,idem“.
DRAGAN STODIĆ
