Marija Jotić Milenković: Uhvaćena u zamku vremena

Ухваћена у замку времена
Јесам ли моје сенке бдење или моје душе хтење
Ил’ сужањ који сам себе води на губилиште
Јесам ли ја ватра од које требам да се спасем
Ил’ сам жар који тињам, полако у осами гаснем
Од живота би све да иштем, ко сваки живи створ
Док чујем роптање моје душе и њено сумануто шапутање
Ја бих да вриснем, ал’ немам више снаге себе да стиснем
Јесам ли ја птица ругалица која пева у хор себи се руга
На земаљском тлу још корачам, смејем се, кличем, ричем
А потом на ухо себи певам славујеву песму из луга
Желим да све у једно спојим, наглас себи кличем
Морам, да могу на ногама без ватре гордо да стојим
У мени немилице скачу сенке, гласови не мирују
Жудња из груди ми чили док се сулуди снови рађају
Јесам ли себи предалеко или исувише преблизу
Све моје мисли као ватра ме прже, у срж погађају
Без мене, без мог пристанка отварају врата Aда
Хоће ли моја душа на врата Aда да страда
Свеједно је, јер све мени припада, моја душа и моје ја је моје
Можда призивам уснулу авет која ме за руку већ држи
Ухваћена сам у замку времена, у замку хтења и страдања
Горим на ломачи, осећам пече ме, месо ми се пржи
А никога поред мене нема, нико ме за руку не држи 
Већ чујем свој скривени смех који ми се из потаје смеје
Између моја два света проналазим сва моја усхићења
Мојег сам срца бдење, само живи створ и моје душе хтење
Ил’ сам сулуди сужањ који себе води на крваво губилиште
Сужањ сам који само мало лепоте од овоземаљског живота иште
Руб сам планине и тврди камен моје помрачене сенке
Који нико још сломио није у сумраку узалудних покушаја
Ухваћена сам у замку времена, сопственог хтења и страдања.