Redakcija Опаучени пас дуго лиже своју рану у болном бунилу. Магли му се у очима и не види јасно шта се десило. А ево: онај Грмаљ чизмом, па каменицом распалио је у твоју псећу оданост. Гневно, безумно. Севнуо је бол, склупчао те, а њега у трену смањио на меру туђина коме се не прилази. Скавликнуо си и пренеражен довукао се у ову врзину. Дрхтао си дуго, па те ноћ умирила. Месец је ћутке слушао како тихо цвилиш.
Разданило се и одједном, видим, јасна ти бива и мила, блиска и присна као лепа, тек откривена тајна, ова трава што сво јутро цвета уз твоју разбијену њушку и ураста у траг сломљене, црне шапе. Оно неповређено око сада тек разазнаје добро сваку каменицу што подмукло чека на сокаку да је обест подигне и завитла.
Тешко се подижеш. Опрезно шепаш. Чуљиш уши. Добро је. Слушаш ветар, лековити ветар што односи све даље мирис Грмаља, чијој си чизми синоћ радосно притрчао.
У процветалој трави чучи дете. Између јагодица палца и кажипрста круни мирисни, жути јастучић камилице. У његову смрљану мекоту капље с врха брадице топло и слано.
„Гаро! Гарооо! Где си? Гааарооо!“ Нема га. Од синоћ.
„Гаро! Дођи, Гаро. Дођи!“
Лепо чујеш. И глас и речи. У даљини, а у теби.
„Ево ме“, кевћеш као штене, хрли окрилатила душа, отима се и пропиње шепава радост. Подижеш врућу, суву њушку.
„Гаро, мој Гаро!“ познати, мили глас шкропи, као благослов.
Можда то само пева трава…
**
Вазда припити сусед главиња низ сокак. Стане код врзине, гледа, па се прекрсти: „Помози, Боже, псето плаче.“
Mirjana Milošević, rođena 1956. godine u Kragujevcu, kao kći Živka i Milke Milović. U rodnom gradu odvijalo se njeno detinjstvo i početak školovanja, osnovna škola i gimnazija. Na Filološkom fakultetu u Beogradu diplomirala u leto, daleke 1980. Te jeseni ušla među decu i mlade kao njihov nastavnik srpskog jezika i književnosti. Sa njima i uz njih ostala do dana današnjeg. Povremeno radila lekture za književni časopis „Koraci“, gde joj je objavljen prikaz knjige pesama za decu književnika Zorana Petrovića. Udala se, primila prezime Milošević, rodila sina Rastka. Uz njega i njene đake sazrevale su priče za decu iz zbirke „Sonata za gugutku“ koje su objavili književni časopisi „Avlija“ na svom portalu, kao i Književne vertikale, a jedna od njih („Vodi računa“) dramatizovana je u emisiji „Dobro jutro, deco“ Radio Beograda 1. Priče „Buba Jelenak leti na Mesec“ i „Pismo iz tamnice“ objavljene su u književnom zborniku „Snaga riječi“. Priča „Pseto“ dobila prvu nagradu na 2. književnom konkursu „Pošto Beograd“, 2015.
Poslednjih godina piše esejističku prozu i pripovetke.
