Redakcija Jelena Trajković
ZAVIČAJ
Dok lutam sama godinama dugim,
shvatam jednu istinu strašnu:
magla, obavijena omotom drugim,
prikaže se kao magla tek kad skineš mašnu.
Ulice tuđe takse naplaćuju, varaju
isto kao On, doktor za prevaru.
Svi koji su otišli više se ne vraćaju,
al’ svi negde plaču dok se prave kako pevaju.
On je simbol izdaje, kratak nervni slom,
on pliva u svojoj magli, k’o svako bez obraza…
Pobegla sam da pronađem sebi novi dom,
jedan dan bez izdaje i jutro bez poraza.
Ali nije isto i nikad neće biti…
Svaki drugi grad mi je tek prolazna stanica.
Mogu bežati, mogu se doživotno kriti,
ali kad od sebe bežiš – ne pomaže granica.
Ja sanjam o svojoj kući, o sreći.
Otišla sam, drugi su me bezuspešno lečili…
Možda se vratim, teško je reći,
da pitam sve prijatelje što me nisu sprečili.
Da im kažem svima: hvala, ali greška,
život me je slomio, sreću nisam našla…
Da se pozdravim sa njima, opet, srca teška,
pa da odem – već sam jednom iz doma izašla…
Život oblikuje nebo svakome po meri,
smenjuju se svakodnevno pakao i raj…
Svako svoje gnezdo svije, a mi, dezerteri,
retko dobijemo bajku i svoj srećan kraj.
Borim se, ne dam duhu da klone,
molim se za prijatelje svoje izdaleka…
Al’ volja, k’o neprijatelj, u sivilo tone…
Borba nema milosti – ne prašta, ne čeka.
Ja živim brzo i želim mnogo,
neću ni živeti, ni sanjati doveka…
Pred svima čuvam svoj dom i branim strogo
sve što je od mene napravilo čoveka.
Pričaju mi, svi koji me znaju,
da u rukama nosim srećnu zvezdu…
Ja, na mukama, shvatim tek na kraju
– srećan je onaj ko spava u svom gnezdu.
Ja nisam te sreće, volja mi je načeta,
život me je izdao i put me je zaneo.
Svaka rana koju nosim, ko god da je naneo,
najviše boli tamo gde je začeta.
Zato bežim od svega što najviše volim
i molim se svakog dana za sve svoje ljude…
Plamen bih gasila rukama golim,
samo da svima njima dobro bude.
Sve je dim, pepeo i prah,
razmišljam slomljena svetom putujući…
Sve je prašina, magla, borba, strah…
I samo želim da dođem kući.
