Redakcija Микица Илић
ТИТО
Међу свим тим Елвисима, Сандоканима, Тарзанима и Брус Лијима, он се звао просто – Тито. Упознали смо га једног сасвим обичног и досадног поподнева, док смо се кликерали у сенци старе липе. Стао је подаље од нас, неко време ћутке посматрајући испод ока шта радимо, потом је пришао и, показавши нам неколико трикова са стакленцима и праћком, пљунувши једном ситно кроз зубе, онако како ми нисмо умели, и испустивши продорни звиждук између малих прстију обе шаке – купио нас је за сва времена.
Тито је био родом однекуд са румунске границе, из неког малог села необичног имена. У наше место је стигао изненада, једног јесењег праскозорја, заједно са родитељима, старијом браћом, сестрама и мноштвом других земљака који су надничили у пољопривредном комбинату, берући грожђе, јабуке и брескве. Њих стотињак становали су, заједно са пацовима и голубовима, у старим, разваљеним баракама од импрегниране даске, које су се наслањале на наше двориште.
Испочетка смо се љутили на придошлице зато што су заузели напуштене зграде које су нам служиле за игру, али смо се временом навикли да, прилепљени уз ограду од плетене жице, која је одвајала наше двориште од њиховог, посматрамо свако јутро уморне неиспаване надничаре како тумарају око спаваоница, чекајући у реду за умивање испред камене чесме у дну дворишта. Потом би се сањиви људи послушно пењали у приколице старих камиона и немо зурили у даљину, палећи цигарете или мљацкајући сендвиче са саламом, док би моћне машине бректале, спремне да их поведу на плантаже.
Када би и последњи камион нестао у облаку прашине, у баракама су остајала само мусава, весела деца и тек покоја мајка са одојчетом у наручју или великим трбухом, која би спремала храну и искувавала веш на импровизованом огњишту, сачињеном од наслаганих цигала и зарђалих плотни. Деца чији су родитељи одлазили на рад у винограде и воћњаке, весело би се играла, трчећи и вриштећи по кампу, ослобођена родитељских прекора и грдњи. Понекад смо са занимањем гледали туче којима би се завршавале веселе игре међу малишанима из барака. Нисмо се усуђивали да им приђемо све до дана када смо упознали Тита.
Искористивши једну рупу у жици, Тито се први провукао кроз ограду која је до тада неприкосновено раздвајала наша два света и пришао нам док смо се безбрижно играли. Није му требало дуго времена да нас освоји својом отвореношћу и једноставношћу. Отада је долазио сваки дан у наше цветно двориште.
Била нам је занимљива његова одважност и отреситост одраслог човека јер били смо у годинама када смо почињали потајно да опонашамо старије, верујући да би живот без свих тих непотребних конвенција, оличених у школским обавезама и породичним обзирима, био право уживање. Титу је све било тако једноставно и лако. Он није био оптерећен замарајућом бригом и нежељеном пажњом родитеља, која нас је гушила и спутавала. Био је слободан и самосталан баш онако како смо и ми сами одувек желели, али никад нисмо имали храбрости да будемо.
У пар недеља дружења научио нас је да крадемо птичја јаја из крошњи дрвећа, да играмо клиса и труле кобиле, да пецамо жабе на лист боквице, да правимо свирале од зове, да звиждимо и пљуцкамо ситно, кроз зубе, и још хиљаду других корисних ствари које су нам обојиле детињство.
Тито је био непресушни извор свакојаких авантура и доживљаја које нам је препричавао увече, уз логорску ватру коју је налагао грањем и сувом кукурузовином. Заједно са родитељима и другим рођацима, он је, од раног пролећа па све до касне јесени и првих мразева, крстарио друмовима и пољанама у потрази за каквим бедно плаћеним послом. Шта све његове црне, немирне очи нису виделе на тим узбудљивим путовањима: храбре гутаче ватре и луде возаче мотора који се врте у круг по унутрашњој страни великог бурета, пркосећи гравитацији и судбини, бркате жене, смешне кепеце и дебеле змије смотане око нежних вратова плавокосих лепотица, мађионичаре који извлаче буљуке белих зечева и голубова из својих цилиндара, шарене папагаје док псују пролазнике и пијане мечке које се веру уз бандере… Тито је видео све оно због чега је вредело живети.
Причао нам је Тито о авиону двокрилцу за прскање усева и храбром авијатичару Талету, који пилотира тако ниско поврх кровова и крошњи да људима лете шешири са глава; о томе како га је једном провозао у својој моћној летелици; о људима који одгоре, из аероплана, личе на сићушне мраве док миле по златножутим њивама; и о кућама налик на кутије шибица, а ми смо га задивљено слушали, отворених уста и разгорачених очију пуних злобне неверице.
Искрено смо му завидели на таквим авантурама, јер наша путовања сводила су се на одласке до најближег града, где смо повремено ишли код лекара или у куповину, и на свега пар посета бљештавој престоници, зачињених једним одласком у зоолошки врт и двема шетњама по калемегданској тврђави. И то увек у присуству родитеља. Стидели смо се чак и да причамо Титу овако безначајне доживљаје. Уместо тога, препричали бисмо му неко поглавље из романа Карла Маја или Марка Твена, приписујући га сопственој пустоловини. Тито није умео да чита, па смо били сигурни да никада неће открити нашу превару.
Почетак нашег дивног пријатељства био је нагло прекинут у једно тмурно, јесење предвечерје.
Отац се изненада вратио кући са терена један дан раније и затекао нас како се играмо у дворишту са Титом. Био је уморан и зловољан због некаквих проблема на послу. Пришао нам је без речи и погледао нас прекорно. У трену смо прекинули игру, схвативши да нешто није у реду.
Отац је потом строго погледао Тита и упитао га шта он тражи овде. Тито је збуњено зурио у врхове поцепаних патика “албанки”. Ми смо, отворених уста, немо пиљили у тату, слутећи некакву велику несрећу. Отац се затим накашљао, да би својим речима дао већи значај, и ухватио Тита за руку, показавши му капију. Наредио му је грубо да више не долази и да нас не узнемирава. Држи се твоје черге, грмео је отац, а не туђих дворишта и кућа.
Тито се збуњено трептао, очекујући да ћемо га узети у заштиту, али брат и ја, уплашени очевим тешким речима, остадосмо неми. Било нас је срамота и хтели смо да заплачемо, али нисмо желели да цмиздримо пред Титом. Уместо тога оборисмо главе доле, према црној земљи, очекујући да нас све скупа прогута од стида.
Тито је немо стајао још један трен, а онда нагло потрчао ка капији, кријући лице у шакама. Брат и ја устремисмо поглед ка оцу. Он је збуњено стајао насред дворишта, подижући руку и заустивши да каже нешто, што свакако више није имало никаквог смисла. Учини нам се да му у углу ока нешто заискри.
Било је прекасно за било шта. Ништа више није могло да промени тај један једини тренутак велике срамоте: ни очево извињење Титу, ни колачи које му је однео сутрадан у бараку, ни позиви на вечерње гледање телевизије, ни пушка коју му је направио од дашчица и канапа, ни горко, искрено кајање… Штета је била непоправљива. И трајна.
Када смо се недељу дана касније опраштали од Тита, који се селио, заједно са родитељима и другим Циганима, на југ, у бербу дувана, стајали смо немо пред другом којег, слутили смо, више никада нећемо видети. Ћутали смо, не налазећи прикладне речи за растанак. У ствари, једва смо чекали да се мучно опраштање што пре заврши. Неподношљиви терет притискао нам је немоћне груди и одузимао нам дах.
Осећали смо се пред Титом као лопови који су му украли нешто драгоцено. Заувек.
Микица Илић, рођен 1972. године у Сремској Митровици. Дипломирао је на Правном факултету Београдског универзитета и апсолвирао на Богословском институту Српске православне цркве. Бави се књижевним радом, пише прозу, есеје и сатиру. Сарађује или је објављивао у 40-так књижевних, богословских, научних и других часописа, у којима је објавио преко 100 текстова. Заступљен је у више заједничких издања, зборника и антологија. Добитник је више књижевних признања, међу којима и награда: “Лаза К. Лазаревић” 2002. године и “Српско перо” 2006. године. У издању Студентског културног центра из Крагујевца објавио је 2003. године књигу приповедака “Западно – источни диван”, као један од четири најбоља рукописа на конкурсу за едицију “Првенац”. У издању библиотеке “Глигорије Возаровић” из Сремске Митровице објавио је 2012. године монографију “Село Босут у Срему”. Приче су му превођене на енглески, немачки и бугарски језик. Живи у Сремској Митровици и Босуту.
Више о аутору на: http://mikicail
