Redakcija Миланка Кузмић
КАКО САМ ЗАВОЉЕЛА ШКОЛУ
Дошао је септембар а са њим и први дан школе. Док су друга дјеца радосно ишчекивала тај дан, ја сам осјећала све већи страх и мржњу према школи. Нисам могла да разумијем свог старијег брата и његову љубав према бројкама и словима, шта ту има да се воли. Додуше ја нисам била као друге дјевојчице мирна и послушна. Често сам правила разне несташлуке, верала се по накривљеној огради, истраживала најтамније ћошкове куће, скривала братове ствари… Баба Стана ме је често грдила говорећи: „Видјећеш ти кад пођеш у школу! Неће теби учитељица праштати сваку заврзламу коју направиш!“
Тих ријечи сам се сјетила и овог јутра, а веома гласно сам их чула оног тренутка када сам држећи мајку за руку дошла пред ту огромну зграду коју су звали школа. Радознало сам посматрала дјецу и њихове родитеље, а страх је све више растао. На вратима школе се појавила млада, висока жена, и позвала нас, првачиће, да кренемо са њом. Мајка ми је објаснила да је то учитељица. Чврсто сам држала мајку за руку не желећи да кренем са учитељицом. Али, она као да је осјетила мој страх, полако нам приђе и са осмјехом на лицу тихо ми рече: „Ти си сигурно Марија.“ Широм отворених очију гледала сам ту незнанку и питала се како зна моје име. „Марија хоћеш ли поћи са мном и другарима да упознаш школу?“ пружајући ми своју руку упита ме учитељица. Оклијевала сам неколико тренутака, али због жеље да пред другом дјецом будем храбра кренух са учитељицом.
Прво смо отишли у учионицу гдје нам је учитељица објаснила да је то од данас учионица нашег одјељења у којој ћемо боравити сваки дан. Затим нас је провела кроз остале просторије у школи објашњавајући зашто која служи, и упознајући нас са људима који су ту радили. Тако смо сазнали да је просторија са великим полицама пуним књига библиотека, а дјевојка која ту ради је библиотекарка. Упознали смо и директорицу и педагога. Осјећала сам се поносно јер од све дјеце, учитељица је баш мене држала за руку док смо обилазили школу. И знате шта, открићу вам једну тајну. Мој страх се истопио као сладолед, пред осмијехом наше учитељице. Због ње сам завољела те чудне бројке и слова, и тек сад сам разумјела свог брата.
Миланка Кузмић, рођена 1977. године у Добоју, гдје и сада живи. Пјесме пише од своје 12-е године. До сада објављивала радове у часопису средње Економске школе (1996), као и на страницама књижевног клуба „Јован Дучић“ из Добоја. 2018. године учествовала на неколико књижевних конкурса за зборнике гдје су јој пјесме објављене у сљедећим зборницима: „Ехо добре речи“ електронски зборник, „Приче и песме 2017“ у организацији Асогласа, „Рамски сутони“ у организацији Народне библиотеке Вук Караџић Велико Градиште, зборник „Гласови Мелпомене“, зборник „Српкињо снаго и утјехо“и многим другим. Учествовала и на књижевном конкурсу „Видаковићеви дани културе Рудо 2017.“ гдје је освојила прву награду, и на конкурсу завичајне поезије гдје је освојила трећу награду. Добитник је друге награде на конкурсу књижевног клуба „Јован Дучић“ Добој „Српске голготе ХХ вијека“, као и награде у Италији. Oве године објавила је прву књигу, збирку поезије, „Туга у капи росе“. По занимању је професор разредне наставе, запослена у ЈУ ОШ „Свети Сава“ Добој.
