Murat Kurtagić: “KOSTREŠ HARAMBAŠA”

Murat Kurtagić

KOSTREŠ HARAMBAŠA

Aaj, guslji moje, moje instrumentu,
Ja sa vama pevam po svijetu!
Mi sve znamo šta li se događa,
Đe ko gine, i đe se ko rađa.
Pa mi znamo šta je bilo prije, 5
Šta su prvi ljudi živovali,
Eh, kakav su spomen ostavljali.
Jedno jutro teke zora rudi,
Serdar Mujo na odaju budi.
Taman zora udrila u krila, 10
Obasjala štogoj zemlje ima.
Mujo se je vaktom opremijo
Ej po verskom običaju svome.
Klanjao je ranoga sabaha,
Molio se Bogu gospodaru. 15
Kad je bijo to završijo
Sede Mujo među prozorima
Na na zlatnom mekanom šiljtetu.

A u šiljtet perje naturano.
A ljuba mu kahvu napravila. 20
Kahve pije serdaraga Mujo.
Kahvu pio, s time završijo.
Ne bi malo, to nije trajalo,
Zazvekta mu halka na vratima.
Halka teška, čelikova vrata, 25
Pa se jeka čuje iz dalek(a)…
(ugađanje gusala bez prekida svirke)
Pa se jeka čuje jiz daleka.
Serdar Mujo kad je halku čuo, –
Kod serdara nema hizmećara, –
No skočijo na noge lagane, 30
Pa ga eto niz bijelo dvore.
Dok pro avlije dođe do kapije
Ključom tuče, a otvara vrata.
Kad pogleda na svojim vratima,
Kad ugljeda neznana junaka. 35
Drži vrana konja od mejdana.
Alji vranca pena prepokrila,
Vran je bijo, no je pobijelijo.
A Muju je selam navalijo,
A Mujo mu selam prifatijo. 40
Da vidimo ko l’ je junak bijo?
S bliza nije, sa daleka bijo,
Carski tatar od Stambola ravna,
Od Stambola grada čuvenoga.
Paa je Muju vako govorijo: 45
“Serdar Mujo, Bosni stareši(no),
Evo ferman od cara našega!
Primaj ferman danas na vrijeme,
Svojoj glavi da učiniš spasa!
Od fermana nema izbeganja.” 50
Kad mu ferman dade u rukama
Serdar prima, a potpis udara
Da primijo careva fermana.
Tatar ode natrag ka Stambolu.
Ah Mujo se prepanu fermana, 55
Nije lako s carom se svađati
Helj kod cara veljka sila ima.
A sudbina strašna i opasna,
A vešaju i glave skidaju,
U zatvoru a žive bacaju, 60
Ostaju him kosti u sindžiru.
Fermana se Mujo uplašijo.
Sede Mujo na lednom kamenu.
Preko krila razloži fermana.
Pogljeda ga sa dva oka vrana. 65
Šta lj mu knjiga piše od sultana?
Tužna knjiga što to nije šala.
A kod cara pedeset murtata,
Sve vezira što je i većilja,
Sve murtati mesta pofata(li). 70
Dva Turčina samo među njima,
Oba se ništa ne pitaju,
Sve him glave igraju badihave.
Kako li su cara podmašili,
Kako ferman na serdara piše? 75
“Serdar Mujo, Bosni starešina,
Ja ti dadoh Bosnu i Krajinu,
Butum Bosnu i Hercegovinu,
Da upravljaš Bosnom valovitom!
Verovo te ka sina svojega. 80
Ej, ti si se murtat učinijo.
Prvo što si murtatsvo gradijo:
Od zemana dvanest godna dana
Bosna nama ne daje harača
Niti dara kaka od serdara, 85
Nit priznaješ svojega sultana.
Zar si mi se s verom odvojijo,
Zar si mene hilu napravijo?
Ne moremo oba carovati, –
Jedna zemlja da dva cara hrani 90
Sirotinja izdržat ne mo(že).
Hoćemo se danas razumjeti
Da l’ si murtat, da l’ si od verenja,
Da l’ si od vere, verovanja tvrda!
Znaš li, Mujo, da je davno bilo, 95
Kad nam prođe četa pro granice
Na sramotu i na silu samu?
Prošao je Kostreš Harambaša
S njegovija trista oklopnika
Da hubija našu sirotinju, 100
Ej da pali kule i avlije,
A da pljačka stoku na buljuke,
Da nam ne da nama rahatluka,
Sirotinji da nema življenja.
Od zemana dvanest godna dana 105
Što nam zulum na sve strane gradu.
Veljka dava pade kod sultana:
Jatke majke tužu za sinove,
Sestre grdne a za braću svoju,
Mlade žene za svoje muževe, 110
Deca mala za očeve svoje.
Goni vojska Kostreš Harambašu.
Vojska gine, od njih kvara nema.
Već su mene dave dodihale,
Sirotinji nema živovanja. 115
Nije lako, dvanaest godna dana
Ne dade nam momku pristasati.
Čim napuni dvadeset godina
Ostade mu majka kukavica,
A kuća mu vatrom zapaljena, 120
A grdna mu majka ugažena.
Hoćemo se ja i ti razabrati?
Primaj moje strogo naređenje!
Vade ti je tri nedelje dana,
Od toljiko više nit sahata, 125
Da ti tražiš Kostreš Harambašu,
Hej njegovo trista oklopnika.
Za toljiko tebe ti je vada.
‘Ko g’ ufatiš da savežeš živa,
Da ga meni predaš u rukama 130
Da odgovara šta je napravi(o);
Ilji ubiješ, da doneseš glavu,
Ilji tvoju da daš za njegovu!
‘Ko ne smiješ Kostreša ćerati
Javi mi se u Stambolu gradu! 135
Evo tebi šta ti care kaže:
Skovaću ti sindžir na rukama,
Skovaću ti gvožđe na nogama,
Pokupiću narod iz Stambola,
A pozvaću paše i vezire; 140
Izvešću te na naše jali(je),
Na jaliju pod demir kapiju,
Ej da gleda cijela svetinja!
Nećeš, Mujo, ginut od junaka,
No ću dovest crna gabelina, 145
Gabelska te sablja pogubiti.
Crni će ti uspomena biti.
Ako mi se ne bi prijavijo,
No se odmetneš gori ju hajduke,
Ferman pišem na sedam kraljeva, 150
Nek čekaju na sedam granica!
Moja vojska tebe će goniti,
Oj goniti, živa juhvatiti.
Teško tebe od svoga života!
Pod muke ćeš dušu ispustiti. 155
Pa proberi kako ti milije!”
A kad Mujo razume fermana
Otoše mu suze od oči(ju),
Ej dva mlaza niz bjela obraza
Sliše mu se niz bijelo lice. 160
Ah grdno je čehre smijenijo.
Bi rekao da se razbolijo
Ilj da mu se smrt približijo.
No ga majka gljeda sa prozora.
Eto stara suze ugledala 165
Pa joj žao sina iz nedara.
Sa prozora stara progova(ra):
“Oh, moj Mujo, o moj sine mijo,
Kaka ti je knjiga dolazila
Što te tako tebe sahranila? 170
Kako ti se lice smijenilo,
Jatka majka da te ne poznaje.
Što ti suze liješ od očiju?
Mlogo su ti knjige dolazilje,
Nikad nijesi takav, Mujo, bijo, 175
No čitao, veseo bi bijo.”
Aj, od nevolje Mujo govorijo:
“Sve su knjige, majko, dolazile,
Sve su knjige lakše, majko, bile.
Ova knjiga nije mala šala, 180
Tvome sinu izgubljena glava.
Ostade mi, majko, samohrana.
Kud nam nema mojega bratića,
Ah bratića mojega Haljila,
hOd zemana dvanest godna dana, 185
Majko stara, polovina više.
Smrti nema, nit kaka života.
Što sam znao, sve sam razabiro,
Niti moga znati smrti njemu,
Da je Haljil mene poginuo, 190
Niti, majko, da je u robiju.
Krila moja ta put se slomila
Kad ostadoh bez brata Haljila.
Veruj, moja majko mila,
Od tog dana do ovoga dana, 195
Ja ne odo niđe sa ljudima,
Nit povedoh četu planinama,
Niti caru danak ni miriju.
Sve sedio, tugovao bijo.
Ljuta rana da brata rođena 200
Koja mene preboljet ne more.
Crna zemlja kad pokrije ljice
Ope rana jozdravit mi neće.
More lj soko bez svojija krila,
More l Mujo bez brata Halji(la)? 205
Danas care ferman opravi(o).
A kod cara što ima vezira,
Majko mila, sve dušmani naši.
Glavna mesta sve su pohvatali,
A kroz ruke cara zauzeli, 210
Veruje him šta veziri kažu.
Četres ima po broju vezira,
Dva većilja među njima ima.
Ispred svija muhur sahibija.
Dva su, majko, naša prijetelja, 215
Koji žele dobro da učinu,
Al su pali, učinet ne mogu.
Njima glava igra badihava,
Tuna jesu, al se ne pitaju.
Štogoj reknu niko ne slušaše. 220
Prošla neka četa pro granice,
Četa jaka, trista oklopnika,
A pred njima azgin harambaša,
Harambaša Kostreš Harambaša,
Da on čini zulum po Turčiji, 225
Da ubija i da vatrom pali,
Da Turcima ne da mirovanja.
Spremijo ga jod Beča ćesare,
Još sa š njime svija sedam kralja,
Da ne daju nama rahatluka. 230
A murtati njihke prihvatiše,
Pa veziri sve hi mesom hrane,
Hranu daju a leb him spremaju,
Kad teraju da hubiju nete.
Sveke jade po svijetu rade! 235
Ah ne daju momku pristasati.
Đe napuni osamnajest ljeta
Ne doživi do dvadest godina,
Ubi njega Kostreš Harambaša.
Kuće pali, grdne st’ari gradi. 240
A đe stoka ima na buljuke,
Opljačkao, osta sirotinja.
Veljka dava pala na Kostreša:
Majke tuže za svoje sinove,
Jadne ljube za svoje muževe, 245
Grdne seje a za braću svoju.
Pa gljedaju da izgubu Muja,
Da pregazu butum Bosnu ra(vnu),
Da him Bosna bide badihava.
Na mene je spremijo fermana 250
Da mu fatam Kostreš Harambašu
S njegovija trista oklopni(ka).
Sad se Kostreš tamo odselijo,
U planinu, ju neaku Goliju.
Ta Golija kraja ni hesapa, 255
Nit se ždraka vidi, ni oblaka.
U Goliju nekaka pećina.
Tu živuje Kostreš Harambaša
S njegovija trista oklopnika.
Štogoj otmu tuna ga dogonju. 260
Kog ubiju, tamo se vraćaju.
U Goliju niko uist neće
Dok se sunce preko neba kreće.
(kratka stanka)
U Goliju niko uist neće.
Što je fajda što bi uišao, 265
Kad bi glavu badihava dao?
A meni je vade ostavijo,
Malo vade, dvades i dva dana,
Da mu moram uhvatit Kostreša,
Da ga sagnam svezana kod cara, 270
Ilj ubijem, da ponesem glavu.
Ne učinim od toga nijedno,
Moja glava ode za njegovu.
Kako mi je grdno poručijo?
Da se njemu javim u Stambolu, 275
Da me okuje, i noge i ruke,
Da me svede dolje do jalije,
Do jalije do demir kapije,
Da pokupi stambolske delije,
Da pozove sve murtate naše, – 280
A murtati sve moji dušmani, –
Da se sladu na polju zelenu,
Da dovedu crna gabelina,
Da mu sablju dadu ju rukama,
Tvoga sina gabel da ubije! 285
Ostaće mi crna uspomena.
Šta da radim, moja majko mila?
Pamet jadna da me ostavi mora.
Bez đogata nema putovanja,
Bez mog brata nema ratovanja. 290
Oba krila mene se slomila,
Kadar nijesam terat Harambašu.
U Goliju nikad bijo nisam,
Niti znadem đe je ni kako je.
Ko će naći u goru pećinu? 295
Samo, majko, izgubljena glava.
To ne mogu, majko, izvršiti
Da ja krila imam na ramena.
Da se odmetnem, majko, ju hajduke,
Terate me i Srbi i Turci, 300
Teraće me vera svakojaka,
A najviše paše i veziri.

Mene, majko, nema živovanja,
Gore, majko, nijesam doživijo.
Kamo sreća da sam poginuo, 305
Poginuo od nekog junaka,
Bolja bi mi uspomena bi(la)!”
A jatka majka kad je čula bila:
“O moj sine, serdaraga Mujo,
Bi lj poslušo tvoju milu majku? 310
Pa posluša’, bolje će ti bi(ti)!
‘Ko ne bide, pa i dermana nema.
Bar posluša’, volju mi nagradi!”
To je serdar majci govorijo:
“Mila majko, mili roditelju, 315
Da ćeš reći da u vatru skačem,
A skočiću, neću sagoreti,
Zbori, majko, šta je tebi drago!”
Stara majka njemu razgovara:
“Kadar nijesi terat Haramba(šu), 320
Ni terati, niti ga ufatiti,
A ubiti – ni pomena nema.
No, moj sine, tvoje ti mladine,
Ne ruši se za života, sine!
Otka’ nesta tvoga brata mila, 325
Sina moga, milog brata tvoga,
Ti tuguješ baš ko ženska glava.
No serdare, o moj mio sine,
Na muci se poznaju junaci!
Kaži Ajki neka đoga sprema, 330
Ti se, sine, spremi na odaju,
Eh obući gazijske haljine!
Na dva rama dva zlatna nišana,
A na čelo četrest čelenaka.
Okiti se štogoj bolje možeš! 335
Ej prikvači sablju okovanu,
A da druže pripremi joruže!
Pravac, sine, idi do Stambola,
Do Stambola, grada širokoga,
Do sultana od Stambola grada, 340
Đe tu sedu paše i veziri,
Đe sa njima dva carska većilja,
A sa njima muhur sahibija,
Među njima sultan devletli(ja)!
Kad uiđeš caru na divanu, 345
Seljam dadi, poljubi mu ruku,
Pa se izmakni, sramota ti nije!
Dvori cara ka oca svojega!
Kad dvoriti, pa ćeš govoriti:
‘Aman, care, sunce sa oblaka! 350
Ti mi spremi turali fermana
Da ti fatam Kostreš Harambašu
Ilj njegovu sa ramena glavu,
I njegovo trista oklopnika.
Kadar nijesam njega uhvatiti, 355
Ni uhvatiti, niti ga ubiti.
Moja su se salomila krila,
Nemam brata, mojega Haljila,
Nemam brata, nemam ni đoga(ta)…
(ugađanje gusala bez prekida svirke)
Nemam brata, nemam ni đogata. 360
Brez đogata nema putovanja,
Bez Haljila nema ratovanja.
Evo, mene sindžir udarajte!
Sal te molim, čestiti sultanu,
Ne dovodi crna gabelina 365
Da svezana on poseče Muja!
No dovedi koga ti je drago
Da ne ginem od crna gabelja!’
A kod cara ima merhameta.
Dako će te, sine, pokloniti, 370
Helj te takav slučaj pogodijo.”
No sad Mujo besu založijo
Da će svoju da posluša majku.
Sestru zove, svoju milu Ajku:
“Sestro Ajko, vijeka ti moga, 375
Hajde, sejo, opremaj mi đoga,
Za daleka, sestro, putovanja,
Od Kladuše do Stambola ravna,
Dok se Mujo na odaju spre(mi)!
Spremaj, sestro, tvoga brata Muja, 380
A prilika – vratiti se neću.
Ostat, sejo, brezbratnica grdna,
Brez dva brata, Muja i Haljila.
Od Haljila groba ni mramora,
A Muja će care pogubiti, 385
Oko cara mnogo je murta(ta).”
Aa, složni bili, tu su se složili.
Sestra roni suze od očiju,
Ona plače, a konja mu sprema,
Kiti đoga s obadvoga kraja, 390
S oba kraja do zelenih trava.
Što je znala to ga okitila.
Čuven Mujo pro bijela sveta.
hA Mujo se na odaju sprema.
Hej gazijske obuče haljine, 395
Ah na licu postavi čelenke,
A čelenke od suhoga zlata.
Kako lice među čelenkama?
Kaino mesec među zvijezdama.
Na dolamu, na dva muška rama, 400
Tu su bila dva zlatna nišana,
Ker1 je Bosni butum stareši(na).
E sad Mujo uzima oružje.
Prvo sablju paše okovanu.
Sva joj kana od dukata žuta, 405
A balčak joj od zlata suha.
U balčaku tri draga kamena,
Oni vredu tri grada careva.
Tri kamena – tri razna plamena.
Sablju Mujo paše po sredini. 410
Oko njega sablja oblijeće
Baš ko kere oko lovca svoga.
Niz bedrice sablja udarila.
Pokraj sablje dvije daničije
Sa dva grla od zlata slivene, 415
Sa dva grla a četiri zrna.
Pa prifati mrka garabina.
S garabinom bije u daljine,
S daničije bije u blizine,
A sa sabljom gdje hi mlogo ima. 420
Dobro oruže Mujo prikitijo.
U čizmama nožić ubaci(o).
Eh kad se je Mujo jopremijo,
Staroj majci Mujo dolazio.
“Odi, majko, da se oprosti(mo)! 425
Možda, majko, više se ne vidimo.”
Aman, majka zagrljila sina,
Pa ga ljubi ko sokola siva.
Mujo majci oprošćenje tra(ži):
“Oprosti me, moja mila mati! 430
Ti gajila, ti me othranila.
Možda sam te nekad naljutijo.
Ako vakat bide umirati
Da bi, majko, mene lakše bilo,
Da bi lakše duša ispanula.” 435
Slatka majka sina oprosti(la):
“E moj sine, sa Kladuše Mujo,
Sreća mi ti na put izlazila,
A nesreća pod put zalazila!
Bog ti mio od pomoći bijo, 440
Hajde, sine, s Božjim amanetom!”
Sad se Mujo s majkom oprostijo,
A prati ga vijernica ljuba,
A od muke lomi svoje ruke.
Od očiju suze udaraju. 445
Žao joj je svoga gospodara.
Mujo sađe dolje do avlije.
Sestra mila zavrištela bila,
Grli brata, u obraz ga ljubi.
“Lele sestri danas do života, 450
Ne sta moga brata nijednoga!”
Sa š njime se sade oprostila.
Mujo prima pomamna đogina.
Dovu učijo, ju sedlo skočijo.
Na kapiju konja istera(o). 455
Preko grada brzo projurijo,
Zeljena se polja prihvatijo.
Sve ga majka gljeda sa prozora.
Mujo poljom tera bjela đoga.
Sve mu šturnik skače na kolače, 460
hA nestada zemlje ispred njega.
Stara majka sve gljedala bila.
Polja nesta, nastala planina,
Planina joj sad pokrila sina,
Ne vidi ga više sa očima. 465
Stara majka prozor zatvorila,
Ah rukama srce pritegnula.
A sad Mujo ide kroz planinu,
Zemlju gazi, a goru prolazi.
Prođe Mujo Kunaru planinu, 470
Pravac ode za goru Jadiku.
A Jadika planina velika,
Mlogo silna a mlogo opasna.
Ona majka vuka i hajduka,
Vuci iju, a hajduci biju. 475
Lako vojski tuna proći nije,
A kamo li jednom bez družine.
Ćare nema, kroz planinu po(đe).
Mujo ide kroz goru Jadiku.
Tek Jadiku prođe polovinu. 480
Jadno joj je ime nadenuto.
Nešto Mujo pogljeda očima:
Kad na drumu, taman u planinu,
Jedna jela pored puta bila,
A pod jelom silan harambaša. 485
Preko krila mrka garabina,
Pro čizama sablja okovana.
Veljka sprema a na njemu ihma,
A da mlogo strašan na očima.
Jednom koplja…
Jedno koplje a pod jelu ima, 490
A za koplje konja prikačijo.
Kako konja vrana opremijo?
Svakojake slike2 udarane,
Prekriven je šturan do kopita.
Kade Mujo pogleda očima, 495
Pa hon sebe vako razgovara:
“Ova gora džada uhvaćena,
Ovde nema mene prolazenja;
A ni natrag nema povraćanja.
Ja se natrag nemam kud vraćati, 500
Sem naprijed, nek ću poginu(ti).
Ovo neaka silna harambaša.
Možda vojsku ima ju planinu,
Morda hoće Bosni judarati,
Da popali, i da bije ljude.” 505
Pa on vika iz grla bijela:
“Harambašo, ko si na planinu?
jUkloni se, da prognam hajvana,
Da ne bidne ni jednom zijana!
Ako mi se ukloniti nećeš, 510
Evo mene puška ju rukama.
Mogo sam te mučki pogubiti,
Al ja mučki nikog ubit neću,
No hoćemo da dvojimo sreću.
jIlj se ukloni, ilji oruže prima’, 515
Pa proberi kako ti je drago!
Ja ti mogu po istini kazat:
‘Ko si čuo Hrnjičića Muja,
Evo mene danas na drumove.
Hoćemo l se muški oprobati 520
Jednome je vakat jumira(ti).”
A kad začu opasan delija,
On ne prima pušku ju rukama,
Nit se rukom prima za oruže,
No iz grla bjela progovara: 525
“Stani, Mujo, povrati oruže,
‘Ko me ubiješ, ti ćeš kukat za me!
Ovo gorska nije harambaša,
Ni da vojsku vodi na granicu,
Ni da pali sela ni gradove, 530
Ni da robi momke ni đevojke;
Ovo ti je Mujović Haljile.”
Al to serdar verovao nije.
Dugo vakta, dvanajest godina,
Pa se lice drukče smijenilo. 535
Pa pro puške Mujo govori(o):
“Ej, pošto ti znaš za Haljila,
Misljiš danas mene prevariti
Da bi mene mučki jugrabijo.
Ti si mene brata pogubi(o). 540
Od zemana dvanest godna dana
Niko ne zna za brata mojega,
A ti danas spominješ Haljila.
Čeka’ prije, da ti krivo nije!
Ja te više ni nuditi neću.” 545
Ope momak tiho razgovara:
“Čuvaj ruke, ne napravi muke!
Veruj mene, kladuški serdare,
Ovo nema ovde prijevare,
Ovo nika nije haramba(ša), 550
Ovo ti je dijete Haljile!
Stani, brate, ‘ko nevolju znadeš,
Da stanemo, da se zagrlimo,
Da vidimo, da se uželimo!
Nije šala dvanaes punija dana, 555
A kamo li dvanajest godina
Da brat brata ne vidi očima.”
O sad Mujo pomisljijo bijo.
Na dvije se muke udari(o):
“A da bide dijete Haljile? 560
Kad b’ ubijo brata rođenoga,
Drugi metak mene povratijo,
Nek smo mrtvi jedan kraj drugoga,
Da ne kuka jedan za drugoga.
Da ne bide dijete Halji(le)? 565
Prevarit me silan dušmanine,
Prevariti, džabe me ubiti.
Ne mogu se sebe zamjeniti.”
Pa misljio šta li bi radijo.
Namislio, pa je govori(o): 570
“Harambašo, priđi ju blizine,
Da se muški okom ogledamo,
Da te dvije pitam lakrdi(je)!
Ja ću znati ko si i kako (si).
Ako bide sreća od Alaha, 575
A pa bide dijete Haljile,
Boljeg dobra na dunjaluk nema.
Ako bide neki dušmanine
Puške te ne odma nasuliti,
Kom sudbina da će poginu(ti).” 580

(kratka stanka; instrumentalni uvod)
Aa, kad začu mlađan harambaša,
Pravo hoda, svoga konja voda.
U blizinu ispred Muja dođe.
Niti prima sablju nit oruže.
“Čuvaj ruke, o moj brate mijo, 585
Ne ubija’ brata rođenoga!”
Serdar pušku njemu obrnuo.
“Da te pitam do tri lakrdije,
Tri i riječi iz našeg Kur’ana!
Ako bideš dijete Haljile 590
Ti ćeš moći mene odgovarat;
Ako bideš strani harambaša,
Oni nama ne znaju Kur’ana.”
Pa ga pita tri glavne riječi.
Iz jasina preuči tri mubina. 595
Kad je Haljil preučio bijo,
Mujo pušku od ljedinu baci.
“Avaj mene, do Boga miloga,
Đe gotovo ubih brata svoga!”
Zavrišteše, ruke raširiše, 600
Pa se grlju, u lice se ljube,
Zaljivaju suzom svoje lice.
Jarko sunce stade na planinu
Od žalosti dva brata rođe(na).
Pa su seli na zelenoj travi. 605
Mujo pita brajina Haljila:
“Đe si bijo dvanajest godina?
Nit ti znadoh smrti nit života.
Pa, Haljile, moja rano ljuta,
Misljio sam u životu nijesi. 610
Tugovo sam sve to dosad bi(o).”
Ej Haljil mu vako govorijo:
“Ja sam bijo po bijelom svjetu
Baš ko čela po svome cvijetu.
Nema kralja, nema nit zemalja 615
Dje ja nisam, Mujo, salazijo.
Đe skupštinje među njima bilo,
Na skupštinje sve sam se dešavo,
Sve smatrao šta po njima ima.
Još se ne bih tebi povratijo, 620
No sam jednu knjigu jufatijo,

Knjigu šalje Kostreš Harambaša,
Šalje knjigu bečkome ćesaru.
‘Neće proći ravan mesec dana,
Ubiću ti sa Kladuše Muja, 625
Spremiću ti glavu jodsečenu.
Kad ubijem Muja na Kladušu
Lako ću ti Bosnu porobi(ti).
A Bosna je glava carevi(ne).
Kad mi njima Bosnu oduzmemo 630
Nama Stambol nema ni do ručka.
U Stambol su naši prijete(lji).
Štogoj paše ima i vezira
To su naši glavni prijetelji.’
Zato sam se otud povrati(o) 635
Da te živa ne bi zatekao.
No sad, Mujo, o moj brate mijo,
Je lj mi živa ostarela majka,
Il je stara svijet mijenila?
Jel se udala moja sestra Ajka? 640
Kako mi je moja snaha draga?”
Serdar Mujo njemu razgovara:
“Živa ti je tvoja stara majka,
Sestra Ajka nije se uda(la).
Odbijala svoje mušterije 645
Od žalosti brata rođenoga
Što mu smrti ne zna ni živo(ta).
Ko prosijo, svak je rezilj bijo.
Dobro jeste snaha na oda(ju).
No, Haljile, ope dobro ni(je). 650
Ja ti idem caru ju Stambolu.
Oko cara što ima vezira
A sve radu Muja da ubiju.
Ja t’ se otud povratiti neću.
Hajde, braco, da se halalimo, 655
Bogu fala kad te vidoh živa!
Amanet ti moja majka stara,
Amanet ti moja sestra Ajka,
Ljuba mlada nek se preudaje!”
Kako Mujo tako govorijo, 660
Haljil mu je riječ povrati(o):
“Preko mene pomeriti ne(ćeš)!
Nit ga fala caru nit ćesaru,
Nit ga fala nijednom veziru,
Samo fala Bogu jedinome! 665
No hajdemo natrag za Kladušu
Da prenoćim konak u Kladušu,
Da ja vidim moju milu majku,
Da ja vidim moju sestru Ajku!
Sutra rano, kad zora osvane, 670
Ako Bog da, ustanemo, brate,
Ja pozivam trideset gazi(ja)!
Kostreš ima trista oklopnika,
A ja od trides više nijedno(ga).
Ko ne šćedne sa mnom polaziti, 675
Kučka bijo ‘ko ga ne ubi(o)!
Mi idemo pravac za Goliju
Da teramo Kostreš Haramba(šu),
Da dvojimo sreću i nesreću.
Dosta jeste grijeha poradijo, 680
Dosta jadnih majki rasplakao,
A sestara u crno zavijo,
Mlade žene rodu povratijo.
Ako Bog da, on je prevršijo,
More sada kusur uhvatiti 685
Sve da plati šta je uradijo.”
A sad Mujo njemu govori(o):
“Nismo kadri mi njega fata(ti),
Nit smo kadri s njime ratova(ti).
Niti znadem đe je ta planina, 690
Niti znadem đe him je pećina.
U Goliju nema ulazenja.”
A Haljil mu vako jodgovara:
“Nać ću, Mujo, jednog kalauza
Koji znade džadu za Goli(ju), 695
Koji pozna cipcijelu go(ru),
A Goliju u četiri kraja.
Sećaš lji se, o moj brate Mujo,
Ferman dođe cara od Stambo(la)
Na onoga Ćetić Osmanagu 700
Da g’ ubiju carevi veziri.
Za murtata njega opanjka(li).
On pobeže s glavom u hajduke,
Predao se Kostreš Haramba(ši).
Sa Kostrešom on se bratimi(o). 705
On ga vodi po našoj Kraji(ni),
On ga vodi po našoj drža(vi),
Te ubija momčad neženjena,
A što pljačka stoku na bulju(ke),
A što pršti ljutu siroti(nju), 710
Sve ga vodi Ćetić Osmanbe(že).
Pa je Osman s njime nameštijo
Da on sađe ju Kladušu malu,
Da ubije Muja Hrnjičića.
Pa a Kostreš ga čeka u Goliju. 715
Osman ti je sljego na Udbinu
Da te ubije ju Kladušu malu.
Još se vije, u Udbinu krije
Da te ne bi kako ujagmijo.
A tako mi vere u kojoj sam, 720
Pravo idem do njegova dvora!
Ilj ću ufatit Ćetić Osmanbega,
Ilj ufatit, ilji ga ubiti,
Ilji moju glavu ostavi(ti).
‘Ko Bog dade, ja g’ ufatim ži(va), 725
Mora mene Osman kalauzit
Da me vodi pravac do Goli(je),
Da mi kaže đe him je pećina,
Da mu nema nikaka izla(za).”
Ope Muju teško dolazi(lo). 730
“Avaj, brate, dijete Halji(le),
Tog krvnika u svoj Bosni nema!
Ne moš njega ti jufatit živa.
Ne moga ga care uhvati(ti)
Sa njegovom silovitom vojskom, 735
Ni carskija do četrest vezi(ra).
Kako moreš uhvatit Osmana?
No ćeš svoju izgubiti gla(vu),
Ti poginut, mene dobro nije,
I ja ću ti brzo poginu(ti).” 740
Ne da Haljil za to pomenuti.
Otle su se braća povratila,
Jašu konje, prolazu planine.
Kad su pali polju kladuškome
Serdar Mujo govori Halji(lu): 745
“O Haljile, moje oči dvi(je),
Daj mi đoga, vijeka ti tvoga,
Davno sam se sa š njim rastanuo
Da me želja prođe četovanja!”
Braća mila konje razdjelila. 750
Serdar prima đoga od mejdana,
Haljil prima svojega malji(na).
Ej pukoše pljetene kandžije,
Stade tutanj polja i jalije.
Pukoše him mrke garabine. 755
No se puške čule ju Kladušu.
Ajka cura na noge skoči(la),
Poljetela, prozor otvori(la).
“Što ove puške pukoše s jalije?
Ah da nije neka četa prešla 760
Da popali malenu Kladu(šu),
Da zarobi sestru Hrnjiči(ća)?”
Pa na oči durbin udarila,
A pogljeda polja i ravni(nu),
A pogljeda dva junaka silna. 765
Sestra pozna dva brata rođena,
Serdar Muja i brata Haljila,
Đe se mila braća sastavi(la).
Od radosti zavrištela bila:
“Majko mila, evo nam Haljila! 770
Braća moja sad se sastavi(la).
Ja igraju konje pro ravnine,
Pucaju him njihne garabine.”
Draga majka dovu preučila,
Milom Bogu ona zafaljila. 775
Krenu majka, za njom ćerka Ajka,
Treća s njima ljuba Mujagina.
Otvoriše kanat i avlije.
Dva junaka stigoše pred vrata.
Majka grli svog sina Halji(la). 780
Obljubila, suze progonila.
Grli majka bra…
Grli Ajka brajina Haljila.
jOd radosti zavrištela bila:
“Ja te željeh dvanajest godina, 785
Blagoš danas i danu ovome
Kad još jednom vidoh brata svoga!”
Bože mili, što se obradova(li).
A što ljuba beše Mujagina,
Poštovala ko brata Haljila. 790
Zagrli ga ko brata rođena.
“Blago meni, ko brate od majke,
Đe si bijo ovoljiko vrijeme?
Tugovasmo i ljeti i zimi.”
On uvodi konje u ahare, 795
Oni s majkom gore u odaje.
Tu su noćcu konak prenoći(li).
(kratka stanka)
Tu su noćcu konak prenoći(li).
Uranili zdravo behu bi(li),
A rani su sabah preklanjali, 800
Dragom Bogu tu su se molili.
Pa ustaše dva brata rođena,
A spremaju ruho i oruže.
Seja mila konje opremala.
Haljil uze mrka garabina 805
Pa on slazi dolje kod kapije.
A kod kapije bajrak udario.
Triput puškom izmećao bio.
Kako čule careve gazije
A da puška puče kod avlije, 810
Kod avlije Muja Hrnjičića,
To su znaci da dođu junaci.
Ej gazije sablje prifaćaše,
hA oružje svoje uzimaše,
hA da svoje konje opremiše. 815
Pod bajrakom tu se iskupiše.
Ej sa Like aga Mustafaga,
Sa Bojišta Bojičić Alija,
Sa Udbine Tanković Osmane,
Sa Glasinca Ibro Hamajliću, 820
A sa Bišća Ahmet Velagi(ću),
Sa Glamoča rođeni dai(dža)3 .
Tridest se je sastavilo ljudi.
A dva brata vej gotova bila.
Kad izlazi Mujo sa Halji(lom), 825
Kad gazije vidoše Halji(la),
Puče puška svakom iz naruča.
Širu ruke, a grlju Haljila.
Kud ga grlju, ju ljice ga ljube.
No him Haljil sade govori(o): 830
“Putnici smo, zasednici nijesmo,
No spremajte konje i oruže!
Polazimo za goru Goliju
Da ćeramo ju gori hajduke.
Četa jaka, tri stotin’ junaka, 835
A pred njima silan haramba(ša),
Harambaša Kostreš Harambaša.
A ja imam trides druga,
Trides druga trideset gazija.
Ja ne vodim više nijednoga. 840
Koji danas u boj poći neće
Njemu glave na ramenu nema!”
hAman mili, što im teško bilo,
Svakome je žao jumrijeti.
A Kostreš se zlom oglasio. 845
Ćare nema, svi su pristanuli,
Nije voljom, no pristaše zorom.
E sad Mujo đoga posednuo,
Haljil sede na maljinu svome,
A za njima trideset gazija. 850
Bajrak nosi Tanković Osmane.
Četa prođe polje i ravnine,
Četa pade kod Kunar planine.
Pod Kunaru tu se zastavili
Da odmoru malo pod planinu. 855
Kad su seli, riječ govorili,
Progovara Mujo u družinu:
“O, gazije, koljiko ve ima,
Da lj je majka rodila junaka,
Seja mila brata odgajila, 860
Brez bešika na bijele ruke,
Ah danas ga ovde pridesila,
Da otide danas do Udbi(ne),
Ej do kule Ćetić Osmanbe(ga),
Osmanbega, našeg izdajni(ka)? 865
Da ufati Ćetića Osmana
Da ne vodi4 do Golije k…
Do Golije čuvene plani(ne).
U Goliju da kaže pećinu
Đe stanuje trista oklopnika, 870
Đe stanuje Kostreš Haramba(ša).
Osman mu je Bogom pobrati(me),
Osman sašo mene da ubije,
Da ponese glavu do Goli(je),
Ej da glavu pravo ćesaru.” 875
Ko bi dalji, čini se ne čuje,
Ko bi bljiži, zemlju pogledu(je).
Nema majka da rodi junaka
Da bi smeo tu se nafatiti.
Evo Haljil sade govori(o): 880
“O serdare, o moj brate Mujo,
Nemoj krivdu stavljat u družinu,
Pravdu stavljaj, bolje će nam bi(ti)!
A od krivde nema selame(ta).
Kriješ brata, drugog određu(ješ). 885
Sed’te, braćo, na zelenoj travi,
Čekajte me za jedno vrijeme!
Ja odlazim do Udbine grada.”
(kratka stanka; Čolaković provjerava vrpcu)
O, sade Haljil usta na nogama,
A ugrabi konja od mejdana. 890
Ah maljinu sede na ramena.
“Ejdovale, moja braćo draga!”
Svi ga, brate, njega ispratiše.
Haljil tera konja od mejdana.
Zemlju gazi, svetinju prolazi. 895
Sve što ide, ono mora doći.
Kud je išo, na Udbinu sašo,
Pravo-zdravo kulji Osmano(voj).
Kad je bijo kuli u blizinu
A tu se je Osman dogodio. 900
Tu se krio, majki tu je bio.
Nema majka sem njega jednoga,
Osim Boga i sina jednoga.
Kud od doma niđe koga živa,
Tu od roda niđe koga svoga. 905
Aaa, Osman vide ozgor sa prozora
A Haljila na konja malina.
Staroj majci Osman progova(ra):
“Odi, majko, da ti čudo pričam,
Eto onog kuće od krvni(čke), 910
Od krvničke kuće raskopa(ne),
Eno nama Mujova Haljila!
Nakastio da bi m’ uhvati(o).
A ja, majko, živ se dati ne(ću).
Jedan danas mora poginuti. 915
Trči, majko, te zaklapa’ vrata,
A zaklopi na duvar kanate!
Pa ćeš stati, te ćeš zaplakati!
Kad će Haljil za mene pitati,
Ti ćeš, majko, zaplakati: 920
‘Prođi mi se, Mujović Haljile,
Ne vrijeđa’ majke samohrane!
Od zemana trinest godna dana
Kako ništa ne znam za Osmana,
Za Osmana, za mojega sina. 925
Mulćim mi je5 , on mi živ nije,
Dosad su mu kosti satruhnje(le).
Ne vrijeđaj majke samohrane.’
Dako, majko, Haljil se povrati.
Ne šćedne l se Haljil povratiti 930
Jedan od nas mora poginu(ti).
A tako mi svega na dunjaluk,
Neću hilu pobru napravi(ti)!
Ja sam njemu tvrdu besu dao
Da ga nikad ja izdati neću. 935
Poginuću, a izdat ga neću.”
A stara je brzo jodlazila,
Grdno jatka pa se uplašila.
Pa od jada zaklapaše vrata,
Ah udara brave i manda(le). 940
U to doba Haljil pred vrati(ma).
hA zadrma halku na vrati(ma).
Stara majka preko plača priča:
“Ko na vrata halkom mi udara,
A zastravlja samohrane majke? 945
Hej, da Bog da, da od Boga nađe!
Evo doba trinajest godina,
Niko moja ne otvori vrata.
No tugujem jadna samohrana.
Ništa ne znam za mog sin’ Osmana.950
Dosad su mu kosti istruhnile.
Ko to danas lupa mi na vrata?
Ja mu vrata otvoriti neću.
Brata nemam, bratućeda ne(mam),
hA nikoga od nevolje svoga. 955
A drugoga ne primam nikoga!”
A Haljil joj vako jodgovara:
“Slušaj, stara Osmanova majko!
Grehota je lagat pod starosti.
A što kobiš sina u životu, 960
Da su njemu kosti satruhnji(le)?
Osman ti je gore na oda(ju).
Nego, stara, otvori mi vrata!
Nek se Osman preda kod Haljila
Da mi džadu za Goliju priča, 965
Da ja tražim ledenu peći(nu)
I Kostreša, trista oklopnika.
Ostaviću tvoga sina živa.
‘Ko ne šćedneš da otvoriš vrata,
Ne šćedne se predat u rukama, 970
Jedan mora od nas poginu(ti).”
Neće stara da otvori vrata.
A Haljila huja uhvatila
Pa malinu dizgin pokupijo.
Oprži ga pljetena kandžija, 975
A maljin se džidnu ju visinu.
Osmanovu preskoči avli(ju),
Preskočijo, ju mermer udrijo.
Pločama mu mermer polomi(o).
Vide Osman gore iz oda(je), 980
Pa ufati vrata od odaje.
Puna puška ju gorskog hajduka.
Ako Haljil hrupi na vratima
Da bi njega metkom ugrabijo,
Da bi njega kako oborijo. 985
Pa se je dobro Osman pripremijo.
Haljil ide juz bijelu kulu,
Niti stada, niti se prepada.
Kad je bio pred odajska vra(ta),
Ču se avaz Ćetić Osmanbega: 990
“O Haljile, krvničko koleno,
A ne k mene! Ti si poginuo!
Misljiš danas uhvatit Osmana?
Nej, Haljile, juhvatit me ži(va).
Ne moga me care jufatiti 995
Sa njegovija do četres vezira.
Ne bojim se danas od Halji(la)”
“Aaj, Predadi se, Ćetić Osmanbeže,
Predadni se, bolje će ti biti!

Jednom moraš, ilji poginuti!” 1000
Taman Ćetić puškom da opali,
Rukom mu je Haljil ugrabi(o).
Hitra ruka, ugrabila puška.
Puška puče nego u visine.
Ćetiće(ve) se puške ufati(še). 1005
Za pušku se oni pojagmiše.
A tuču se, brate, u oda(ji).
Iz ruku mu pušku jugrabi(o),
hA pušku je od patos bacio
Da bi njemu ruke savlada(o). 1010
Haljil oće, a Osman se brani.
Strašna, more, tuna udaranja!
Sve udara jedan na drugoga,
Sva se kula iz temelja ljulja.
Kuka stara što je grlo dava, 1015
A sve žalji svog Osmana sina.
Sreo se je junak na junaka,
Izmicanja nema ni koraka.
Od zemana cio sahat ravan
Tukoše se oni po oda(ji). 1020
Kad se ravan sahat napunijo
Haljil ga je ta put oborijo.
Na grudi mu čizmu navalijo,
Na grudi mu ruke sastavijo.
Sindžir ljuti njemu judarijo 1025
Od lakata dolje do nokata.
“Hajd, Osmane, odma da idemo,
Moraš mene vodit do Goli(je)!”
Svezan Osman njemu razgova(ra):
“E, ubij me, Mujović Haljile! 1030
Ja te neću vodit do Golije
Kad sam Bogu jemin učinio
Pobratima da izdati neću!
On će misljit da sam ga izdao.
Ubit moreš, nagnat me ne mo(reš)! 1035
Neću tebe vodit do Golije.
Zar je vakat došo jumrijeti,
Ova svijet mora se ostaviti?”
A Haljil je biča izvadi(o),
Izvadio pletenu kandži(ju). 1040
Udari ga nekoliko puta.
Sve mu pršte na njime odijelo,
Od tijela krv se prolijeva.
Jatka muka namora Osmana.
Derman nije, dođe pred Haljila. 1045
Alj mu Haljil ope razgovara:
“Sal me vodi, i pećinu kaži,
Ja ću tebe oslobodit ruke,
Tebe ću ti ja dati oružje!
Pa se javi pobratimu tvome 1050
Da ne rekne da je hila bila!
No ti priča’ šta te ogrnu(lo):
Da je Haljil tebe uhvatijo,
Da ti mlogi zulum udarijo,
Da si moro kalauzit pute! 1055
Ti pomogni pobratimu svome!
Ako mene mili Bog pomogne
Pa ufatim vas oboji(cu),
Posljen ću ti oči izvadit,
Ruke ću ti dvije salomit, 1060
U Goliju tako jostavit,
Nek stravljaju ptice i ljisice.
Na mukama da ti daješ du(šu)!
‘Ko poginem, – vaša sreća bila,
Vaša sreća, a moja nesre(ća).” 1065
Sad svezana otera Osmana.
Ostade mu kukajući majka.
Kad ga dogna kod družine svoje,
Svaki se je bijo začudi(o).
“Baš Haljilu nemade junaka! 1070
D’ ufati Ćetića Osmana!
On je junak nad svim junacima!”
No da vidiš ljute mu(ke),
Ljute muke a u tuđe ruke!
Tale spodbi klinčanu bati(nu). 1075
Kad udara Ćetića Osmana
Sve pucaju rebra po nedrima.
“Dje si bijo, kudan si falio,
Kudan bijo, kudan ubijao?”
Grke muke a u tuđe ruke. 1080
Ćare nema, zorom poćeraše.
Zdrava tijela na Osmana nema.
Dje udara pletena kandžija
Sve se ljuta rana otvorila.
Od muke se umrijet ne more, 1085
Samo vakat i minuta svoja6 .
Vodi Osman četu planinama.
No Golija velika daljina.
Mlogo dana, ja mnogo konaka
Dok su došli dje Golija bi(la). 1090
Kad su stigli kod Golije bi(li),
Što Golije pritisla je tama
Ne vidi se ždraka ni oblaka.
Pro planine nidje puta nema.
Samo pr..Samo divlje idu dihanije7 . 1095
Sade Osman njima razgovara:
“Ovde puta nema nikakoga,
Sablje vadte, a goru lomite,
Konje za vama provodi(te)!
Daleko je ići kroz Goliju. 1100
Daleko je u gori peći(na).
Na sredinu Golije planine –
Tu je naša grdna domovina,
Domovina, u krše pećina,
Đe živimo dvanajest godi(na).” 1105
Aa, sabljom goru rasjecaju,
A za sobom konje provedaju.
Prošlji bili kroz Goliju silnu.
Kad su tamo ka pećini bili
Serdar Mujo četu zastavio. 1110
“Tamo dalje nema prolazenja!
Mi moramo klance uhvati(ti),
Ufatiti klance i bogaze
Da se barem ne bi zamjenili.
Da l je majka rodila junaka 1115
Da hotide vučki pobaučki,
Da izvidi vrata jod pećine,
Da hi ne bi vido sa očima,
Pa da znamo kako udaramo?
Ako naske primetu hajdu(ci), 1120
Te opazu da su ovde Turci,
Nama glavi nema pretijeka.”
A, niko ne sme napred pomeriti.
Progovara dijete Haljile:
“Mujo, fataj mesta u planini, 1125
Svakom drugu mesto ćeš poka(zat)!
Pa čekajte, kako sami zna(te)!
A ja moram poći sa Osmanom,
Pravac poći do ljedne pećine,
Neki ću vi haber donijeti. 1130
Ako mene ubiju hajduci,
Branite se kako vam je drago,
Ja vam mrtav pomognut ne mo(gu)!”
Teško se je tako razdvaja(ti),
Ali, brate, tu druge nemade. 1135
Haljil krenu, a Osman sa njime.
“Hajde tamo pravo kod peći(ne)!”
Kad vidoše ledenu pećinu,
Kod pećine nikog nema živa.
Pred pećinu jedna jela vita. 1140
Široka je što joj kraja nema,
A visoka, vrha se ne vidi.
Cipcijela jela okićena.
Tu đe piju oni amberiju
Postavljeni stoli i hastali. 1145
Prebrojiše: tri stotine ima
Đe li sedi trista oklopni(ka).
A među njim’ stola srebreno(ga),
A đe sjedi Kostreš Harambaša.
Dva bureta pod jelu imaju, 1150
Svako bure po pet stotnu kila,
Oba puna vina rumenoga
Đe hajduci nabavili bili.
A sad Haljil upita Osmana:
“Šta je ovo, što hi ovde nema?” 1155
Osman njemu vako razgovara:
“Zar su dole ju ladnu peći(nu)?
Dole smo sobe napravi(li),
Da dole piju amberiju.”
A kada ču dijete Halji(le) 1160
On za jelu saveza Osmana
Helj se hile boji od Osmana.
Onu strošku8 što se skidali bili,
Nađe strošku, na strošku se skida.
Kade dole naiđe u peći(nu) 1165
Prvo gleda sve odaje redom.
Napravili šarene odaje,
Svaka soba bravu i ključe(ve).
A da dolje dragi kameno(vi),
Oni neaki razni plamenovi, 1170
Pa se vidi ka da sunce gri(je).
(ugađanje gusala bez prekida svirke)
Pa se vidi ko da sunce grije.
Jednu sobu jotvorijo bijo.
U toj sobi nikog nema živa, 1175
No su pare nabacane bile,
Sve srebrene pare na gomilu.
Što pljačkali, tuna donosili.
Pa je drugu sobu otvorio.
Ni ta soba nijednoga roba9 , 1180
Sve bijele carske međedije.
Što pljačkali, tu su ostavljali.
Treću sobu kad je otvorijo
Na kupove zlata ugljeda(o).
Sve pljačkali, tu su donosi(li). 1185
Začudi se Mujović Haljile:
“Ovo pare grdne sirotinje.
hAman mili, šta li su radili?”
Kad je jednu sobu jotvorijo,
Magacin him od oružja bijo. 1190
Tu oružja ima svakojega,
Municije ni broja joj nije.
Svake hrane ima u pećinu,
Sve suhoga mesa volujskoga,
Bjela brašna i ljeba bijela. 1195
Svake sreće u pećinu ima,
Al hajduka u pećinu nema.
Kad vidio da nikoga nema
On izlazi pred pećinu ladnu.
Pa Osmanu vako razgovara: 1200
“Sve sam vido šta dole imadu,
Ali nema gorskija hajduka.
Kaži, Osmane, đe li su hajduci,
Što hi danas nema kod peći(ne),
Što hi ne bi niđe u planini?” 1205
E sad Osman svezan progovara:
“Pošto nema dolje u pećinu,
Pošto ne bi niđe ju plani(nu),
Oni su ti za Janok otišli,
Za Janoka grada daljekoga. 1210
Kostreš ima u Janok devojku,
Ćerku milu janočkoga bana.
Pa odvede tri stotine druga.
Društvo pije vino badihava,
Kostreš ljubi banevu djevojku. 1215
Bogme su ti pravac u Janoku!”
No kad Haljil razumijo bijo:
“E Osmane, da se pogodimo!
Ja te ostavljam ovde pred pećinu,
A ja odoh da tražim družinu.” 1220
Svezana je ostavio Osmana
A on se vrati natrag kod družine.
Serdar Muju bratu govorijo:
“O serdare, o moj brate mio,
U Goliju nema ti hajduka, 1225
Otišlji su u Janoku gra(du).
U Janoku Kostreš ima đevojku,
Ćerku milu bana janočkoga.
Pa hodlazi do Janoka grada,
Kostreš ljubi janočku đevojku, 1230
A društvo mu pije badihava.
Hajte pravac dolje kod pećine
Da vidite đe oni živuju!
U pećinu raznih soba ima.
Odaje su oni napravili, 1235
Sve saraje behu nakitili.
Zlatnih para i srebrenija ima,
Još imaše bjelija međedija.”
Svede četu do pećine ladne.
E sad Haljil njima razgova(ra): 1240
“A vi ćete ovde kod pećine!
Pazite se i danji i noći!
Evo hrane njihne iz pećine,
A pare him nemojte dirati
Što nećemo muški s’ udariti! 1245
‘Ko bi Bog do, te bi zadobili,
Te bi pare natrag povratili.
A tamo su pare popisane
Koliko je kome opljačkano.
Da se vrne pare sirotinji! 1250
Ja odlazim pravo ka Jano(ku),
Do Janoka, do grada daleka,
Da izvidim u Janoku gradu
Kad li će se otud povraća(ti),
Kako ću se s njima utrefi(ti). 1255
‘Ko bi mene mili Bog pomo(go),
Razaberem gdje su i kako (su),
Razaznadem kad te se vraća(ti),
Ja ć’ se vama odma povrati(ti)
Da mi njima mesto ufatimo, 1260
Da hi muški tuna pričeka(mo).”
A, derman drugi ni ćareta nema.
Sa Haljilom svi se halališe.
Mujo odgore brata rođenoga.
Nije lako sići do Janoka, 1265
Kogoj side on živ ne iziđe.
Ode Haljil redom kroz plani(ne),
Sve prijeke fataše putove.
Kud je išo, te je sve preišo.
Kaaad je šćeo ka Janoku gradu, 1270
San je snio, pa je govorio:
“Sad ja moram ruho mijenja(ti),
Da mijenjam ruho i odijelo.
Moje skidat, a njihno joblačit.
Da s’ napravim čobanin s planine, 1275
Da s’ napravim da sam sirotinja,
Da ja čuvam ovce u planinu,
A najamnik gazde nekog kazat,
Da hi ne bi kako prevari(o),
Da uiđem u Janoku gradu, 1280
Da ja vidim đe li su hajdu(ci),
Kad lji te se otljen povraća(ti).”
Svoje svuče, a u bukvu zavuče,
A iz torbice tevdilj izvadio
Ko što nosu janočki čobani. 1285
Pa na glavu kapu čobankinju,
Na dva rama mrku kabanicu, –
To je kuća grdnija čobana
Što hi ona od vremena čuva.
Pravo-zdravo ka Janoku gradu. 1290
Kad je sišo na glavnu stanicu,
Tu stanica, tu je prolazni(ca),
Tu fataju lica nepozna(ta),
Tuna tražu pasoš i teskeru.
Straža ga je tuna zastavila 1295
Da mu traži pasoš i dozva(lu),
hA da znaju ko je, otkale je.
Nevoljno je Haljil govorijo:
“O stražari, teško i vama ovde!
Ja sam grdan čoban u planinu. 1300
Gazdi čuvam pet stotin ovaca,
A za novce ja mu čuvam ovce.
No me Turci mene uhvatiše,
Ufati me Mujo sa Kladuše
S njegovijem brajinom Haljilom, 1305
S njegovija trideset gazija.
Opljačkaše pet stotina brava,
A mene mi strogo narediše:
‘Čobanine, sađi do Janoka
I pozdravi janočkoga bana! 1310
Nek ispudi iz grada hajduke.
Čekaju hi Turci ju planinu.
Ako otljen ispuditi neće
Neka čeka kako mu je drago!’
Turska sila ozgor navaljila, 1315
Janok će nam vatrom zapaljiti,
Živa koga nete ostavi(ti).
Ako ne bi ja to izvestio,
Mene glave nema na ramena.”
hA stražari kad su čuli bili, 1320
Pa se svaki sebe prepanuo, –
A raskopana kuća je čuvena,
A čuvena kuća Hrnjičića.
Đe su udrili, tu su zadobi(li),
hA da nikad mejdan izgubili. 1325
“Čobanine, hajde u Janoku,
Kaži banu šta ne ogrnulo,
Nek se vojska za odbranu sprema!
Sad će na nas Turci udariti.”
Prevari hi, njega propustiše. 1330
Kad naiđe pored od kafane
Tamo pesma stoji u kafani,
Neka pesma, a neka galama.
Haljil dođe na kafanska vrata,
Pa upita kafandžiju mlada: 1335
“Ko ti je ovo tebe u kafani?
Što ovako galamu i pe(vaju),
Što ovako a sloge nema(ju)?”
Kafandžija njemu jodgova(ra):
“Ovo jesu iz gore hajduci, 1340
Četa jaka Kostreš Haramba(še).
Ovde piju vino i raki(ju).
Pa se jesu mnogo prepoji(li),
Neko plače, a neko jauče,
A neko se i svađa s nekime. 1345
A ovde nama Kostreš danas nije.
Kostreš sedi banu na odaju,
Noćom ljubi njegovu ćer onu,
Danom s banom pije majaliku.”
A Haljil je vako govori(o): 1350
“Morete li izvestit Kostreša?
Turci su nam došlji ju plani(nu),
Došo vi je Mujo sa Haljilom.
Ja sam čoban ozgor od plani(ne),
Opljačkaše pet stotin ova(ca). 1355
Kolju ovce a hranu se mesom.
Mene su me zorom naterali
Da ja moram ovde izvesti(ti):
Ej da bane istera hajdu(ke),
Ilji hote svijem udari(ti). 1360
Veljka sila ima u plani(nu),
Niste kadri s njima ratova(ti)!”
Svi ostaše, jedan otrčao.
Kad Kostrešu izjavio bijo,
Kostreš odmah primijo oruže. 1365
Tvrda čela, majka mu vese(la).
“Eh ne boj se, bane od Janoka,
Udara him Kostreš Haramba(ša)!
Dok me čuješ mene živa
Ti s’ ne plaši Muja ni Haljila! 1370
‘Ko poginem, ja sam se oduži(o).”
Kostreš sađe dolje do mehane.
Brže traži ko je izvestijo.
Haljil mu je od nevolje prišo,
Nevoljno mu popričao bijo. 1375
No Kostrešu pa se zamolijo:
“O Kostreše, čuveni junače,
Turci moje opljačkaše ovce!
Ja sad nemam ništa na svije(tu).
Holj me primit u svoju družinu 1380
Da naučim puškom rukovat,
Da naučim s vama bojovat?
A primi me, tako ti mladine!”

Haj Kostreš mu na to odgovara:
“Sad ćeš s nama odljen polazit! 1385
Ako bideš spreman za mejdana
Primiću te u družinu moju.
‘Ko ne bideš spreman za mejda(na)
Odma ću ti glavu pogubi(ti),
Ti ćeš mene neđe izdava(ti).” 1390
A kad viknu odma da polaze,
No komanda Kostreš Harambaše:
“Pušku u ruke, trkom kre…preko grada,
Da trčimo pravac do plani(ne)
Đe se Turci tamo pojavi(še)!” 1395
Kad krenuše, trkom navali(še),
Trču hajduci baš ko gorski vuci.
Tome su se oni naučili.
Haljil trči s njima preko grada.
Nit prolazi, niti zadnji ostada, 1400
Do ramena Kostreš Harambaše.
Obrće se Kostreš Harambaša,
Čobanina vidi za plećima.
Kad su stigli pod planinu bi(li)…
A, kad su došli pod planinu bili, 1405
Se…Četu je Kostreš zastavijo
Da se odmoru malo pod plani(nu)
Helj trčali od Janoka grada.
Nije lako trčat do planine.
Od Janoka pa do te planine 1410
Kažu da su veljike daljine.
hAlj on gljeda gorskog čobanina
Pa ovako njemu razgovara:
“Čobanine, spreman i vrijedan,
Šteta, more, ne znaš na oružje! 1415
Ne znaš, more, rukovat s oružjom,
Mrtve glave ni vidio nijesi.
Oj da si se vaktom prijavijo
Ja bih tebe ju četu primijo.
hAlji ću te još malo oprobati 1420
Da lj ti moreš sa mnom putovati.
Ako mogneš sa mnom putovati
A ja ću te tebe primiti.
hA ne mogneš sa mnom putovati,
A ja ću te glavom razdvojiti, 1425
Ja te živa neću ostaviti.
Mogu nedje Turci t’ ufatiti,
Pa ćeš mene izdat kod Turaka,
hA da znaju kako sam i kako sam10 .”
Pa poziva trideset hajduka 1430
Što bacaju kamena s ramena.
hA od trista trides najboljija.
Pa hovako Kostreš postavijo:
“Donesite ljedena kamena,
Bacajte ga, momci, sa ramena! 1435
Neka baci čoban iz planine!
Ako mogne vama dobacit
On je spreman s nama drugovat
I ja ću ga u društvo primit.
A ne mogne vama dobacit 1440
Ja ću njega s glavom rastavit.
Ne smijem ga živa ostavit.”
Otidoše, kamen doniješe,
Teška stijena što joj kraja nema.
Poskidaše sa sebe oružje. 1445
Poskidaše svoje kabanice
Što su njihne kuće u planine
Porad kiše i hladna snijega.
hA bacaju ljedena kamena
Pa se redom izrediše. 1450
No jedan im dobro prebacio,
Najdalju je biljku11 judarijo.
A ostali njemu su priznali.
Sve to gljeda Mujović Haljile.
U grdne je muke zapanuo, 1455
U grdne muke ju toljke hajduke.
Jedna glava mej toliko njih bila.
Pa mu Kostreš vako razgova(ra):
“Čobanine, skidaj kabani(cu),
Čobanine, položi oružje, 1460
Hajd, primaj se ljedena kame(na)!
Ako mogneš s njima dobaciti
Ja ću tebe ju društvo primi(ti).
‘Ko ne mogneš ti si poginuo.”
Haljil njemu vako razgovara: 1465
“O junače nad svim junacima,
A ako jesam čobanin s planine,
Muzo ovce, pio varenike12 ,
Vežbo sam se bacati stijene.
Hoću da se ja primim kamena. 1470
Alj ne skidam pušku sa ramena.
Ja sam imo pet stotina brava.
Koja bi se ovca odčupala
Tuna ovce nema ni jagnjeta.
Koja ima runo zaklopljeno13 , 1475
Jagnje vodi, a dosta mlijeka.”
Aaj, baci pušku na ljevom ramenu,
Stijenu jagmi na desnom ramenu.
Bože mijo, kad se izmaknu(o),
Pa poljete djete sa kame(nom). 1480
Kad je stigo, kamen je bacijo.
Prvi put mu biljku salomijo.
Hajduci se, brate, zagljedaše.
“Ala, more, ovog čobanina!
Da l je njega vila zadojila?” 1485
hA opet je kamen prifatijo,
Izljetijo, više poletijo,
A jače je kamena bacijo.
Koliko je biljku preturijo?
Dobar bi se junak opružijo. 1490
Pa je stao, te je govori(o):
“Mene ima take navičaji:
Triput bacam s ramena kamena.
Više kamen ja ne bacam.
Ja još koplje mogu g’ oterati. 1495
Aj, hajduci, primajte se stijene,
Aj, hajduci, podružite mene14 !”
Čestitaše, ruke mu daše.
hA sad Kostreš ope razgovara:
“Ovde imam do sedam pehlivana, 1500
A što skaču skoka junačkoga.
‘Ko ne mogneš njima doskočiti
Ope ću te s glavom rastaviti.
Ako njima mogneš doskoči(ti),
Eh ta put ćeš sa mnom se okladi(ti), 1505
I sa mnom se moraš oprobati!”
A stigoše sedam pehlivana.
Kad skakaju skoka junačkoga
Pehlivani laki i opasni
Na skakanje mlogo izvežbani, 1510
Dje najdalji skoka je skočijo
Tu biljegu svoju judarijo.
Kostreš vika grdna čobanina:
“Skin’ odijelo, da ti lakše bide!”
Ne da Haljil za to pomenuti. 1515
Pa pušku lati ju desnicu ruku,
A da se dobro poletijo.
Kad him bijo skoka je skočijo,
Najdaljega što mu preturijo?
Dobar bi se grob napravio. 1520
Pehlivani svi ga zagledaše:
“Sa ovijem nema nam ćeranja!
Vrag da znade od soja čijeg je?
Ono nedje ju planine vile,
Možda su ga zadojile vile?” 1525
Sad ga zove Kostreš Harambaša:
“Od’ ovamo, vrijedan čobanine,
Ja i ti da se nešto obložimo,
Ja i ti nešto da se okušamo!
Vidiš ovu planinu očima? 1520
Do planine, do njojnoga kraja
Puni’ ravno dva sahata ima,
A dva puta vodu juz planinu.
Na vrh gore tu je raskrsnica,
Obadva se puta sasta’ljaju. 1525
A tuna je ledena stijena.
Biraj puta kojeg ti je drago,
Da trčimo trka juz plani(nu)!
Ako prvi stignem do stijene
Skinuću ti glavu sa ramena. 1530
Ako prvi stigneš do stijene,
Ilji oba stignemo zaje(dno),
Ako stignemo obadva zajedno,
Znadi da ću u društvo primi(ti),
Oružje ti dobro nabavi(ti), 1535
I sa s nama posljen hajdukova(ti).
Nećeš više biti po pla…
Nećeš ovce čuvat po plani(ni).”
Haljil bio opružio ru(ke).
“Gospodine Kostreš Harambaša, 1540
Daj mi puta kojeg ti je drago,
Ne poznajem puta nijedno(ga),
Al verujem kod tebe junaka
Da su puti jedno udaljeni,
Da su puti jednake dalji(ne)!” 1545
A putove oni podvojiše,
A skočiše na noge laga(ne).
Kako letu oba juz planine?
Ko jeleni od godine dana.
Trči Haljil što ga noge služe. 1550
Teško bilo, što mu šala nije.
“Ako prvi stigne do stijene
Mi moramo kavgu zaturiti.
Ja mu glavu ne dam badihava.
hA pristić će tri stotin hajduka, 1555
Ne maru me s glavom rastaviti.
Pa te društvo moje prevariti,
Pa te društvo živo pofatati,
Brata te mi mukom osuditi.
Na svake hi muke navaliti. 1560
‘Ko poginem to mi je najžali(je).”
Kad je stigo vrhu na planinu,
Rosa nije travlje otrešena,
Nit je trava rosna pogažena.
Haljil sede pod ljednom kame(nu). 1565
“Bogu fala, još Kostreša ne(ma)!
Ja ga ovde ni čekati ne(ću).
Vakat mi je bežat za Goliju
Da izjavim mome bratu Mu(ju)
Da nam ide Kostreš Harambaša, 1570
Da nam idu trista oklopni(ka);
Da fatamo mesta u plani(nu),
Da fatamo, da hi pričeka(mo).”
Iz džepova pero izvadijo,
Izvadijo jedan list papira 1575
Koji slova nema nikakoga.
Perom šara, s knjigom odgovara:
“Čuješ mene, Kostreš Harambašo,
Grdno si se…Grdno si se danas prevarijo!
Ovo nije čoban od ovaca, 1580
Da ti baca s ramena kamena,
Ovo nije čoban iz planine,
Da ti skače skoka junačkoga.
Da lj si čuo Hrnjicu Haljila?
Haljil ti je bijo u druži(nu). 1585
Eh Golija tvoja domovi(na),
Al je bila turska babovina.
Došo vakat da je odvoji(mo),
Da vidimo da l ti je domovina,
Da l Golija naša babovina. 1590
Kod Golije, kod tvoje pećine,
Tuna ti je Mujo sa Kladuše
S njegovija trideset gazija.
I ja odoh da pri…
Aaaj, kad Haljil dođe na planinu, 1595
A kad vide glavnu raskrsnicu,
Na sredinu ledena stijena.
Vide niko đe prošao nije,
Nit zelena trava pogažena,
Nit ledena rosa otrešena. 1600
Vide: Kostreš nije izlazijo,
Da je Haljil mnogo ugrabijo.
Haljil sede kod ljedne stijene.
Pero vadi i papira bjela,
A papira koji slova nema. 1605
Perom šara, njega razgovara:
“O, ču lj mene, Kostreš Harambaša,
Nije ovo čobanin s planine
Da ti baca s ramena kamena,
Da prebaci trides tvoja druga; 1610
Nije ovo čoban od ovaca
Da ti skače skoka junačkoga,
Da preskoči sedam pehlivana.
Ovo ti se Haljil pridružijo.
Da lj si čuo Mujova Haljila? 1615
No, Kostreše, da se razumjemo,
Davno lji si jadom pojadijo,
Mloge majke jesi zacrnio,
Bez sinova svoja ostavio;
Mlogo žena u rod povratijo, 1620
A sestara bez braće ostavio;
Sirotinjske muke pokupijo,
Hranite se mukom sirotinjskom.
Pa Goliju ti si prisvojio.
Znaš, Kostreše, tri te jada bila, 1625
Da Golija naša babovina?
hA ti sad je tvoja domovina.
Mujo ti je u goru Goliju,
Mujo tebe čeka pred pećinu.
Došo vakat da se nasali… 1630
Došo vakat da se nasulimo,
Da l Golija naša babovina,
Da l će ostat tvoja domovina.
Od to dvoje jedno biti mora.
Eh ja idem pravo do pećine 1635
Do mog brata Hrnjičića Muja
Da mu javim šta je i kako je.
No, Kostreše, ‘ko si junak pravi,
‘Ko si junak ko što ljudi kažu,
Ne odstupaj, tegli za Goliju! 1640
Što si dosad opljačkao
To ti sedi u hladnu pećinu.
To ti muka ode badihava
Helj su Turci ufatilji vrata,
Ufatilji od pećine vrata. 1645
No ti tegli pravo za Goliju,
Za Goliju, za lednu pećinu,
Da dvojimo planinu Goliju.”
Pismo baci, otljen poletijo,
Haljil leti kroz goru zelenu. 1650
Kad je Kostreš stigo kod stijene,
Kad pogljeda svojijem očima:
Rosna trava, ona povaljana,
A studena rosa otrešena,
A hartija bjela našara(na). 1655
Udari se rukom po kole(nu):
“Avaj mene do Boga jedno(ga),
Da lj je ovo đavo iz planine,
Da on prvi stigne na planinu?
Šta li je ovo ovde napisano? 1660
Da li prikaz nije iz planine?
Muške noge razminut ne mogu,
Ja sam mogo bežat pred konjima
A kamo li bežat pred momcima!”
Kad pogleda šarenu harti(ju), 1665
Kad vidijo da je Haljil bijo,
Škripnu zubom, pa je govorijo:
“Kučka bijo ‘ko društva tražijo!
jAko Mujo sa trideset druga
Ja ne čekam druga nijednoga. 1670
Pričekaj me, dijete Haljile,
Da se ja i ti muški namestimo,
Da Goliju goru podjelimo,
Da zelenu travu po… zalijemo!”

Sa daljine Haljil se pojavlja… 1675
Sa daljine Haljil mu se javlja:
“Ovde nema za mene mejdana,
Do pećine mejdana nam nije!
Haljil ide pravac kod pećine.”
Haljil juri, a Kostreš za nji(me), 1680
A ne čeka druga nijedno(ga).
Na Kostreša oklop i panciri
A spreman je što to šala ni(je).
A u svako zlo je navikao,
A najviše krv je obikao, 1685
Ubijati, a i sabljom klati.
Haj, prvi Haljil stiže kod pećine.
Haljil Muju tiho razgovara:
“Brže diži društvo jod pećine!
Nek fataju mesta u plani(ne), 1690
Eto ide Kostreš Haramba(ša)!
Ej, čekajte kako sami zna(te)!”
hA, a Haljila nesta kod družine.
hA zakuka buljukbaša Mujo:
“Kuku nama danas dovijeka, 1695
Haljil se je njega prepanu(o),
Haljil neđe jeste uteka(o),
Utekao, brata ostavi(o)!
Braćo mila, ka od jedne majke,
A fatajte mesta u planinu! 1700
Svaki pušku drži ju rukama!
Nemoj njega gađat na daljinu
No pripusti njega ju blizinu
Da ga ne bi bolje pogodio!
‘Ko ga prvijem ne bi pogodi(o), 1705
Drugi, more, zapanut ne more.
Rosna će ga razminuti glava.”
Prva što je ta pusija bila,
Čeka njega Bojković Alija.
Što je druga a pusija bila? 1710
Tre…Čeka njega Tanković Osma(ne).
Eto treća pusija je bila:
To ga čeka…To ga čeka Ibro Hamajli(ću).
I ostali mesta pofatali.
Najkradnje je mesto jostanulo 1715
Đe je Mujo mesto ufati(o).
Aaj, štogoj ide, ono brzo do(đe).
Evo ide Kostreš Harambaša.
Pravo udara đe Alija bjaše.
Kad Alija Kostreša vidijo, 1720
Ćare nema, dobro se spremi(o).
Pripusti ga mlogo u blizi(nu).
Opalijo, beše pogodijo,
Pogodijo usred polovine.
Nego zrno oklop ne probija, 1725
Od oklopa zrno jodskočilo,
A zeljene grane polomi(lo).
Preko vatre Kostreš je skočijo,
Za prsi ga beše ugrabi(o),
Te spodbijo, jod zemlju bacijo. 1730
Ah nogom mu skoči na grudima.
Lanac vadi, uteže mu ruke,
Sakova mu ja…lanac uz jeliku.
Ovako je njemu govorijo:
“O Turčine, kako ti je ime? 1735
Đje je tebe Mujo sa Halji(lom)?”
Svezan Aljo njemu progovara:
“Ja sam Alija sa Bojišta ravna,
Mujo neđe čeka u jelike!”
Otalen je udarijo bijo, 1740
Alj mu kratko vade ostavijo:
“Jesam tvrdu besu založijo:
Što ja Muja jufatiti neću
Drugog neću s glavom rastavljati!
Kad ufatim Muja za života 1745
Ta put ću ve svija pogubiti.”
Na Osmana kad je udarijo
I Osman je vatru otvorijo.
Što je fajda što ga pogodijo
Kad mu kvara nije napravijo? 1750
I Osmana baci pod noga(ma).
(kratka stanka)
Haj, i Osmana baci pod nogama.
Steže ruke, lanac prikovao.
Hej Osmanu vade ostavi(o):
“Čeka’ malo, dugo biti neće, 1755
Dok ufatim Muja i Haljila!
Posljen ću se vama povrnuti,
Gavranove ovde nahraniti.”
Kud udrijo jednog do drugoga,
Povezao dvadesdevet druga. 1760
Još mu Tala nema i serdara.
Sad je sura15 Ljičanina Tala.
Kad ga Tale opazio bio,
A on vidi: puška ga ne ubija,
Pušku baci, a latin…
Pušku baci, a batinu prima. 1765
“Barem ću ga jednom udariti!
Dobro znadem da ću poginuti.”
Kad na’lazi Kostreš Harambaša
I sve zove po imenu Muja:
“Ne krij mi se, Mujo, u planinu, 1770
No iziđi na dugom mejdanu!”
Naletijo Tale iz hoji…
Naletijo Tale iz pusije.
Udari ga preko polovi(ne).
No udrijo, nije oborijo. 1775
Snaga veljka, pa je pritrpijo.
Batinu mu bijo ugrabijo.
Prebi mu je na dvje polovine,
Pa se udriše sa golijem rukama.
Udriše se nekoljiko puta. 1780
No g’ obori Kostreš Harambaša,
Oborijo, savezao bijo.
Pa je jednu krlju navalijo, –
Par volova ne bi je povuklo! –
Baci mu je nasred polovine 1785
Da mu kosti lubi…
Daha mu kosti lomi iz lubine.
Ej, muka Tala ufatila,
Jadna krlja dušu mu predvaja.
A Kostreš viče iz ava(za): 1790
“Đe si, Mujo, nidje te ne bilo?
Dođe vakat da se okušamo.
Sva Turčija fali Muja,
Sva Rišćani faljahu Kostreša!
Obojica faljit se nećemo!” 1795
Dođe sura buljukbaše Muja.
Gađao je, oborio nije.
Čim se oni judarili bili,
Bacijo ga u zelenoj travi.
Skoči, nogom stade pod grlašce, 1800
A na ruke uteže mu lan(ce).
Alj ne znaše da Mujo bijaše
Helj se bojo Hrnjičića Muja.
Čuven Mujo mnogo jod svijeta,
Pa se bojo jod serdara Muja 1805
Da ć’ se tući bar tri dana bjela.
Pa ovako njemu razgovara:
“Đe je tebi buljukbaša Mujo?”
Vide Mujo da ga ne poznaje,
Pa se Mujo pokazat ne smije, 1810
Nego vara Kostreš Harambašu
Da g’ ubije, da ga pati’ neće.
Dobro znade, a Kostreš ‘ko poznade
Da će Muja mukom namučit.
Pa ovako Mujo govorijo, – 1815
Planina mu čehre smijenila,
Tavna noćca krvca mu ispila,
Pocrnijo ka da s’ razbolijo, –
Pa je Mujo vako govori(o):
“Ja sam kovač kod serdar Muja, 1820
Što mu konja kujem u planine
Kad mu ploče baci sa kopita.
Da ti vidiš Hrnjičića Muja
Troljetna bi tresla te groznica!
(kratka stanka)
Aaj, Mujo sedi negde u plani(nu), 1825
Mujo sedi, a brige ga nije.
Ti da vidiš Muja Kladuškoga
Ne bi smeo njega probuditi,
A kamo li njemu judariti!”
Primi huja Kostreš Harambašu. 1830
“Stani, more, crni ciganine,
hA što kuješ konje u planine!
Ja t’ se Muja uplašiti neću.
‘Ko ufatim buljukbašu Muja
Vama ću se posljen povratiti, 1835
Gavranove vama nahraniti!”
Sve zovaše, a Muja tražaše,
On ne znaše da ga oborio.
Pa evo ga kod pećine ladne.
Kak’ vidaše, vako govora(še): 1840
“Đe si, Osmane, jedna izdajice?
U Turaka nema verovanja!
Jesam li te u četu primijo,
Jesam li te Bogom bratimijo,
Jesi lj, džido, besu založijo 1845
Da ti izdat za života nećeš?
Ti otide na Kladušu malu,
Na Udbinu, svoju postojbinu,
Da ubiješ Muja Hrnjičića.
Ti si otišo, te me izjavijo 1850
I doveo Muja i gazije.
No, Osmane, hič ti ga ne fala,
Još mi nema Muja i Haljila!
A ostalo sve je povezato.”
Ej kad začu Ćetić Osmanaga: 1855
“Moj pobrine, Kostreš Harambaša,
Veruj mene da t’ izdao nijesam!
Zarobi me Mujović Haljile,
Obori mi ruke, saveza me,
Oduze mi iz ruku joruže. 1860
Kumijo sam što sam znao bijo
Da me ubije, da ja poj mu neću
Da odadnem pobratima svoga
I Goliju, našu domovinu.
Al me grdna muka naćerala. 1865
Gljedaj tjela da mi zdrava nema!
Štogoj tjela a na mene ima
Sve kandžija meso je odnije(la).”
Kad pogljeda leđa cipcijela,
Cipcijela meso no pokidano, 1870
A žive se rane otvorile.
“Eh, pobrine, sad sam uverovao
Da ti nisi a mene izdao!”
Puštuje mu ruke obadvi(je).
“Znaš lji štogod za serdara Muja 1875
Ih njegova brajina Haljila?
Grdno me je Haljil prevarijo,
Alj pobeže nedje kroz plani(nu).
Tražiću ga đe planine i(ma).”
No mu priča Kostreš Harambaši: 1880
“Ništa ne znam sada za Haljila,
Samo znadem da je otišao
Ka Janoku, gradu dalekome
Da izvidi kad se otud vratiš,
Kad ćeš doći ju Goliju ovđe 1885
Da bi mogli tebe dočeka(ti).”
No Haljil je gore na ploti(ji),
A plotija duga i veljika.

Sedi Haljil, noge preturijo,
Gled’ Osmana, a gleda Kostreša. 1890
Kad vidijo: društvo izgubijo,
Brez nekoga druga ostanuo,
On zavika iz grla bijela:
“O Kostreše, silna harambašo,
‘Ko poveza trideset gazija, 1895
Nisi svezo Muja ni Haljila!
Evo mene ljedene stijene,
Noge moje pomeriti neću.
‘Ko se čitaš da si muška gla(va),
Hajde mene pravo na stije(nu), 1900
Da stanemo na lednu stijenu!
A stijena duga i daleka.
Ko će koga bacit sa kamena!
Ja te puškom ni gađati neću,
To je mene mlogo poniženje.” 1905
Kostreš glavu diže u visinu,
Na plotiju vidijo Haljila.
Od ljutine krenu juz stijenu.
“Pričekaj me, Mujović Haljile,
Baš se hoću tebe izlaziti! 1910
Da vidimo ko će koga ba(cit)?”
Taman bio u pola stijene,
Haljil jednu pripremijo stijenu.
Ona teška od stotinu kila.
Kad je lati na svoja ramena, 1915
Tu Kostrešu oružje ne pomaga,
Tu ga oklop njega ne spaša(va).
Pa ga gađa ledenom stije(nom).
U prsima kamen pogodijo,
Niz plotiju njega obori(o). 1920
Đe stijena njega udarila
Tri mu rebra beše prelomila.
Dok je pao dolje pod pla…
Dok je pao dolje pod stijene
A od kamenja mlogo rana ima. 1925
U nesvijest beše udarijo.
Doljetio Mujović Haljile.
Dok on, brate, za sebe ne znaše,
Sal krvava pena udaraše.
Na ruke mu lanac udaraše. 1930
Što je znao, ruke okovao.
U jelu mu kuke zakucao.
Pa čekaho dok se osvestijo.
Kad je malo oči otvorijo,
Kad vidijo đe je izgubijo, – 1935
Svakome je žao jumrijeti.
Ljute rane dodolile bile,
Ah da grdne kosti polomljene.
“Ne fala ti, Mujović Haljile,
Što me ovako ubi prijevare! 1940
Nijesi me junački dobijo!”
No mu Haljil na to govorijo:
“Kad se bije – kako ko umije!
Ne pita se kako koji bijo,
No se pita ko je zadobi(o)!” 1945
Aah, od pećine sad Haljil polazi
A svezano sve društvo nalazi.
Kako kome otpuštuje ruke
Svaki molji Mujova Haljila:
“Eh ubij me, ruke ne puštuj mi, 1950
Nama glavi izlazenja nema!
Već, Haljile, natrag za Krajinu,
Barem pričaj šta je s nama bi(lo)!”
Na to Haljil drsko razgova(ra):
“Vi ga dobro videli nijeste, 1955
No plašili, nijeste videli!
Eno Kostreš svezan pred pećinu
Sa Osmanom u jednije lance.
Brže sa mnom kod ljedne pećine,
Ilj ti glavu skidam sa ramena!” 1960
Zorom dreši trideset junaka,
Zorom dreši brata starijega.
Ne veruju da ga je dobijo,
No veruju da je poludijo.
Pa him nema mesta od Haljila, 1965
Hoće glave skidat sa junaka.
Kad vidoše svezana Kostreša
Dragom Bogu zafaljili bili.
“Još nam dana od života ima!
E, Haljil je nad svim junacima, 1970
Nad tebe se ne nađe junaka,
Spominjo se dok traje Turaka!”
Bože mili, svi ga izljubili.
Pa su prišlji kod pećine bili.
A kad Kostreš pripoznao Muja, 1975
Zakukao što on nije znao
Da je Muja tako oborijo:
“Da bi svija glavom rastavi(o)
Bar bi dobar spomen ostavijo.
No se grdno jesam prevarijo! 1980
Alj ostade junačstvo Haljilu”
Bože milji, u pećinu sašli.
Iz pećine re…pare pokupili,
Sve na konje behu tovarili.
Samo nijesu đoga Mujovoga. 1985
Kreće Mujo sa Golije ra(vne),
Od Golije dole od ljedne peći(ne).
Al družina puške ugrabila,
Oklopnike vatrom dočekala.
Oklopnici vatru opazili. 1990
Setiše se crna taksirata,
Da je njima Kostreš poginu(o).
“Ilj je mrtav, ilj je zarobijo,
Više za nas nema četovanja.
Bežte danas svome navičaju! 1995
Došo vakat, nema četova(nja).”
Oni znali kud su razbežali,
Oklopnici zemlju napustili.
Turci gonu svezana Kostreša
I ćeraju pare opljačkane. 2000
Nego da ti pričam za sultana!
A od bru…brige i muke veljike
Nije mogo sedet mabejinu
No ispao polju zelenome.
Nasred polja šator napravi(o). 2000
Nasred polja šator razapeo.
Zlatna perja a zlaćeno šiljte.
Pokraj njega paše i veziri.
Paše mislju: poginuo Mujo,
Vezir lomi prebi…
A car lomi prebijele ruke, 2005
Pa čekaju kaka rezultata.
Stalno care gljeda iz dvogleda,
A boji se jada iznenada.
“‘Ko ubije Muja i Haljila
Ode Bosna njima badihava. 2010
Pusta Bosna ključevi su carstva!”
Grdne muke judarile cara.
Jedno jutro jedno sunce…
Jedno jutro sunce ogrijava,
A tahmina16 pola dana ima, 2015
Dok ugleda iz svoga durbina
Serdar Muja dje jaše đogina.
Prebroji mu trideset gazija,
Vide bajrak Mujova Haljila,
A Kostreša vodu savezana. 2020
“Bogu fala njegova igbala!”
hOn zavika dvanajest topova:
“Opalite dvanajest topova,
Evo ide Mujo sa Haljilom,
Eno vodu Kostreša svezana! 2025
Osta Bosna joške kod sultana.
Još za mene ima carovanja
Dok ja imam Muja i Haljila!
To su mene za života …17
No kad čuše paše i veziri 2030
Kljekoše im glave na grudima.
Potavnjelo ljice cipcijelo.
O svome se jadu zabaviše.
Šta ko čini, nek se gorem nada,
Dobro čini, a dobru se nada, 2035
A zlo čini, još gorem se nada.
A sad Mujo selam nazivaše.
Car na noge skočijo od zemlje.
“Bujrum, Mujo, mesto ti puštujem!
Predajem ti carstvo cipcijelo, 2040
Na tefteru đe granice ima,
Đe granice cara Sulejmana!”
Alj govori Kostreš Harambaša:
“O bre care, ne griješi dušu!
Nije Mujo carstvo zaradi(o). 2045
Ja sam Muja odma oborijo.
No tu sam se grdan prevari(o),
Ne poznao, nijesam znao,
No sam Muja čuo jod svijeta
Da to sila jedna od junaka, 2050
Da ga živa oborit ne mo(žeš).
Pa me Mujo bio prevario
Da je kovač kod serdara Muja.
No za Muja danas carstvo ni(je).
Podaj carstvo ko je zaradi(o)! 2055
Da ti nije a Haljila bilo
Stiglje bi ti glave odsečene,
Još tvoja ti ne bi ostanu(la)!”
Junak bjaše, ništa se ne plašaše.
“I tebe bi s glavom rastavi(o)! 2060
Ah nije me junački ubijo,
No me Haljil grdno prevarijo.
Da pogiboh barem od oruža,
No pogibo jod ljedna kamena,
Što me tako ubi prijeva(re)! 2065
Alj Haljilu priznajem junaštvo.
Istorija to će jupisati.
I žao mi nije umrijeti.
Barem umrije od dobra junaka,
To je junak nad svim junaci(ma), 2070
Junaka ga na svijetu nema,
Niti pravde štogoj čoveka ima!”
A kad Mu… care razumijo
Haljilu je carstvo ponudi(o).
A Haljil je vako govori(o): 2075
“Sultan care, zemlji gospodi(ne),
Ja ti neću carstva tvoga o(va),
Nit ću carstva, niti valiluka,
Pašaluka, niti vezirluka.
To Haljilu ništa trebat neće. 2080
Samo da mi dadeš odobrenje:
Što uradim odsad do akšama
Da me šerijat zakazniti neće!”
To je caru vrlo bilo malo.
“Poklon tebe i godinu dana! 2085
Sve što uradiš branjevine nema.”
No da vidiš Mujova Haljila!
“Đe ste, paše, a đe ste, veziri?
Prebrojte se, koljiko ve ima!
A gazije, sablje u rukama! 2090
Brže paše preda mnom na diva(nu)!”
Haj da vidiš muke iznenada!
Četrest, brate, ustade vezira,
A na čelo dva carska većilja.
Poustajaju jedan do drugoga. 2095
A gazije opkoljile bilje.
Puca sablja Mujova Haljila,
Pa od čela taman do začelja
Poseče mu svih četrest vezira,
Poseče mu dva carska veći(lja). 2100
“Ovo su ti sve murtati bili,
Sve murtati, naši izdajnici,
Sve radilji, bilji pogubili,
Našu zemlju joni su prodali!”
Te pogubi, nove postavijo, 2105
Mudre ljude koji pravo su(de).
E suđenje Kostreš Harambaši.
Sve što glavno car je pokupio.
“Kako bi ga danas presudili?
Toljiko je jada napravi(o)!” 2110
Jedni velju: “Da ga zapali(mo)!
A da to je Kostreš zaradi(o)”
Jedni velju: “Da ga objesimo!
Neka stravlja tice i ljisice!”
Neki, brate, tako, a neki ovako. 2115
Progovara Kostreš Harambaša:
“Niti fala nijednom gaziji,
Niti fala caru ni veziru!
Predajte me najboljem junaku,
Nek m’ ubije sablja od junaka! 2120
Ah on će me muški pogubiti
I na njemu nek bide junaštvo.
Predajte me Mujovom Halji(lu)!”
A sad Haljil njima razgovara:
“U Turaka ima merhameta, 2125
U Turaka treba da je pravda!
Ne dam njega na konopcu bacit,
Ne dam njega vatrom zapaljit,
Odista je junak od veljanja
Što mu ravna nemade juna(ka)! 2130
Oću njemu postavit pitanje.
Štogoj rekne, on prevarit neće,
Njemu straha od čoveka nema.
Tako čelo i srce ima(de).
Čuješ mene, Kostreš Harambaša! 2135
I sudbina, ja te obori,
I sudbina, ovde doćerao.
Voljiš lji se danas poturčiti
Da te vodim u carskoj bolnici,
Da dovedem dvanajest ljekara 2140
Da ti vida rane brez dinara?
‘Ko Bog dade, a pretekneš sade,
Metnuću te odmah za vezira
Da si prvi do cara našega,
Da murtati više bit ne mogu, 2145
Ti poznaješ svakom na očima!”
Kad je čuo Kostreš Harambaša:
“E, Haljile, opasan junače,
Kud si junak, tud si pravda prava!
Od straha se ne bih poturčijo 2150
Kad bi mene vatrom zapaljili.
Kad ovaka vera u Turaka,
Ko poštuje i ko je veruje,
Vodi mene u bolnicu vojnu!
Ako bidu rane od vijeka, 2155
Postaviš me tuna za vezi(ra)!
A ja primam dina i imana
Dok života, dok mi mojih dana.
Neću veru izdat od Turaka.”
Oni njega smesti ju bolnicu, 2160
Pa dovodi dvanajest ljekara.
Kad je bilo tri mjeseca dana
Ozdravijo od teškija rana.
Postavijo njega za vezira,
A ime je predenuo bi(o). 2165
Prozvali ga a vezir Alija,
A prva je ruka do sultana.
Veran bio do posljednjeg dana.

___________________

Istaknuta slika: S lijeva: Mehdija Husić (sa kamerom), dr. Zlatan Čolaković, Zaim Azemović i Murataga Kurtagić; fotografija iz kolekcije dr. Z. Čolakovića