Redakcija Kad bolje razmislim, najjača žena je moja majka Olivera. – Još kao dete bio sa svedok čestih rasprava i svađa, u kući mog oca Dragiše. Njena svekrva, to jest moja baba Zagorka, htela je da nas izbaci iz kuće, mene i moju majku. Najjače je to što su za vreme ručka nastajale te svađe, letele su šerpe, sa kiselim mlekom, i činije supe, iznad moje glave. Moja majka je mene dobila u 21. godini života, tako da je morala biti jaka kada je sa obližnjeg sela, došla da živi u grad sa mojim ocem koji je bio inženjer. Najjača žena je moja majka, jer moj otac nije imao pravo glasa, u porodici u kojoj je živela sa mojim dedom Božidarom, koji je tragično nastradao 1975. godine u manevru vozova.
Tada sam bio mali imao sam tek tri godine, i sve te nedaće i nevolje svalile su se na pleća moje majke.
Kao mlada snaha još sa sela, opravljala je groblje, nesrećno stradalog svekra, i sa mojom babom sa kojom se uopšte nije slagala izvodila običaje, i redove, kako se to ovde na jugu kaže, i njene vene su izmrzle, čekajući da pop dođe, na parcelu i opoje, i njenog svekra.
Takođe i te česte svađe i razmirice u porodici su je nagnale da jako mlada, možda i pre nego je mene dobila, kljuka sebe onim ružičastim kapsulama, Tranexima.
Ja sam tada još bio u maminom stomaku, ali to se kasnije itekako odrazilo i na moje psihičko zdravlje.
Živeli smo u staroj kući, u porodici najjače žene, moje majke, i negde te godine, 1975. se desila ta nesrećna poplava. Voda je nadošla, otac je bio na vojnoj vežbi, i morali smo da bežimo sa majkom i zapregom, i konjem u selo, „tate, podavismo se! – Zavapila je prosto moja majka, jer su kola upala u glib vode, ali je konj nekako izvukao noge isplivao prosto i mi smo se našli na suvom to jest u selu Mrštanu, deda Božidar, majčin otac nas je privremeno spasio i raselio.
Voda, to jest poplava je za sobom ostavila vlagu, miris memle koji dan danas pamtim, i u sećanju mi je… Sve moje igračke je odnela voda, malu harmoniku, doboš, i ne mogu baš da popamtim sve.
Znam da sam slušao jedan stari radio, misleći da u njemu stanuju mali ljudi, a da tu žive oni spikeri, koji puštaju muziku. Moja majka me je prosto kljukala žumancetom sa šećerom, i ja sam dobijao na kilaži, tako da me je moja strina Dušanka, ne slučajno zvala u šali ili zavisti Buzdovan.
Naravno sve je to smetalo mojoj majci, najjačoj ženi, svetionik kumog detinjstva, i nisu je baš prihvatali u familiji. Razlog je bio isuviše nego jasan. Boban, dete u familiji mog strica Dobrivoja i strine Dušanke, rodom iz Bivolja, nadomak Kruševca, napustio je prerano ovaj svet od operacije šuma na srcu, i sva ljubav je prerasla u mržnju, zavist, i pakost. Tako je to bilo.
Onda sam u tom magnovenju, tražeći dedu po ocu Božidara, takođe, pao uz stepenice, krenuo da tražim onog drugog dedu po ocu, Božidara, i razbio zube, bradom zveknuo od betonske stepenice, usta su mi bila puna krvi. Krvoliptanje iz usta su mi zaustavili kašikom šećera, punili su mi usta, šećerom, a ja sam plakao.
Moja majka je bila jaka, u tom smislu, da je trpela moje nestašluke, iz detinjstva, a i onda kada sam porastao, i postajao dečačić, momčić, onda je morala biti i jača, kako bi se nosila sa većim nestašluicma, i problemima, koje sam joj s ranom mladošću, zadavao, i priređivao…
Prve cigarete, kojima sam mogao zapaliti ostavu sa šuškama, onda pregorele vindjakne, i rukavi jeftinim cigaretama… Onda i prva pijanstva, kada sam krenuo u prvi razred ekonomske škole, a mene boli glava, kao sad dok Vam pišem ovu priču.
Znam da sam se prethodnog dana utopio sa mokrom braćom, u rakiji, ljuljala se kaldrma, i ulica mog sokaka.
Morala je biti najjača žena moja majka i kada su me tukli negde pri kraju srednje škole a onda sam se povukao u sebe, i psihički razboleo, dani, i meseci, insomnije, taj period mog života bio je jako turbulentan, a meni nekako nejasan izbrisan iz sećanja, malgovit, ne znam kada je bilo šta, a kada pre, ili posle toga, valjda zbog lekova ili je amnezije bila zbog šokova i preživljene traume.
Otišao sam na prvu kontrolu sa najjačom ženom mojom majkom, i ona me pošalje da kupim kutiju cigareta: ”Nek’, ti umota prodavačica”. – kaže mi majka. A ja pogubljen od nespavanja donosim joj umesto kutije-boxa cigareta, umotanu jednu paklicu cigareta…
Taj period života bio je jako težak za moju majku Oliveru, ona je morala biti jaka psihički, ali negde je popustila sa zdravljem i razbolela se. Iako je fizički bila jaka, i još uvek je, negde sa nestankom njenog oca, o kome se jedino ona brinula iskreno, i bila sa njim do poslednjeg izdisaja, u bolnici, vozila ga našim sada već bivšim da ne kažem pokojnim autom Yugo-45, i sve se to odrazilo na njeno zdravstveno stanje, jer je pretrpela moždani udar, narodski rečeno šlog.
Onda je morala biti jaka, kako bi se oporavila. Zna da je kukičila, iglama vezla stolnjake, i morala je biti jaka, i bila je!
Najjača je moja majka Olivera, najjača žena, takvu je znam, otkako znam za sebe.
Onda sam upisao studije, 1992. godine, dao par ispita, i stao. Uhvatio se sa lošim društvom, duvali smo lepak u kamp-prikolici kod burazera od strica, a onda se jedno letovanje, pretvorilo u pakleno, duvke sa travom, da bi me hospitalizovali 1993. godine, sa akutnom psihozom.
Morala je biti jaka žena moja majka. Posete koje nisu česte, i isto tako nisu prijatne, jer sam ambijent, sa alkoholičarima, koji se leče, i narkomanskim zavisnicima, kao i ljudima i ženama koji pate od neuroza i graničnih stanja, bio je deprimirajući.
Takođe, morala je moja majka biti najjača žena, i onda kada se razbolela i pre par godina ustanovila da boluje od dijabetesa, i visok pritisak ju je doveo do vertiga, i onda je nekakvim Božijim čudom ostala živa. Zahvaljujući timu lekara, koj je reagovao urgentno, i spasio je Bogu hvala, od sigurne smrti.
Morala je biti jaka žeana, jer je godinama pila lekove za povišen pritisak, a danije ni znala da je u potaji njenog organizma, dijabetes, uznapredovao.
Najjača žena je moja majka Olivera, koja već godinama pije šake lekova, ujutru, i uveče, gledam po dozeru dane: ponedeljak-utorak-sreda-četvrtak-petak-subota-nedelja.
Najjača je žena moja majka, jer se relativno skoro raboleo i moj otac, od iste opake bolesti, dijabetesa – tihog ubice, s kojim može da se živi, ali se i puno odriče, i uzdržava, kako od hrane tako i od pića, i svega što u sebi ima šećera.
Najjača je žena moja majka što se nosi, kako sa svojom bolešću, tako i sa bolešću mog oca Dragiše, koji je već u godinama, pa ono očajava i u nekim stvarima, segmentima života, je kukavica, i žena je veća od nje. He, he, he.
Ali dobro vratiću se na period kada je moja majka najjača žena odrastala na selu, putovala pešice, selo-grad, osam godina, usput teglila, svoju mlađu sestru, koja je celog veka bila bolešljiva, i samo kukala. Čak joj je i školsku torbu nosila, koliko je tetka bila nemoćna ili samo vešto glumila, ko’to zna.
Znam samo da kad se je moja majka, najjača žena, Olivera, razbolela, da joj je ta ista rođena sestra, došla u posetu u bolnicu, da joj pravi spletke i svađe, u koje smo se svi skupa u porodici upletali i međusobno se svađali. Bilo je jadno gledati moju majku, najjaču ženu, vidno smršalu, mokrih očiju od šećera, savladanu Torekanom, na infuzijama, kako leži u bolničkom krevetu.
Onda se tetka, njena mlađa rođena sestra, nešto naljutila, iz ko zna kog razloga i godinama je nije bilo da se javi, a kamo li da je poseti, da dođe kući, kod nas.
Morala je biti najjača žena moja majka, kada joj je oprostila, i kada je ispočetka saslušala njene suze i jecaje, telefonom, ali sve su to bili jedni te isti problemi iz familije, sujeta, intrige, ništa novo.
Da nisam sreo svog brata, od tetke Bojana, ne bi došlo ni do tog primirja između moje majke najjače žene i njene večito ljubomorne mlađe sestre. Sreo sam ga na kontroli, kod psihijatra, kada sam išao po recepte Bromazepama, jer ne mogu da spavam zbog sveukupne situacije u porodici, ili od 1999. godine!?
Morala je biti najjača žena moja majka i 1999. godine kada su nas izbacivali iz kuće mog dede Božidara, po majci, i babe Stojanke, sve zahvaljujući mojoj tetki Divni.
Da morala je biti jaka ako ne i najjača žena moja majka Olivera, kada se okončala NATO agresija, i mi smo se natovarenim Yugom-45, vratili iz egzodusa posle 77 dana. Kumanovski sporazum je doneo olakšanje i najjačoj ženi mojoj majci.
Ali kako su godine prolazile, ona je morala biti jaka, da nas svakog dana gleda neodomljene, bez porodice, ja neoženjen moja mlađa sestra još neudata; i nezapošljene, i to je sve boli i pogađa svakodnevno, samo ne pokazuje…
Nego prosto, izmeni pogled, nekud mislima odluta, zamišljeno me pogleda, i bude mi jasno da brine, kao svaka majka za svoju decu.
Znam da joj trenutno nije dobro, ali mora da bude jaka. Dovoljan je jedan moj osmeh, i ona se nasmeje i bude optimista.
Znam da mora biti jaka, moja majka, da bude najjača žena, zbog nas!?
Istaknuta slika: FOTO: Vasbalkan.com
