Tri pjesme Svetlane Đurić

Poezija

Светлана Ђурић

.

ЗАВИЧАЈ

.

Далеки предели гора и шума

вуку ме себи

неодољиво се њишући,

у  сећању.

.

Река што жубори…

и ниже брзаке,

лагано језди ушћу…

и зове ме, зове!

.

И тихе ноћи посуте месечином,

док зрикавци песме поју,

зову ме да се вратим…

ДОМУ! У кућу своју.

.

Нема тог предела

на овом предивном шару,

који може да ме задржи

да се не вратим у кућу стару.

 .

МАЈКА

.

Ткање се сећања преде лагано,

одмотава клупко тананих нити,

све ми је добро знано,

и ништа се не може скрити!

.

Ни суза у оку када заблиста,

сећањем позвана из дубина,

ни тешка, ни слана…

Већ прозирна, чиста!

.

Сећам се дана безбрижних, давних

у неповрат што лагано језде,

у твом крилу проведених,

док си за мене скидала звезде.

.

Бди надамном топло око,

косу ми чешља блага рука,

 летим високо, високо…

и немам брига, и немам мука.

.

Да ми се само топло насмеши,

да ме пољуби снену…

да ме загрли јако, јако…

  и заледимо се у времену.

.

ПРВА ЉУБАВ

.

И страх , и стрепња , и радост…

Усхићење неко јако,

Ваљда је таква младост?

Ништа не зна полако!

.

Па када се узбурка океан душе,

емоције на таласима броде,

и понека ,ужасна, стварности неман,

лагано провири из воде.

.

Нешто чудно се пробуди,

када те чујем, угледам…

Срце затрепери и полуди,

а, знам да не сме!

.

Из главе ми сва памет излети,

и почнем да бунцам свашта!

И не знам где се налазим ,

јер желим те, ал пазим!!!

.

Пазим, да те не повредим,

сулудим сновима својим.

Напрежем се да стварност видим,

 Али узалуд – ја те волим!

.

leto 2012 136Светлана Ђурић, рођена 1980. године у Чачку.

Живи и ради у селу Вајска, општина Бач, Војводина.

До сада није објављивала своје радове.