Redakcija Николина Црнобрња
Моме П.З.
Приђи. У мене.
Ја више немам сене.
Знао сам да си ти,
Светлана.
Светлана има четири.
Ја познајем пету.
Ноћас су мостарском
кишом умивене
све Светлане на свету.
Песме се међу песмама рађају.
Носе Алексин шешир и штап.
Са Емининог шадрвана
принеси души кап.
Срећа најлепше плаче.
Ко птице распршене.
Ноћас Даница бдије,
луч драга покрај мене.
Која гора, Мило, која гора, Милоше,
која гора разговора нема?
Рајска гора
иза брда
иза мора,
Рајска гора
Алексина
твоја
моја.
А која је
Рајска гора
од свих гора
крај ког брда
и ког мора?
Насмеј ми се
усред бола,
ето брда
ето мора…
И Ленка ево крај мога уха
плетивом својим чара.
Лаган сам,
тако
да ми се чини
да ме то санком вара.
Реч се у воду окапала
на усни слана и стара.
Ја ћу вечерас кораком бесмрћа
поћи пут мог Мостара.
Ноћас сам међу својима.
Ветар нас бескрајем вије.
Киша је моје младости.
Киша је, ништа ми није.
