Ђура Шефер Сремац
.
ТРИНАЕСТО ПРАСЕ
.
Живео сам у бајноме свињцу
са дванаест братских подстанара,
риљ’о, грокт’о и у кокошињцу
са чопором браће и сестара!
Гојио и товио нас газда,
време тако пролазило вазда…
Кад ће стићи „црни дан“ – не зна се,
а ја бејах – тринаесто прасе!
Нисмо знали за туче и свађе,
весело смо обором трчкали
и сплачине мљацкали најслађе
јер за друго баш нисмо ни знали.
Дојила ме цуцлом Заједница
јер ми мати сисā не имаде
кол’ко треба за тринаест прасица,
за ме млека никад не остаде!
Једном стиже из Европе чова
у чизмама к’о да је из лова!
Он исука ловачку ножину,
поче њиме – да коље дружину!
Ја сам скич’о, бежао по свињцу,
смрт запрети мени прасцу, клинцу…
Да кидише пропаст – слутих, зна се,
jа наивац – тринаесто прасе!
У последњем судбоносном трену,
крвник кад се већ ближио грлу,
ја угледах будућност ватрену
док сам липс’о у блатноме брлу.
Да не дужим историју свињску,
за хепиенд, ипак, нека зна се:
спасох тикву српску, животињску,
зато што сам – патуљасто прасе!
Као украс и Страдија живи –
кроз векове баш смо свима мета,
к’о тринаесто прасе увек криви –
будућност нам жалосна још цвета!