Светлана Ђурић
.
ЗАВИЧАЈ
.
Далеки предели гора и шума
вуку ме себи
неодољиво се њишући,
у сећању.
.
Река што жубори…
и ниже брзаке,
лагано језди ушћу…
и зове ме, зове!
.
И тихе ноћи посуте месечином,
док зрикавци песме поју,
зову ме да се вратим…
ДОМУ! У кућу своју.
.
Нема тог предела
на овом предивном шару,
који може да ме задржи
да се не вратим у кућу стару.
.
МАЈКА
.
Ткање се сећања преде лагано,
одмотава клупко тананих нити,
све ми је добро знано,
и ништа се не може скрити!
.
Ни суза у оку када заблиста,
сећањем позвана из дубина,
ни тешка, ни слана…
Већ прозирна, чиста!
.
Сећам се дана безбрижних, давних
у неповрат што лагано језде,
у твом крилу проведених,
док си за мене скидала звезде.
.
Бди надамном топло око,
косу ми чешља блага рука,
летим високо, високо…
и немам брига, и немам мука.
.
Да ми се само топло насмеши,
да ме пољуби снену…
да ме загрли јако, јако…
и заледимо се у времену.
.
ПРВА ЉУБАВ
.
И страх , и стрепња , и радост…
Усхићење неко јако,
Ваљда је таква младост?
Ништа не зна полако!
.
Па када се узбурка океан душе,
емоције на таласима броде,
и понека ,ужасна, стварности неман,
лагано провири из воде.
.
Нешто чудно се пробуди,
када те чујем, угледам…
Срце затрепери и полуди,
а, знам да не сме!
.
Из главе ми сва памет излети,
и почнем да бунцам свашта!
И не знам где се налазим ,
јер желим те, ал пазим!!!
.
Пазим, да те не повредим,
сулудим сновима својим.
Напрежем се да стварност видим,
Али узалуд – ја те волим!
.
Светлана Ђурић, рођена 1980. године у Чачку.
Живи и ради у селу Вајска, општина Бач, Војводина.
До сада није објављивала своје радове.