Maja D. Nedeljković: Čovek je biće koje čezne za istinom

Slovo o neprolaznim vrednostima

Vreme koje prolazi slučajno ili namerno taloži paučinu baš na one junake, koji su kroz vreme pokazale da su istina i ljubav vriline, a ne teret čovečanstva. U ta davna vremena slavne istorije, uplovila je i filozof, pesnikinja, ikonopisac Maja D. Nedeljković, koja je pokušala da kroz dva svoja dela, rasvetli život i stvaralaštvo Jelene Lazareve Balšić i Nadežde Petrović. Iako ih dele vremenske epohe, poruka o neprolaznim vrednostima i danas se može isto tumačiti.

Razgovarao: Marko Mirković

Virdžinija Vulf govorila je da su loše knjige ubice slobodnog vremena, vaše delo “Blagoverna Jelena Lazareva Balšić”, je doživela veliki uspeh iako govori o srednjovekovnoj Srbiji, a ne o nekoj mejnstrim zvezdi, u čemu se ogleda taj uspeh?

Čovek je biće koje čezne za istinom više nego što je toga svestan, posebno u naše vreme koje na svoje promašene pijedestale uzdiže sve drugo osim nje. Međutim, čovekovu dušu ne zadovoljava laž niti poluistina. U tom pogledu niko ga ne može prevariti koliko god bile lukave strategije i taktike zamagljivanja i zavaravanja. Odsustvo istine, odnosno nezadovoljena potreba za celovitišću i smislom, bolno je iskustvo koje savremni čovek oseća na rođenoj koži. Isto kao što, uporedimo, duboko čezne za ljubavlju, pa ga njeno odsutvo ili pak neki surogat nikako ne ispunjavaju. U tome je srž ljudskog bića, u toj čežnji i potrebi za istinom i ljubavlju.  Istina i ljubav u strogom smislu, a ne može da bude pravi a da nije strog, su jedno te isto. No, o tome nas danas više ne uče, ne upućuju nas na to. Razlog uspeha ove knjige, sasvim neočekivanog ako gledamo površno,  je jednostavno u gore navedenom. Ona ozbiljno traga za istinom i samo za istinom o našoj, zaista, slavnoj prošlosti i trpi samo činjenice. Govori o nepresušnoj ljubavi naših predaka prema budućim naraštajima, a ta ljubav sve prevashodi, pa samim tim i vekove.  Duše čitalaca sve navedeno s lakoćom, velikom zainteresovanošću i radošću su prepoznale u ovom našem 21. veku i, jednostavno rečeno, u tome leži razlog uspeha te knjige koja je – visokotiražna.

Da li to znači da se vraćamo korenima i izgubljenoj tradiciji ili je to samo privid?

Vraćamo im se, možda ne brzinom i u obimu koji je neophodan, ali kolo sreće se neminovno okreće u korist istine i ljubavi. I u meri u kojoj se budemo vraćali svojim korenima i tradiciji mi ćemo sve više osećati to, nama danas uskraćeno, veliko zadovoljstvo i najzad kročiti na pravu životnu stazu. Uostalom, nikad ne zaboravimo da u istoriji ne nestaju mali, uslovno rečeno, već samo zaboravni narodi. Samo onaj ko se dobro seća prošlosti ima smislenu sadašnjost i osiguranu valjanu budućnost. Znači, odnos prema našim veličanstvenm precima, našoj bogatoj duhovnoj kulturi i sveukupnoj raskošnoj baštini govori nam kakav smo narod. Što je taj odnos prisniji i ozbiljniji to će i nama biti bolja sadašnjost, a to će odrediti i budućnost naših potomaka. Dakle ogovornost, i to velika, je na nama. Sve to sazdalo je onog snažnog pokretača koji me je nagnao da pišem svoje istraživačke knjige.

Šta je osnovni Vaš motiv i razlog, da svoje istraživanje, a možemo slobodno reći i stvaralaštvo posvetite prvo Jeleni Balšić, a potom i Nadeždi Petrović?

Njihove ličnosti su me opčinile svojom: mudrošću; dalekovidošću; bezkompromisnom  požrtvovanošću; neumornom borbenošću; neugasivom ljubavlju prema svome rodu; nepokolebljivom, tvrdom verom da će pobediti dobro uprkos neizbrojnim preprekama; svojom nezaustavljivom upornošću; i nepresušnim uzvišenim stvaralačkim moćima. Bile su to žene-zmajevi srpske istorije i istorije kulture. Stožerne ličnosti ne samo svog već i budućih vremena, pa i 21. stoleća, a to će nepromenjeno tako i ostati.  Zato ih i valja uvek imati pred očima kao ličnosti-svetionike u našim svakodnevnim burama života. Stoga sam svoje duboko poštovanje prema njima želela da podelim sa čitaocima. Ima smisla ugledati se samo na one koji su bolji od nas, uostalom samo na najbolje, bila je jedna od mojih čvrstih niti vodilja. Dakle, njihove životne priče, uverena sam, treba da posluže kao nauk kako treba živeti, u kom se to smeru treba kretati i truditi.

Čini se da ono što povezuje ovo dve žene koje nisu živele u istoj epohi, je velika ljubav prema životu i prema čoveku, odakle dolazi taj njihov optimizam, jer su obe stvarale u nestabilnim i često turbulentnim vremenima?

Snaga im je priticala iz vere.  Otuda su obe bile ubeđene da je poraz zla neminovan, te da svaki čin otpora protiv njega jeste, ma koliko kratkoročne ne davao rezultate, deo velikog mozaika pobede koja se tiho i nezaistavljivo slaže. Današnjem, tipičnom savremenom čoveku upravo ta vera manjka, te on to teško uspeva da pojmi, budući da je nepostavljanje visokog pitanja o smislu života postalo njegovo životno pravilo. Njemu koji uglavnom veruje ateističkoj slici sveta (koji pretežno polazi od virtuelne realnosti koju su stvorila sredstva javnog informisanja i restriktivni sistemi obrazovanja), i vidi samo uske okvire trenutne situacije, oslanjajući se isključivo na sitne sopstvene interese i privatna osećanja, izmiču zato orijentiri vaseljenskih razmera. Oni prevazilaze okvire njegovih percepcija, te ih on niti vidi, niti misli da su mu potrebni, ali zato i jeste osuđen na ulogu trunčice koja ništa ne shvatajući biva nošena gigantskim tokom događaja. Naprotiv, za razliku od takvog čoveka, Blagoverna Jelena Lazareva Balšić u prvoj polovini 15. veka i Nadežda Petrović na početku 20. veka ne nestaju u kataklizmičkim vrtlozima svojih doba već  rastu i uzdižu se u ličnosti-stubove naše istorije. One  su među njima.

Zašto su one u istoriji predstavljene površno i jednoznačno?

Odgovor je poražavajući, jer postoji loša namera da upravo tako bude. Nema tu mnogo slučajnosti.  Dakle, predstaviti upravo one najuzvišenije ličnosti površno ili čak nikako, prećutati ih jednostavno, ili pak tumačiti ih jednoznačno, a da pritom taj znak bude uvekoliko pogrešan nije stvar nesnalaženja. A zašto je to tako? Pa, nizašto. Odgovor je isti kao i na pitanje odakle zločinjenje, zato je recimo neko učinio neku lošu stvar? Možemo reći zbog ovog ili onog, ali neumoljiva analiza pokazaće na kraju da je to učinio nizbogčega, a da od tog pritom imaju i on i drugi samo gorku štetu. Pa, zato ne ponašajmo se besmisleno. Pazimo da svaku ličnost prikažemo u svetlu koje zaslužuje. Samo tako će i nama biti bolje. Ali zbog one suprotne loše namere predstoji nam velika borba. Neprestana, dok je ovog sveta i vremena.

Toga treba biti svestan, a zato i spreman.

Da li postoji neki univerzalni recept, na koji se način čitaoci mogu grejati na varnicama prošlosti koje isijavaju iz knjiga o životima ove dve važne istorijske ličnosti, šta mogu da očekuju?

Ključ svega je u veri i izboru. Valja duboko razmišljati o životima te dve uzvišene ličnosti naše istorije i životima onih sa kojima su sarađivale i borile se. I onda se doslovno grejati na tom ognjištu vere. Ili, slikovito rečeno, piti sa tih izvora. I s poverenjem prihvatiti izbore tih ličnosti kao sopstvene. Prepustiti im se kao u ljubavi, s tim što u ovom slučaju ne možemo da pogrešimo.

Čemu bi Jelena Balšić i Nadežda Petrović, mogle da nauče današnje mlade devojke?

Onim neprolaznim vrednostima bi mogle da ih nauče, a to su ljubav, sloboda, istina i pravda. Te vrednosti podrazumevaju stalnu borbenost, požrtvovanost i trpljenje. Zvuči paradoksalno, ali rukovodeći se isključivo  takvim vrednostima može se doseći istinska životna radost, prava pravcata razigranost, bez obzira na teškoće, i puni životni smisao. Drugog puta nema. Bez toga vam ništa ne vredi. Sve drugo je promašaj i pad. Dakle, ne samo današnje mlade devojke nego svi odreda mogli bi da se nauče velikim, odsudno važnim lekcijama.

Foto: Univerzitetska biblioteka “Nikola Tesla”, Niš