Redakcija Aleksandar Gazivoda
HAIKU POEZIJA: “SVICI, SVIRCI I BREZINI SNOVI”
– Naš ljudski odnos prirodom je naš naintimniji i najdublji odnos sa samim sobom, svojim unutrašnjim stanjima, sa svojim egom i dušom, koju samo svojstva prirode, cveća, drveća, zelenila, šarenila, uzdiže i održava u životu, i nadahnjuje osećajne pojedince na pisanje haiku stihova – kaže specijalno za portal Avlija.me poznati beogradski haiku pesnik Aleksandar Gazivoda, čiji su stihovi prevedeni na pet jezika. Nedavno mu je međunarodna Asocijacija haiku pesnika iz Portugala dodelila Povelju za pesmu ”Jesenje magle, sunčev zrak izranja iz dečjih očiju!”
Upisujući doktorske studije na temu mineralazeolita pokušaćete, rekli ste, da dokažete njegov značaj pisanjem haiku stihova a da sebi olakšate teskobu?
– Moj doktorski rad bi trebalo da predstavlja pomak u nauci i društvenu korist. Rad je naporan a haiku poezija mi ponovo po ko zna koji put pomaže da izdržim. Kratka i jasna haiku forma unosi u mene radost postojanja. Ne pišem zbog nagrada i priznanja, pišem zbog svog lepog osećanja, kad se reči sklope i uklope i slepe i stope kao pet prstiju jedne i pet prstiju druge ruke, čvrsto i postojano u ono haiku jezgro, neraskidivo. Pa, ko može onda napisan haiku da rasparča na reči?
Vaše interesovanje za haiku potiče iz činjenice da je priroda mnogo poštenija prema čoveku, nego obrnuto?
– Da, svakako, priroda je toliko darežljiva, blagodatna, ćuti, daje majčinski i ne traži ništa zauzvrat. Svojim stihovima, koje često pišem i za radnim stolom, u autobusu, u automobilu, dok sedim u parku ili šetam Košutnjakom, želim da naš ljudski koren stopim sa našom postojbinom, jer nemamo ni drugu ni lepšu, ni iskreniju. U centru bilo kojeg grada ili megapolisa nećete čuti glas ni jedne jedine ptice, a čim zađete u šumu, i pobegnete od betona i gradske vreve i užurbanosti, osetite mir, i spokoj, zimsku ili prolećnu idilu, miris borovine… Jelen je tematski u centru mojih haiku stihova zato što ga smatram vladarom prirode. Pišem i o bubamarama koje mi često sleću na ruku, i kapi rose koju sunce polako suši da bi je noć i jutro i zora još brže oživeli.
Traumatičan je prema vama, ne samo odnos čovek-čovek, već čovek i njegovo čitavo okruženje?
– Pripremio sam za izdavanje zbirku haiku pesma pod naslovom ”Svici, svirci i brezini snovi”. Tu sam nastojao da ispričam priču o blagodati koje se zovu, na primer, trava, ruzmarin, keleraba, jasen, smreka, leptir, lane… smola, lekovita žalfija i neposrednu i neraskidivu vezu te nevine ali snažne blagodati sa ljudskom dušom… Svici pevaju, svirci sviraju, breze pletu i sanjaju svoje snove…a čovek uživa, jer je stvoren da uživa u u toj pastorali, uživa u darovima prirode, a to znači u sebe sve to upija sebe kao stvorenje prirode i svega vidljvog ali i nevidljivog – završava Gazivoda.
DRAGAN STODIĆ
