Марко Смуков
МАЈКА
.
Рођена је другим да угађа,
И кад чује и нечује – хвала!
Срећа деце од сопствене слађа,
Све најлепше дечици је дала,
Кад у оку дечјем види сјај,
Доживљава свој сопствени рај.
Бога моли не за лични спас,
Ни због страха од паклених мука,
Већ због бриге за судбину нас,
Где нас вреба глад опаког вука,
И звечарке, отровнице змије,
Што у љубав уме да се скрије.
Неумитни крај кад јој се јавља,
Не плаши је црне земље тама,
Него бриге које нам оставља,
А радост би да подели с нама,
И кад доспе у предворје смрти,
Терет мајке наставља да прти.
Озареног, избораног лица,
С поуздањем да Бог зна шта ради,
И да вредна пчела радилица,
Има право да умре у нади,
Да анђели будни су и пазе,
Њена деца док беспућем газе,
Да путеве праве проналазе.