Redakcija Пешчани сат на радном столу, чика Ахмеда, је неумољиво цурио и показивао да смо се нашли у разговору читав сат и по. Моје име је Абкар, муслиман сам, а по свом верском опредељењу сам шит, а дошао сам из Ирана после несрећног грађанског рата, који је трајао осам година. Дошао сам у Тел Авив, издавачу на ноге, који је такође био муслиман, али по верском погледу, сунит. Чика Ахмед ме је прихватио оберучке као отац сина, и међу нама није било никаквих разлика, ни сукоба, сем оних благих у погледу верског опредељења. Чика Ахмед је био речит, начитан, говорио је правилно, арапски, граматички, за разлику од мене, који сам долазио из провинције Ирана, сеоцета, кога готово да нема на мапи муслиманског света, а чије је име у преводу на светски енглески језик, буквално значи ‘‘Жедна земља”.
Свим својим бићем осећао сам се изабраним, међу масом муслиманског живља, који пишу… Од малих ногу сам поштовао лик хазрети Алија. Он ми је био звезда водиља, пуни месец на ведром небу у ноћи… Он је и по верском учењу мога деде Махмуда, најближи нашем народу, предодређен за халифу, зет у Часној фамилији, међу шитским народом најбољи муслиман и мушкарац!
– Још верујеш у то да је он требао бити први праведни халифа?! – ускликнуо је Ахмед гласом цвилећим, због протеза, у устима.
– Да! Да! Чика Ахмеде…
– Добро… добро… – рече ми тихо као и увек. – И, ти о томе пишеш у свом првенцу Пешчани сат?
– Да! Да! – чика Ахмеде – За мене, он јесте правоверни халифа, и био је и остао пример на кога смо гледали у моме селу Жедна земља. Он је Град знања и учености, а свако од нас шита је капија кроз које улази знање…
– Она порушена капија? – прекиде ме упадицом чика Ахмет.
– Не, никако, чврсто смо веровали у то што смо знали, и стојали постојано, попут небеске капије. Хазрети Фатима, Хасан, и Хусеин одувек су били вредни нашег дивљења. А код вас сунита је ли тако чика Ахмеде?
– Да. Да. – потврди – И о томе си писао у свом првенцу Пешчани сат?
– Да, да. – готово, без даха, изнесох своје потврдно мишљење чика Ахмеду. – Па, то сви знамо! Али, не у целом муслиманском свету. За суните, за вас опште је познато да су халифе одувек представљале политичку моћ, и моћ динара и дирхема, а данас америчког долара… – покушах да се нашалим на његов рачун због претходне његове провокације о нашим срушеним капијама.
– Куш! Престани! – испровоцирах чика Ахмеда што ми и није била, намера.
– Добро. Добро. – умирих га.
– И о сукобима, код Карбале, си писао у свом роману ”Пешчани сат”?
– Па да, и то се не заборавља, и не само то, него и спремност на мучеништво, тотално страдање, трагедија која…
– Добро! – готово ме прекиде – И, ти то желиш да објавиш?
– Не само то, већ све што ми лежи на души сам испољио у роману Пешчани сат. Након исламске револуције како се Иран представља у медијима и како…
– Медији су пуни неистина, синко! – рече ми готово попут психотерапеута.
– Пишем и о томе како су хазрети Алија и хазрети Хусеин убијени. Баш као и мој отац и брат, од вас сунита када сте напали Иран. Умрли су вапећи за гутљај воде који нисмо имали да им рањеним пружимо!
– Али ја сам синко одмах, када је кренуо несрећни рат Ирака и Ирана, дошао у Тел Авив. – тихо изговори чика Ахмед и приви ме снажно на груди, загрли и помилова, умјесто мога умрлога оца, и умрлога брата и све побијене фамилије.
Ми шити смо стално подсећани како се хазрети Хусеин супроставио са својом Часном породицом и малобројним следбеницима против војске лажног халифе Јазида. Било је то у Карбали, 680. године. Да, та је битка у толико битна! Армија од чак хиљаду војника, савладала је седамдесет противника на бојном пољу. Хазрети Хусеиново тело је обезглављено након неравноправне борбе. Сви су умрли мученичком смрћу. А лојалност Посланиковој Часној кући, хазрети Алију, хазрети Хусеину и њиховим потомцима, чини темељ мог рукописа, али основна идеја је помирење између шита и сунита.
– Објавићемо то сигурно. Имам обавезу према твом оцу. – рекао ми је одлучно Ахмед.
***
Тираж првенца ‘‘Пешчани сат’’ је распродат у рекордном року у Израелу, Тел Авиву и широм муслиманског света на Блиском истоку. У канцеларији чика Ахмеда прославили смо успех. Пешчани сат на његовом столу је већ био исцурео до пола када сам му рекао да се враћам у родно село.
Од хонорара првог продатог тиража саградио сам бунар у родном селу, увакуфио сам га пред душе свих невиних жртава од Карбале до данас, а које су умрле жедне. Уместо писања све више времена проводим гледајући у небо своје голубове како лете високо све док не постану само као тачка… У нади да ће завладати мир на Блиском истоку и целом свету саградио сам голубарник уз приземну кућу у селу Жедна земља, где поново живим, ја Акбар муслиман, ни шит ни сунит.
