Redakcija Milan Mitić
PESMA ZA MOJU CRNOKOSU II
Prodajem dušu golu i bosu.
Trideset godina staru.
Može i zamena za jednu crnokosu.
Prodajem dušu svoju umornu.
Odevenu u neku boju sumornu.
Ti meni đavole moju crnokosu.
Ja tebi dušu svoju umornu.
Dušu prodajem za moju crnokosu.
Pa neka dobijem i po nosu.
Od njenog muža ili brata.
Pa nek’ i poginem od tuče i rata.
Dajem svoju dušu praznu.
Za snove živopisne.
Za oči njene crne.
Za crnu njenu kosu.
Za kosu mirisnu.
Za miris jeseni.
Van one bolnice.
Van one sobe.
Želim da je vidim.
Lutam danima umoran, bolestan.
Prolazim pored bolnice po sto puta na dan.
Posmatram vozove, autobuse, automobile.
Upoznajem taksiste, pitam za moju crnokosu.
Ali nje nema.
Šaljem joj cveće koje nikad neće stići.
Zaobilaznim putem preko afrike i azije.
Preploviće sva mora i okeane.
Preleteće planine i šume.
I stići će, ali kasno, kad ja budem već davno mrtav.
Kad ona bude već odavno mrtva.
Stići će tako njenim unucima, ili ko zna već kome.
Hiljade buketa uvelog cveća, i stotine pisama.
A oni neće znati šta je to.
Neće prepoznati slova i reči.
Neće govoriti rečima kao mi.
Neće znati da sam je voleo.
Jer neće znati šta je ljubav.
Ni ona neće saznati da sam je zavoleo.
Nikad neće saznati da sam prodao dušu svoju umornu.
Da sam dao dušu svoju bosu.
Za moju lepu crnokosu.
Ali sve beše uzalud.
Moja crnokosa je imala muža.
A ja otišao negde daleko, potpuno lud.
I još je želim, još je tražim.
I opet prodajem dušu golu i bosu.
Sada već sto godina staru.
Povoljna cena, može i zamena za moju crnokosu.
VLASNICIMA OVOG SVETA II
Na trgu sam hranio crnog gavrana.
Hranio sam ga svojim uspomenama
Hranio sam ga danima.
Pre toga sam lutao od grada do grada,
sa jednom vrećom prepunom strahova.
Sa usamljenim rukama.
Sa umornim nogama.
Nudio se neutešenim ženama-bežao od sebe samoga.
Usta su mi bila prepuna ćutanja,
iz njih je izlazila tišina, tama,
i smrad ovog sveta.
Reči su podsećale na zemlju zaraslu u korov,
na kuću napuštenu bez ljudi,
na ognjište bez vatre.
Moje telo je venulo za dodirom.
Moje oči prestale da traže.
Moja pluća su udisala teskobu.
Moje srce vapilo za nekim.
Na trgu sam video crnog gavrana,
Ležao je mrtav.
Umro je od gladi.
Ili je možda otrovan hranom.
Milan Mitić rođen 1982. godine u Prištini. Završio Gimnaziju i studirao Sociologiju. Pisanjem se bavi više od deset godina. Piše poeziju i prozu ali još uvek nije objavio knjigu. Zastupljen je sa nagrađenom pjesmom ”Čovek iz pojasa Gaze” u časopisu Avlija i zborniku najblje poezije u regionu Novi mostovi / Нови мостови. Živi u Kruševcu.
