Упекла звезда од јутра. У солитеру, у станчићу на деветом спрату врућ ваздух виси под таваницом. Не помаже ни промаја, ни зелене платнене ролетне, ни квашење у купатилу. Припала мука. У кухињи сва у голој води старица маше пред лицем склопљеним прочитаним новинама, па марамицом тапка мокре слепоочнице. „О, Боже! Не знам шта ћу од врућине“, каже прашњавој завеси која јој ћутке одвраћа непомичним очајањем. Заиста, заточени у бетонској кули у чија огромна стакла недељама бије јулска јара, људи пате. Далеко је поподне кад припека превали преко солитера, још даље вече да малакше ова врелина.
Клонула глава на усахле груди. Из малаксале шачице преко рукунице инвалидских колица склизнуше новине. Лаки, просењени дремеж, више омамљеност, обузе Софију и стадоше да јој се роје слике из детињства.
Тихо гргоље кривудави рукавци Чукојевачке реке. Протежу се између спрудова обраслих ракитом и трском, преко крупног, мокрог шљунка по коме опрезно гази боса девојчица. У једној руци носи своје изувене ципелице. Пертлама их увезала једну за другу да их не изгуби. Оне се клате на дечјем кажипрсту као метроном чије кликове чују само та мала стопала док траже ослонац на склиском камену. Сваки час подиже и шири руке хватајући равнотежу и тако издалека личи на малу црвенперку која учи да полети. Мокра облина камена превари боси табан, па стопало бућне у плитку воду. Соња чучне и умири се, чека да јато мајушних игличастих чикова окружи њене прсте. Ево их, као меке иглице, чији голицави пољупци по јагодицама палчева заустављају дах. Кикоће се, а јато рибље млађи нестаје брзином светлости. У сеновитом јазу под врбом бије свежина. Мирише река. Један вилин коњиц слетео на поцрнели лист у води. Титрави плавичасти сјај његових крилаца опчинио Соњине очи. Таква су крила шумских вила. Уздигли се над водом дуги, сабљасти листови иђирота. На његовом цветном гроздићу, налик малом клипу, дрема водени паук. Соња откида жуту цваст горчике и пажљиво је спушта у воду. „Плови, чамчићу, плови“, испраћа га, а водена струја захвата га, окреће и носи. У тршћак шмугну белоушка, задрхташе мрке метлице вежљике, Соња одскочи, али се сети како јој је отац показао њене црне пеге на сивом телу… јесте, иста је као она коју је отац ухватио да јој покаже, па је одмах затим пустио. Није отровница. Нека иде својим путем, мисли девојчица. Сијају на сунцу бобице глога, у врбаку закрешта вуга. Тихује јулско подне над далеким јасикама. Над Жељином и Столовима мрешкају се облаци…
У ходнику солитера на деветом спрату нагло, уз тупи тресак зауставља се лифт. Затварају се врата и ужурбани кораци улазе у предсобље. У вратима кухиње стадоше два бела мантила, преко крагне обешене гумене цевчице стетоскопа и ковчежић од црне коже.
„Госпођа Софија!“ узвикну високи, млади човек са црном торбом. Жустро приђе старици, застаде и понови сасвим тихо: „Госпођа Софија.“
Соња се није одазвала. Она је погледом пратила две младе јаребице. Спуштале су се у ливаду иза високих, црних јова. Лепет њихових крила пробуди у њој нејасну слутњу дуго очекиваног сусрета. Нека дубока радост стаде да навире у грудима, она загази у речицу и виде – тамо, далеко испред, на осунчаном спруду стоји и маше јој тамнопути, млади, насмејани човек… чека је. Истог трена Соња познаде драго очево лице и сва озарена, раширених руку појури му у сусрет.
Из шевара прхну у небо мала црвенперка.
____________________
Биографија Мирјане Милошевић
Рођена сам 26. јуна 1956. године у Крагујевцу, као кћи Живка и Милке Миловић. У родном граду одвијало се моје детињство и почетак школовања, основна школа и гимназија. На Филолошком факултету у Београду дипломирала у лето, далеке 1980. Те јесени ушла међу децу и младе као њихов наставник српскога језика и књижевности. Са њима и уз њих остала до дана данашњег. Повремено радила лектуре за књижевни часопис „Кораци“, где ми је објављен приказ књиге песама за децу књижевника Зорана Петровића. Удала се, примила презиме Милошевић, родила сина Растка. Уз њега и моје ђаке сазревале су приче за децу из збирке „Соната за гугутку“, објављене у часопису Друштва књижевника Београда „Књижевне вертикале“ (број 3, мај – август 2014.) а једна од њих („Води рачуна“) драматизована је у емисији „Добро јутро, децо“ Радио Београда 1, 28. августа 2014. Приче „Буба Јеленак лети на Месец“ и „Писмо из тамнице“ објављене су у књижевном зборнику „Снага ријечи“, „Фредијеви кликери“ у часопису „Међај“, а прича „Крпице“ у „Авлији“.
Прича „Псето“ награђена првом наградом за кратку причу на 2. конкурсу „Пошто Београд“ 2015. године. Објавила збирку приповедака „Соната за гугутку“.
Последњих година пишем есејистичку прозу и приповетке.