Redakcija Nekome ko se profesionalno bavi književnošću, a ni istorija mu nije strana, a pre svega onome ko čitav život traga za korenima svog religijskog bića, nova knjiga Dragana Vilića uzburkaće sve dosadašnje predstave o svetu čiji je i sam sastavni deo. Toliko igre sa istorijom, legendom, verom, umetnošću, naukom, a sve sročeno u zanimljivu storiju koju piše kosmos kroz misao, poruke običnog čoveka, humaniste i estete.
Ima u njoj ponajviše baroknog, Gundulićevskog, kao da se Kolo sreće pokrenulo pokazujući da vrh ne postoji ni za Bogove, ni za ljude jer je druga tačka – spuštanje na dole, neminovnost. Vilić se igra različitim spoznajama do kojih su ga dovela iskustva intelektualca i buntovnika, pacifiste i, po svemu sudeći, ateiste. Teško je odvojiti čoveka i pesnika u ovoj šarolikoj igri u kojoj se nadmeću realno i imaginacija, moralno i nemoralno, a sve prkosi ustaljenim predstavama.
Dragan Vilić, rođen 1956. godine u Gacku, Bosna i Hercegovina. Od 1959. do 1992. živio u Sarajevu. Od 2002. godine živi u USA. Bavi se pisanjem poezije i proze od srednjoškolskih dana. Objavio dvije zbirke poezije: “STAKLENO CARSTVO” 2000 g. i „KOSMIČKI KOVITLAC“ 2012 g. te roman „TRAGOM BUNILA“ 2014 g. istovremeno kada i zajedničku zbirku poezije „RITAM SVJETLOSTI KROZ MJESEČEVE MJENE“ sa pjesnikinjom Marinom Bulajić. Pjesme i proza su mu objavljivane u raznim zbirkama, književnim novinama i elektronskim časopisima. Član je Književnog kluba „Miloš Crnjanski“- Bijeljina, BiH i Saveza književnika u otadžbini i rasejanju – SKOR, Novi Sad, Srbija.
Koliko je trebalo znanja da bi se povezalo versko, istorijsko, književno saznanje u jedno ovakvo štivo koje se opet ne može staviti u kanone određenog žanra jer ima samo sebi svojstvenu originalnost. Faustovsko (Geteovsko) podavanje sili zla, razvrata, radi vrhunske spoznaje zakona koji vladaju nad čovekom i plaše ga, a i želja za dominacijom nad tim silama, učiniće ovu poemu blisku i verniku i neverniku. Bog i Sotona – Mefisto, nerazdvojni antipod, ne samo religijski, igraće istom kartom kupovine prava nad dušom običnog, slabog, čoveka. Ako se nadoveže sujeta, svojstvena već Avelju, ljubomora, pokrenuće se ta zanimljiva metafora koja kao književni postupak, stilska figura, datira od najstarijih literarnih zapisa do Vilićevih refleksija. Anđeo rata zvuči paradoksalno jer rat asocira na surovost, anđeo na dobrotu, a toliko je zverstava počinjeno pod umišljajem da se čini nešto veliko, čak plemenito.
Tematski zaokružena starobiblijska legenda o postanku sveta, prvog čoveka i greha biće samo uvod u stravičnu priču o APOKALIPSI koja preti da razori civilizaciju koja sama sebe proždire i ne treba im produžena ruka ni Boga ni Lucifera.
Vilić je očito poslagao sve kockice legendi, istorije u vlastito zdanje božanskog i ovozemaljskog i dobro i zlo potražio u prirodi čoveka. Kao kod Venclovića – Bivo u srcu, u istom čoveku dva sveta vode rat – onaj mirni i onaj strastveni. Strast je jača kao emocija i češće dobija bitku. To su videli, znali svi poznavaoci ljudske psihe, najveći umovi, bili ateisti, ili vernici i moralisti.
Lucifer je i bogu drag, i kada ga kazni bacajući ga zbog izdaje i nemorala u pakao, neviđene muke, daće mu priliku da se suoče, čak opklade u prednosti jedne od dve sile koje zagovaraju. Kao Faust, WOLF – Hitler će vladati vođen podrškom Sotone, lišen emocije, osim prema sebi. Majka, Klara, ga i takvog voli i njegova Eva, Hitlerova jedina slabost. To nije jedini istorijski sloj u ovoj poemi, mada priča o fašizmu ima dominatno mesto u razvoju misli, poruka. To Lucifersko, oličenje zla, Vilić razvija kroz priču o strastvenoj ljubavi prema jednom bogu u ime koga se ubija, ratuje. Od univerzalnog boga, po Starom zavetu, raslojili su se svetovi religijskog, stvorili bogovi i misionari. Lucifer, božiji sluga, čini svoga Gospodara ljubomornim pričajući mu o konkurenciji, svim religijama koje je mali čovek prihvatio kao okove, da bude vezan, pa onaj koji slabo barata verskim znanjima, knjigama, od pesnika Vilića i ove poeme može mnogo da se informiše.
Po strukturi Kosmički bijes je prava poema. Ima strogo određenu kompoziciju od uvoda (PROLOGA), do epiloga – APOKALIPSE. Između su poglavlja – Postanak sveta, Kosmička opklada, Vrata Pakla i Svadbeni bal.
Likovi koje je pesnik uvodi kao aktere razvijene fabule i mnogobrojnih dijaloga daju delu dramski oblik i mnogo psihološkog. Kao kod Dantea, i kod Vilića su oni raznoliki – od biblijskih, legendarnih, istorijskih do umetničkih portreta velikih umetnika, naučnika. Tu su mesto našli i Darvin i Tesla i Ajnštajn, kao i misteriozni Nostradamus koji kao Sin trgovca žitom sa Sinom groma, apostolom Jovanom, daje tužnu prognozu budućnosti zemlje koja samu sebe razara i dovodi do kataklizme. Neće nju razoriti nova tehnika, razoriće je otuđenost, nehumanost, nepoštovanje prirodnih zakona.
Zanimljiva je pojava Pekića koji se motivima svojih dela – Vreme čuda i Zlatno runo savršeno uklapa u čitavu priču.
Ovo štivo odiše kako humorom, onim koje srećemo kod najboljih pisaca komedija, tako i oporom satirom vremena i situacija kojima je čovek kumovao, a ne više sile. Pesnik, Vilić, kao humanista, vapi za zdravim razumom i moralom, traži beg od zla u umetnosti u koju jedino veruje. Dobri anđeli su upravo umetnici koji se nisu krili iza vere, konkretnog Boga, već su vapili da ga stvorimo u sebi, da idemo putevima Zaratustre, samospoznaje.
Kosmički bijes će mnoge vernike razljutiti i zameriće Vilićevoj verskoj toleranciji koja prkosi nacionalizmu. Možda će mu zameriti i istoričari jer je uplovio i u njihove vode, ali će imati oduševljenu publiku među pravim poznavaocima umetničkih i ljudskih vrednosti. Oni će pronaći sve ono najvrednije o čemu su pisali Gundulić, Njegoš, Gete, Dostojevski, Pekić i Dragan Vilić.
S poštovanjem prof . Mirjana Đapo
