Redakcija Мирјана Ранковић Матовић
Kišom okupana martovska noć zalepila se na prozorska okna i svojom mrklinom uvukla se u svaki kutak sobe. Verica sklupčana u jednom krajičku bračne postelje, laganim pokretom opipava usnulo detence u kolevci. Prsti drhtavo poigravaju na dečjoj glavici. Osmeh joj se nespretno ote kad joj prsti dotakoše svilene loknice čija se boja nije razlikovala od ove mračne noći. Iako joj je bol još razdirao utrobu iz koje je ovo majušno stvorenje izašlo u svet tuge i jada, ona ga je od sebe terala mišlju da je rodila devojčicu vilinske lepote. Strahovala je od urokljivih očiju onih koji će, dolazeći na babine, zabezeknuto posmatrati novorođenče ne verujući da se takva neviđena lepota može naći u ljudskom rodu.
Trenutna radost koja se razlila umornim i iscrpljenim telom u trenu se pretoči u neizrecivu patnju, a nemi jauk skliznu niz Veričine misli. U pomrčini, gustoj kao testo, pojaviše se slike porođajnog dana. Vidi sebe kako leži u sobičku dozidanom uza štalu. Ipod nje prljave krpe koje je donela svekrva da nešto od novijih stvari ne bi isprljala. Dok joj suze natapaju pomodrelo i bolom iskrivljeno lice snagu joj daju blage reči maje Stanice, svekrvine svekrve, koja je bila i seoska babica: „Ne plači ćeri moja. Znam da te ova kučka ponižava i gazi kao i mene što je gazila, ali daće Bog, i sve će brzo proći… a ona, kučka, ispaštaće pred Svevišnjim za svaku gadost koju je počinila. Hajde kćeri, udahni i pokreni to pilence da ga maja svojim staračkim rukama dočeka i pomiluje!“ Bol duše se pretakao u razdirući fizički bol i Verica ga proprati vriskom.
Nepodmazana vrata zaškripaše. Kroz mali otvor pojavi se glava zmijskog pogleda i prosikta: „Majo, kaž’de toj bjesulji da ne urla, sjatiće se celo selo. Kad se jala, nije kukala, a sad vrišti ko da je neko dere!“
„Miljka, prokleta da si! Zaboravila si da sam ja i tvoje prihvatala u naručje i da sam slušala kako arlaučeš. Vuci, zmijo, tu nosinu napolje i pusti ovo djete neka se na miru porodi“, prvi put u životu maja uputi nekome besnu i ljutitu opomenu.
Verica uzdrhtalo pusti još jedan krik, još jedan snažan napon pokrenu joj telo i začu se sitan dečiji plač. „Gotovo, sine! O bože, hiljadu žena porodih, al’ ovo čudo ne videh! Rodila si vilu. Lepotu. Ovo samo Bog može da daruje!“, radosno se raspričala starica odsecajući pupak i umivajući dete. Umota ga u čaršaf, poljubi ga u crnu loknastu dugu kosicu i pruži majci. Kad ugleda detence, Verici zaiskriše oči radošću koju odmah prekri tuga i strah od onog što je čeka od njenog Milijana koji želi sina.
Pošto dete prepusti majci, maja radosno izlete napolje i viknu:“Rodilo se! Živo i zdravo, ko upis lepo! Mile, uđi da vidiš kako ti je ćerka lepa!“
Umesto radosnih povika začu se škrgut zuba, i muklo režanje: „Bolje da se nije ni rodila! Pišulja!“
Maja ga prekorno pogleda, zavrte glavom i reče: „Nemoj, sinko, tako! Nemoj, od Boga je greota! Nemoj, da te ne stigu te reči. Bojim se da ćeš zbog njih jednog dana kosu s glave rođene čupati!“
Verica ču muževljevo režanje, izvori suza se otvoriše i ona njima okupa svoje prvenče, ali negde u dnu duše gajila je mrvicu nade da će se on predomisliti i doći da vidi kćer. No sve nade su bile uzaludne. Kad se sve stišalo sa bebicom je prešla u svoju spavaću sobu i sklupčala se pored deteta.
Slika, koja joj se prikaza u noćnoj tmini, nestade. Verica se pridiže, uze dete i prisloni ga na dojku. Ono radosno prihvati majčin dar i zacokta. Ovaj trenutak blaženstva majka proprati tužnim osmehom dok joj kroz pukotine svesti prostruja misao da je ovo šesta noć od Vidinog rođenja, a on, prokletnik nije dete video ni u sobu privirio. Rukica bebina skliznu niz dojku, jer dete nadojeno ophrva san. Verica ga spusti u kolevku i zarida. Neobična svetlost izbi iz zida i u njoj zablista ikona Presvete majke Božije. Mlada žena je zabezeknuto gledala u taj veličanstveni prizor i molitva poče da klizi niz njene usne. Bila je obradovana ovom nesvakidašnjom pojavom verujući da je to dobar znak. Neprospavane noći, iscrpljenost i izgladnelost je stigoše i ona zaspa dubokim snom. U snu joj se prikaza njena Vida kako leti sa anđelima. Kraj sna nije mogla da vidi, jer je probudi škripa. Vrata se naglo otvoriše i tresnuše o zid. On, njen Milijan, ulete u sobu, ali pogled ne upravi ka kolevci i krevetu, već stade pred ikonu Presvete Bogorodice, prekrsti se i zavapi đavolju molitvu: „Bogorodice djevo, uzmi i jednu i drugu!“
Đavolje reči izgovorene pred ikonom zariše se Verici u dušu koja se rastoči i poče da krvari. Srce se stislo ko da ga neko obmotao lancima. Suza više nije bilo. Čulo se samo cvilenje i vrisak deteta. Bezosećajni prokletnik zakorači ka izlazu i ne osvrćući se reče: „Izlazi napolje i poradi nešto u njivi. Sve nam zaraslo u korov, a ti samo gledaš u to zgepče!“ Vrata se zatvoriše uz tresak koji izazva osipanje maltera iznad dovratka. Vida zaplaka, ali ne plačem novorođenčeta, već grcanjem odrasle osobe. Činilo se da je taj majušni smotuljak shvatio svoju nepoželjnost i zacenjivanjem hteo sebi da prekrati životnu stazu. Majka smota dete i veoma prisebno poče da ga smiruje i vraća u život, moleći Presvetu da ne sluša đavolju molitvu i da joj spasi dete. Vrata se ponovo otvoriše i na njima se ukaza zmijska svekrvina glava koja, kroz stisnute zube, prosikta: „Umiri to derište, ludo, misliće ljudi da ga deremo!“
Kad se dete primiri i zaspa, Verica izđe napolje, uze motiku i uputi se u njivu. Uskopavala je leje za luk, ali misli su joj sve vreme bile pored dečje kolevke. Da je toplije iznela bi kolevku tu na ivicu njive kako bi joj dete bilo na oku, ali prolećni razvigor je bio studen. Kada je zasadila prvu leju, krenu u kuću. Ledena ruka zlokobne slutnje obuze je kad začu da Vida kašlje. Utrča u sobu i podiže dete. Uplaši se bledila koje se spustilo na majušne obraze. Suze joj navreše, ali ona ih vešto skupi u krajiču oka. Pelena u koju je dete bilo umotano beše mokra, a drugu nije imala. Odlučno spusti dete na krevet, priđe šifonjeru, izvuče vezene čaršafe, snažnim pokretom ih iskomada i napravi presvlake za svoju Vidu.
„Šta to radiš, ludijo? Što kuću uništavaš? Koga si pitala da uzmeš te čaršafe?“, zalaja svekrva koja nije smirka mogla imati dok ne vidi šta se to dešava izvan njenog domašaja.
„A, da ih nisi ti slučajno tkala i vezla? Da nisi ti konoplju potapala i težinu trlila? Ono što si ti stvarala, je ne diram. Šta radim sa onim što napraviše moje ruke u kući mojih roditelja, ne tiče te se,“ uzvrati Verica, prvi put povisivši glas od kako je došla u ovu kuću.
„Gle, pa ti imaš jezik i za svađu. E, čekaj samo dok dođe Milijan, pa mu sve ispričam“, zlurado i cinično se naceri matora kuštra.
Verica nije imala želju za daljom raspravkom. Usredsredila se na svoju bebicu, lagano je njihala u naručju, ljubila nežne obraščiće i molila se Svevišnjem da detetu da zdravlja. Pravila se da ne čuje kako je svekrva poganim jezikom olajava kod Milijana. Ni njegova grdnja više nije dopirala do njene duše. Samo joj je zla slutnja talasala moždanim vijugama.
***
Mala povorka usporeno se kreće ka seoskom groblju. Polumetarski kovčežić, mimo svih običaja nosi žena. Majka uzdignute glave, bez suza u oku, svoje prvenče nosi u večnu kuću. Niko se ne protivi jer se svi plaše onog besa na njenom licu koji kipi na sve strane. Milijan pokuša da joj priđe, da pomogne, ali ga ona prostreli ledenim pogledom. On se povuče nazad i bolno zarida. Muški jauk u svima izazva sažaljenje, ali Verica oseti gađenje. Stomak joj se zgrči, no napreže svu preostalu snagu da se održi na nogama, da se ne ispovraća. Koraci su joj se skraćivali, a noge postajale sve manje i manje. Kad ugleda malenu raku, iz grla se proteže ječanje od koga se svima diže kosa na glavi. Kao da spušta bebu u kolevku, nežnim pokretom, spusti kovčežić na zemlju, kleknu pored njega, zagrli ga i zapeva uspavanku: „Spavaj, spavaj, čedo majkino! Spavaj moja rumena jabuko!“
Kad Verica zastade, sveštenik je pomilova po glavi i reče: „Hajde, kćeri, ustani, moramo opelo otpočeti. Dostojanstveno si svoj bol do sada podnela, budi jaka i dalje zarad mira Vidine dušice!“
Poslušno je ustala, prekrstila se i pogledom dala znak svešteniku da može početi sa obredom. Svima je taj njen postupak delovao hladno i pitali su se kakva je to majka kad ni jednog trena suzu za detetom ne pusti. Samo je sveštenik u njenim očima pročitao jačinu bola u kome se ona davi. Kad priđe bliže kovčegu da krst na dečje grudi spusti, pogled mu se prikova za crne loknice i anđeoski lik, a suze navreše same i ne mogaše ih skriti. Opelo je praćeno jecajima. Po završenom pojanju glasno reče: „Ovo dete ide među anđele Božije!“
Sve je završeno. Zemlja je prekrila majušno telo. Pored humke ostade samo najbliža rodbina. Milijan se baci preko groba, zajauka koliko ga glas nosi i poče da čupa kosu s glave. Sa donje strane na grob se stropoštala i baba Miljka, pa sriče naricaljku, moli Vidu da joj otvori pendžere da je baka vidi, da je pomiluje i pomazi. Verica stoji mirno, bez suze u oku. Pogled joj putuje po ponorima duše u kojima je zakopala sećanja na prethodne dane. Jedna po jedna slika iskače, začagrlja joj po mozgu, ona se strese od jeze, pa čeka novu. U sećanje prizva i onaj dan kad je skrušeno molila Milijana da Vidu odnesu lekaru, jer je veliki kašalj već zatvorio mala dečja pluća. U ušima joj zazvoniše okrutni glasovi.
„Da si nečemu vredela ti bi rodila zdravo djete, a ne mrcinu. Nego, snašo, mani se lekara, uzmide to budače i okopaj onaj luk!“, reče bezdušna zmija u čovečjem obličju.
„Pravo veliš, mama! Em rodila ženskaća, em bolesno! Šta me gledaš ko da me nikad nisi videla. Uzmi budak pa u luk, neka mama pazi djete“, nadoveza se Milijan.
Ništa im nije uzvratila. Poslušno je krenula da obavi zadati posao. Jedino je svekrvu oslovila sa mama i zamolila je da pridigne Vidu ako se zakašlje. Nakon pola sata kroz dušu joj protutnja neki bol, ona se trgnu, baci budak i pojuri ka kući. Još izdaleka je čula krkljanje deteta. Miljka je mirno sedela ispred vrata sobe i motala pređu. Nije se ni osvrnula na dečiji kašalj. Verica je jurila koliko je noge nose, preskočila je ogradu izatrke, ali kad je stigla do kolevke sve je bilo kasno. Dete se smirilo za navek…
Izgubljeni pogled se rastrezni i pade na humku, na ono dvoje što jauču i skiče ko da ih neko kolje. Prezirivost pogleda nije mogla da se skrije. Zmijoglava misao vrtela se u kovitlac po moždanim virovima. Ona kleknu, prekrsti se, pa prvo poljubi krst maja Stanice koja se upokojila nedelju dana pre Vide i prošaputa: „Majo, čuvaj mi moje čedo. Predajem moju vilu tebi jer ti si joj se jedina iskreno obradovala.“ Onda zagrli Vidin mali krstić kao da grli živo dete i kroz uzdah progovori: „Oprosti, kćeri moja! Majka se isplakala za tvoga kratkog veka. Sad neću da plačem kako bi ti brže i lakše stigla do raja, tamo ti je mesto među anđelima.“ Svaki joj je pokret bio smiren i odmeren, dok joj je u mislima narastala jedna želja koju je odlučila da ostvari makar je života koštalo. Onako na kolenima dobaulja do druge strane groba naspram prostrtog Milijana i pomilova ga po glavi, nateravši ga tako da je pogleda, a onda ga pljunu pravo u čelo. Nastao je tajac. Verica to učini podiže se, pogleda u zabezeknutu svekrvu pa reče: „Šta je veštice. To te savest muči, pa lažnim suzama tražiš oproštaj od unuke koju nisi ni jednom pomilovala. Priseti se onog dana kako si bezbrižno sedela dok se Vida gušila. Zapamti, suze tu ne pomažu, a ni Bog oproštaj ne daje takvima kao ti. Moja Vida ode danas među anđele, a ti ćeš završiti u najdubljem kazanu pakla!“ Nakon ovih reči mukla tišina je parala uši svim prisutnim. Verica još jednom poljubi dečiji krst i krenu ka izlazu iz groblja. Njena majka potrča za njom, pa kad je stiže uplašeno prošaputa: „Šta ovo uradi ćerko? Kud ćeš sad? Smeš li kući ići?“
„A što ne bih smela majko? Najgore sam osetila i preživela. Valjda je tako Bog hteo!“ Više nije imala snage ni želje da priča, ali noge su je nosile. Sa groba se samo tišina. Ono dvoje što malopre jaukaše, zanemeli ophrvani strahom koji im se uvuče pod kožu. Valjda je to strah od Božije kazne.
***
„Verice, ćeri moja, oćeš li mi reći šta se zbivalo u ovoj prokletoj kući dok ja bijah u neimarstvu“, oslovi je svekar kad je nađe uplakanu kako sedi pod probeharalom šljivom.
Ona se trže, skoči, poljubi svekru ruku i reče: „Neka ti se njih dvoje ispovedaju, tata. Ja sam svoje juče rekla. Ti si nas učio da Bog sve vidi i čuje. Pa čuo je i đavolju molitvu tvoga sina i uzeo mi čedo.“ Sve ovo je izgovorila iznemoglim glasom, a onda se nečujnim korakom uputila ka šupi, uzela budak i kotaricu i krenula put groblja.
Ljubičice rastočile svoj opojni miris po obodima puta. Verica iskopa plave bokore i njima napuni kotaricu. Iskopa i nekoliko bokora jaglike koja se šepurila svojom nežnom lepotom. Sve ovo očas zasadi na majinoj i Vidinoj humci. Prolećni vesnici zamirisaše još snažnije. Verici to bejaše znak da joj dve čiste duše zahvaljuju što im je grobove okitila. Aprilsko sunce uplelo zrake u tek propupele grane jorgovana čija se krošnja izdizala iznad grobova. Verica ih blago hvata pogledom i miluje rukama prepoznajući u njima malene prstiće svoga čeda. Ni tog dana, a ni bilo kog drugog, tu pored groba nije plakala da ne bi remetila mir čistih duša, ali nikada više nije bilo one razuzdane i raskošne radosti u njenom srcu.
***
Verici se želja ostvarila jer je nakon godinu dana rodila kćer. A Milijan… Milijan je ipak život proveo bez sina … više nikada, ni za svoje, ni za bilo čije dete, nije pitao je li muško ili žensko, već samo je li zdravo i živo, ali nikada nije umeo da bude pravi otac, jer su mu imanje i novac bili važniji od bilo čega. Svoje đavolje molitve i svoga greha setio se gledajući unuku u invalidskim kolicima. Valjda je bilo vreme da se nekom ispovedi.
Na Vidinom i maja-Staničinom grobu i sada, svakog aprila, ljubičice rastaču svoj opojni miris, jaglike se raskokaju svojim žutilom, a jorgovan mrsi svilene sunčeve zrake.
Mirjana Ranković Matović – rođena u Čačku 8. 06. 1957. godine. Osnovnu školu završila u Mojsinju i Mrčajevcima, a gimnaziju u Čačku. Diplomu profesora jugoslovenske književnosti i srpskohrvatskog jezika stekla na Filološkom fakultetu u Beogradu. Radi kao professor Osnovne škole „Sveti Sava“ u Čačku. Životne okolnosti nisu joj dozvolile da se intezivnije bavi književnim radom, ali je 2007. uspela da objavi monografiju svoje škole 150 godina osnovne škole u Mojsinju.
Sa učešćem na literarnim konkursima prvi put krenula krajem 2012. godine, poslavši pripovetku Bekstvo na konkurs„Milutin Uskoković“ (Užice). Pripovetka je nagrađena objavljivanjem u književnom časopisu „Međaj“. Za kratku priču Ogrlica dobila je treću nagradu na konkursu „Moravske tajne 2013“, Ćuprija. Priča o starim bogovima Morina mora da mori objavljena u zbirci „Nevidbog“, Bjelo Polje 2013. Priča Moj prvi susret sa školom objavljena u zborniku „Najlepše priče o školi“, Ivanjica 2013. Pesma Bol samoće objavljena u Zborniku „Vršačko pero 2013“. Pesma Kameni cvet objavljena u zborniku „Čegarske vatre“, 2013. Pesma Kratkoveka večnost objavljena u zborniku „Garavi sokak“, Inđija 2013. Pesma Latice za ljubavnu pesmu objavljena u zborniku „Vrata ponišavlja“, 2013. Kratka priča Sirotinjo i Bogu si teška objavljena u zborniku „Vrata ponišavlja“, 2013. Pesma Maska objavljena u zborniku „Osvetljavanje“, Niš 2014. Pesma Ljubavi, čežnjom te zovem nagrađena kao najneobičnija pesma o ljubavi, Mrkonjić Grad 2014. Haiku pesme objavljene u časopisima: DIOGEN (Hrvatska), ASAHI (Japan) i u zborniku “24. HAIKU FESTIVAL”, Odžaci – 2013. Za senrju dobila drugu nagradu na jesenjem Diogenovom konkursu. Vake objavljene u američkom časopisu ATLAS POETICA (SAD) i u zborniku „Žubori sa Moravice”, Ivanjica 2014.
Sve što Mirjana piše zasnovano je na istinitim događajima.
E-mail adresa: [email protected]
