Redakcija 10 godina nezaposlenosti u okupiranoj Srbiji
Piše: Miloš Ristić
Proslavio sam jedinstveni jubilej. Naime, deset godina nezaposlenosti na Birou rada.
Bez jednog dana radnog staža u 38-oj godini života.
Napisao sam i objavio 11 knjiga. Od toga, napisao sam tri knjige književnih kritika. Na kontu toga, mislio sam da će me bar zaposliti u Kulturnom centru kao urednika časopisa. Ali avaj.
Kako je biti deset godina bez posla, to samo ja znam. I sve to u zemlji koja je ,,zemlja-tigar’’.
Ekonomski tigar.
Hendikepiran, izopšten, napušten.
Bez vizije, bez nade, bez samopouzdanja.
Pri tom, oni koji imaju duplo manje knjiga od mene, rade u tom Kulturnom centru.
Na rad u školi ni ne pomišljam. Tamo su sva mesta davno zauzeta. Nastavnička deca preuzimaju nastavnički posao u određenoj školi. Prijavio sam se na oko 60 konkursa za posao nastavnika srpskog jezika u školi, i prestao sam više i da se prijavljujem. Kad nema smisla.
To je sad jedan novi svet koji traži podobne, dupelizačke ličnosti.
Kritik, kritička ličnost, im ne treba i nemaju potrebu za tim.
Sve to u zemlji koja se predstavlja od strane vlasti kao jedna uspešna zemlja, gde skoro da nema nezaposlenosti. Kad odem na Biro rada oni me uredno potpišu, prebace za naredni period od tri meseca kad treba ponovo da se javim i tako u nedogled. I tako deset godina. Niko te ništa ne pita, ni da l’ ti treba posao, ni da li imaš posao.
Zemlja čuda…
