Драги Тасић са својом новом књигом ФЛУИДИ неколико дана пре почетка 2017. године показује да и даље не престаје да пише, нити да га напушта она неутажива нит самоизражавања и изражавања опште стварности.
У 84. години, рвећи се старошћу и напуштањем вида, наставља свевидно упорно истрајавање да се књижевно изрази, да нечим задужи свој живот. Иако га вид напушта, он не престаје да чита. Иако га вид напушта, он не престаје да пише, и чита и уређује оно написано. Изгледа да је и ова, најновија операција катаракте, нови покушај неуморног Тасића, да не одустане, да се не преда ковитлацу живота, и у духу оних наших, старих предака, упркос животној поодмаклости и физичком слабљењу неких делова снага, и на пола девете деценије живота, живи и ради, пише и уздише вечни живот. Живот духовности, стварања или књижевности, зовите то како год хоћете. ИСПОД ПРИВИДНОГ МИРА И УРЕЂЕНОГ ЖИВОТА, како сам у овој књизи каже. У БРАКУ ЉУБАВНИЦИ ПОСТАЈУ НЕШТО ДРУГО – РОДИТЕЉИ. У трећем добу, људи постају духовници, ствараоци, писци, они који стварају једну другу реалност, другу младост. Зато и писац ове књиге на једном месту спомиње нову младост, младост у сећању, и младост у причама нових младих са којима се среће. Јер, сва млада времена су различита, али су сва – срећна. Зато се и на самом почетку романа ФЛУИДИ појављује мотив роњења, зарањања а тај мотив је заправо зарањање у давну младост и роњење у мору на давном летовању и зарањање у предстојећи свршетак овоземаљског живота и одлазак у други, који је на видику. Зато се и са мотивом зарањања повезује мотив бурме коју при роњењу изгуби млад муж, мотив бурме представља венчање, тренутак венчања, у вечни живот. Роман се бави судбином писца, судбином књижевности, судбином културе, односом државе у културе, система и појединаца, флуидним структурама, полуструктурама, полураздвојеностима, располућеностима појединаца и ширих и већих структура. Располућености живота. Располућености стварања. Располућености живљења. Располућености нације и породице, времена, токова, послова. Природног тока. У средишту књиге су раздвојене приче, једног писца, једног критичара и једног издавача. И једног портала који се бави књижевношћу и једног електронског часописа који се упорно труди да чува, збира и сабира, и очува, нестајућу и располућену књижевност, заборављених појединаца, групација и генерација. Изнад тога, и шире, њиховим појединачним судбинама, мислима, дилемама. Аутор ове књиге, у њој оставља неку врсту свог књижевног тестамента. Неретко се и поиграва са својом судбином, зачикава и говори о себи тобоже у трећем лицу, исмејаваћи и став других према њему. Артикулише бесмисао и издвојеност појединца у односу на време, установе и структуре, ФЛУИДЕ, који су нигде и који су свугде, који се труде да све постане ништа, и обрнуто. Роман прати ту флуидност, нестајање и истовремено опстајавање, једне издавачке куће, библијског домишљеног назива БИБЛИК, која прати и помаже својом делатношћу и њу ствара из два деликатна своја изворишта и утоке које је сама изградила – портал БАЛКАНСКИ СПРУД и његовог књижевног сина – књижевни портал – КРЕАТОР, на путу свог развоја и даљег прегнућа, као метафоре борбе појединаца против система који све једе, уноси у себе, сажваће, испљуне и уништава. Или, како на једном месту каже, један од троје приповедача у роману: ДРЖАВА СЕ НЕ БАВИ КУЛТУРОМ, КАТАСТРОМ, ЗДРАВЉЕМ И ПРОСВЕТОМ НАРОДА. ОНИ ОПСТАЈУ СНАГОМ ИНЕРЦИЈЕ. Правилно артикулише и савременог располућеног избезумљеног књижевног критичара који у себи каже ПОШТОВАО САМ ЊЕГОВО БАВЉЕЊЕ ЛЕПОМ КЊИЖЕВНОШЋУ… И да све писце МУЧИ ПОВРЕЂЕНА СУЈЕТА. Ту сујету или страст према књижевношћу прати из три различита угла, угла књижевника, угла критичара, и угла издавача. При том је и издавач и сам књижевник, а и критичар је књижевник. Људску судбину појединца прате и судбина једног рудара, и судбина једног правника. Све се то преклапа у различите приче, па се овај роман може гледати и на други начин, као књига кратких прича. Но, ипак је у основи сваког од 3-4 тока прича појединца, основ појединца и дилеме појединца, његови животни путеви, дилеме, младост и средње године бриге и суштина живота. Кроз раздвојене приче, а које се све спајају са основним током главног од приповедача, Стрица, и све су са њим мотивационо и живтоно повезане, сагледава се живот као основа, настајућа и крхка, нестајућа а опет занимљива и срећна, па и тужна, својеглава, животна жива живост – постојање, искуство, сазревање, снебивање, сневање и одлажење, и поновно враћање. Или, како писац на једном месту децидирано каже… ЗДРУЖЕНИ СМО, СПРЕМНИ СВАКИ ЗА СВОЈ СКОК У ЖИВОТ. МОРАЋЕ СВАКИ ДА СЕ ЗАЛЕТИ И СКОЧИ. Три приповедача су Стриц, Урнебесник и Миљан. Књижевник, критичар и издавач. Стриц је основни приповедач, главни, и онај са завршном речи. Он у себи има и дели се на два приповедача, Стрица и Сневача у Стрицу, односно књижевника у лику Стрица, који се понекад, почесто увече и ноћу, изражава и појављује као Сневач.
На крају, без намере да вам препричавам књигу, ФЛУИДИ представљају идеју оних који не дозвољавају људима да буду људи и да буду остварени и срећни, а то је оно основно што би требало да буду. ФЛУИДИ, истовремено људи и нељуди, зналци и незналци, професионалци или сподобе, добри или зли, људи, институције, класе, медији, појединци, организације – то су флуиди, ни црни ни бели, они који не дозвољавају природан ток ствари. Или – како један од јунака романа говори:
РАСПАДНУТ САМ. МОРАМ ДА СЕ САСТАВИМ, ДА БУДЕМ ЦЕО.
Милош Ристић