Redakcija Nova knjiga Ninusa Nestorovića
„BOŽE, UPROSTI NAM“
Izašla je nova knjiga aforizama Ninusa Nestorovića „Bože, uprosti nam“. Izdavač je novosadski „Prometej“. Na 208 strana, sa oko 800 aforizama Ninus nam sa malo reči, a sa puno stila, kreacije, domišljatosti, razigranosti, hrabrosti predstavlja svet u kojem mi danas živimo.
Predgovor i pogovor za ovu knjigu napisali su profesor Ratko Božović i rok kritičar, novinar i pisac Petar Peca Popović.
“Ako je prihvatimo mišljenje da je aforizam ”roman bez suvišnih reči”, onda Ninus Nestorović odavno zaslužuje status našeg romanopisca klasika! Bez obzira na njegov stav da je ”aforizam književno delo u kojem pisac ima veoma malo prostora za dokazivanje”, sam Nestorović nizom istinskih bravura-kalambura ukazuje koliko ”pravi dribling duha u skučenom predelu” nudi šansu za šire sagledavanje naše sredine i ovog vremena…” “… Sve što Ninus radi samo je kap druge boje u okeanu našeg poraza. Ali okean bi bez te kapi bio komplikovaniji za brodolomnike. Ta kap svetli! Tamo gde se svaka vrsta vlasti odlikuje obesnošću i bajnom egzistencijom, od velike je korisi čitati vlasnika “zaoštrenog pera”. Kao vid neslaganja i nemirenja sa terorom tako uspostavljene stvarnosti.”
Petar Peca Popović
“Predrasude, laži, manipulacije i mistifikacije postaju predmet žustre ironične opservacije u satiričnom aforizmu Ninusa Nestorovića. Tu su se našli novi prilozi za glosarijum našeg propadanja. Kod aforističara satiričnog smera kakav je Nestorovićev nema ni laganja, ni prenemaganja, ni sentimentalnosti. On govori u svoje ime, ali i u ime onih koji nisu u prilici da se usprotive prokletstvu poništavanja vrednosti ljudskog dotojanstva. Kad brani slobodu, pravdu i vrednosti, kad brani čovečnost, čini to jasno da jasnije ne može biti. Bio je to njegov put do pročišćenog aforizma kao neumoljive misli naše sumorne sadašnjosti. Pokazalo se da takav aforističar nije samo paskalovska trska „koja misli“, već i trska koja probada čireve ljudske truleži.”
Profesor Ratko Božović
Naslovnu stranu knjige krasi delo našeg čuvenog karikaturiste Petra Pismestrovića koji živi i radi u Austriji. Aforizme je izabrao Bojan Ljubenović pisac kultne rubrike TRN i glavni urednik stranice za humor u Večernjim novostima. Tehnički urednik Vladica Milenković.
Aforizmi iz knjige:
Da moram danas ponovo da izaberem zanimanje, pre bih bio vođa bande, nego profesor fakulteta. Ne zbog para, nego zbog ugleda.
Umrla je sloboda govora u Srbiji. Smrt je nastala gušenjem.
Alal vera našim najvećim patriotama. To što one mogu da steknu sa tri prsta, ostali građani ne mogu sa deset.
Čim je primetio da se narod zaljubio u njega, vođa ga je odmah odveo u mrak…
Raspao se komunizam u Srbiji, raspala se demokratija, al’ je zato diktatura i dalje čvrsta!
Prošlost u Srbiji uvek ide ispred svog vremena.
Ovde su samo psihijatrijski slučajevi ostvarene ličnosti. Što umisle, to i budu!
Neko je policajac, neko kriminalac, a neko mora da radi oba posla da bi preživeo!
Mir koji sklopimo, moramo i da rasklopimo. Da bi i sledeća generacija imala s čim da se igra!
Ne samo da imamo zločince za sva vremena, nego i za sve uzraste!
Nama je bolje da otvorimo Pandorinu kutiju, nego glasačku. Manje zlo se u njoj krije.
Za rat je potrebno dvoje. Mi i još jedan.
I dušom i telom ste uz vođu?! A gde vam je mozak?
Gdegod da se pojavi, predsednika uvek neko dočeka. U Boru Čačani, u Čačku Kruševljani, u Novom Sadu Užičani, u Užicu Nišlije…
Za razliku od saobraćaja, obračun kriminalaca na našim ulicama odvija se normalno…
Ma, kakve, bre, krave… Ovde su psi rata svete životinje.
U ratu te o svom trošku država šalje, a crkva ispraća na onaj svet. Tvoje je samo da putuješ…
Bez pomoći države, sve u Srbiji bi brzo propalo. Čak i kriminal.
Malo je jedna crkva Pokajnica u Srbiji. Naše potrebe su mnogo veće!
Svo naše bogatstvo je završilo u inostranstvu. Pare i zlato su izneli političari, a deca su sama otišla!
Balkansku sirotinju je teško razlikovati. Tek kad joj u ratu navučeš uniforme, zna se čija je čija!
Neke iznenađuje to što ovde mrtvi i dalje glasaju. Mene mnogo više čude živi.
Prometejska odbrana istine
Piše: Ratko Božović
U središtu vidnog polja odabranih aforizama Ninusa Nestorovića našlo se vreme koje stagnira ili ide natraške, unazad. To je bio i ostao društveni sunovrat. Videli smo da aforističara ponajviše interesuje naličje stvarnosti izokrenute naglavačke. Zato se i trudi da pronikne u područja iracionalizma i da prepozna surovu snagu svih izopačenosti, individualnih i kolektivnih. Tu se njegov kritički i satirični duh napaja neprestanim podsticajima koji su se oživotvoravali u tamnoj strani egzistencije, u društvenim i individualnim poremećajima, u patologiji ekstremnih formi postojanja. Tako ovaj autor i postaje hroničar sveopšte posrnulosti naše društvene zajednice. To je i razlog što su se tamo našla politička čudotvorstva i politika kao pozorište surovosti i zločinstva. Sve se to našlo u formi kritičkog nespokoja i ironičnog odnosa prema vlasti i njenim podanicima.
U vreme ekstremne krize, koja se odužila, pojavila se plejada aforističara nepomirljivih kritičara zatvorenog i autokratskog društva. Njihova pobunjenička energija, kao čin satiričnog mišljenja u kojem je dominirala ironija, podrugljivost i dosetka, osporavala je politiku zlodela i zločina, ismejavala vlast koja je poništavala slobodu, istinu i zakon, izvrgavala ruglu moralno neosetljivu podaničku svest. Bile su to snage nepristajanja na svudprisutnu deponiju banalnosti i političke apsurdizme. Snagom talenta i kreativnom lucidnošću pridružio im se Ninus Nestorović i postao najdominantniji stvaralac satirične imaginacije.
Naš istorijski udes bilo je teško pratiti bleskom ironije, kalamburom humora i prostodušnim smehom najviše stoga što se društvena stvarnost našla u blizini tragičnog i ružnog, pa je bilo suženo pulsiranje smehotvorstva i humora. Nepotkupljiva kritička javnost ipak je prizivala kreativnu i kritičku snagu satiričnog nepristajanja. U njenom prisustvu, istina ne deluje kao privid u mrkloj noći i kao nestvaran prizor. Valja se setiti i mišljenja Isidore Sekulić da tragika donosi katastrofu i haos, a humor uspostavlja red i mir u haosu. To se odnosi i na satirični diskurs Ninusa Nestorovića. Njegov je humor atak na blasfemičnost i prevaralogiju veštački fabrikovane javnosti. Zato ima i terapeutsko i kritičko značenje. Taj kritički eros deluje uverljivo jer se stiče utisak da se autor spisa Bože,uprosti nam domogao ključa kojim se otključavaju brave iza kojih se istina skriva.
A velika je muka sa istinom jer nikako da se do nje stigne, nikako da se obznani. Znamo samo da je odsutna. A gola istina deluje kao bespomoćni krik, kao privid u mrkloj noći, kao nestvaran prizor i izmišljen “događaj”. Istina se doživljava kao laž. Laž je zamenila istinu jer su je tako i predstavili i manipulatori i bleferi društvenog i političkog života. Zbog čega je to tako? Laž je naša odrednica i lakši put političara da gospodare društvom i ljudskim dušama. Postala je veština koja se u nas odomaćila i odavno se upražnjava kao dominantna forma postojanja, kao važno egzistencijalno uporište. To je način da se svi u lažomanskom društvu lakše odevaju u samoprevare, da komotnije opstaju pod maskama u teatru apsurda ovdašnje stvarnosti. Tako ispada da se bez istine može, a bez laži nikako. Pregolemom prisustvu laži verovatno doprinosi i to što u nas ne postoji baš najbolje pamćenje o tome šta se u našoj balkanskoj noći dogodilo i šta se i dalje događa. Što je najgore, naša priča nije do kraja ni ispričana, nije iskazana verodostojno. Tamo gde su laži debele, istine moraju da budu tanke. Kazuje Nestorović.
I kad je zaokupljen traganjem za istinom i kad zna da je neće dosegnuti, satiričar ne posustaje. Ne posustaje ni onda kad zna da isinu ne vredi tražiti u središtu političke ontologije, jer ona se skriva u baruštini političke patologije. Smišljenim metodama ispiranja mozgova, spinovanjem javnosti i lukavstvom indoktrinacije odavno se nameće bezobzirna kalkulacija i volja za moć političkih elita. Naša haotična tranzicija uveliko pokazuje da nije samo u ratu prva žrtva istina. Posle petooktobarskih događaja nije došlo do neophodnog diskontinuiteta sa prethodnim sistemom. U neodlučnosti da se ide do kraja u obznanjivanju prljavština zločinačkog režima, da se obznani istina koja je zaudarala od krvi, truleži i raspadanja sadržan je fatalni nesporazum u razumevanju istine. Dok se istina prikrivala ili odlagala, izgubljeno je dragoceno vreme, a time i mogućnost da se ostvari ono što je bilo neophodno sa stanovišta politike kao svesnog usmeravanja istorije. To je bilo dovoljno da aktuelna politika dobije i tragična ishodišta.
»Govoriti istinu«, piše Paskal, »znači navući omrazu na sebe«. Ninus od toga ne beži. Naprotiv. To što sebi neće prirediti takvu »nelagodu« ni pragmatični politikanti ni komformisti ni poltroni – ljigavci, odvažni satiričar, kao Don Kihot, kreće na vetrenjače. U nas se ustalilo iskustvo: kad prećutite ljudska nevaljalstva i nemoral vladajućih elita, onih koji odlučuju o sudbini svih, niste »sporni«. Ko je spreman da govori istinu spreman je da dođe u konflikt sa protagonistima destrukcije, nasilja i zlodela. Naše iskustvo o represiji u odnosu na istinu u neposrednoj je vezi sa silama sistema koje blokiraju puteve do višeslojne stvarnosti i do njenog kompleksnog razumevanja u kome je neizbežan ironijski diskurs utoliko pre što se ironija sprda s nama. Kad je ovde, u stvarnosti, demonstrirana politika koja je od društvene zajednice stvorila pakao, postalo je jasno da je maskirana društvena zbilja završila u represiji prema istinoljupcima. Dovoljno se podsetiti na našu ideološku prošlost, da bi se videlo koliko je teško odgonetnuti da li je istina naših komunista bilo bratstvo i jedinstvo ili nacionalizam koji je skliznuo u forme ksenofobije i fašizma. A naše društvo u tranziciji kad god je blokiralo traganje za istinom radilo je protiv sebe, dovodilo je u pitanje strukturalne promene. A njih nema bez sposobnosti suočavanja sa istinom. Ta sposobnost je ovde izgleda zakržljala. A politička demagogija donosi najveću štetu kad razbija ogledalo istine.Tako su naši vrli političari postali vremeubice, razlog za stalna kašnjenja. Oni u pragmatskim ambicijama kao da ne shvataju da nagomilane zablude i slepilo u otkrivanju istine postaju bedemi kojima se skriva verodostojna slika stvarnosti i stvarnost istine. A kad nema slobode nema ni istine. One i ne mogu jedna bez druge.Kad nema jedne nema ni druge.
U svakom slučaju, teško je izaći iz složenih društvenih stanja koja se oko istine pletu i raspliću. I kad je istina i »ulovljena«, nemoguće je pouzdano obuhvatiti i pogledom i duhom. Da bi se stiglo do stvarnosti istine neophodno je suočiti se sa suštinom društvenog života, spoznati »kako« se životni procesi zbivaju i »zašto« imaju takva ishodišta. Međutim, sve je to dovedeno u pitanje jer ne postoji nepotkupljiva kritička javnost, a aktuelnoj vladajućoj eliti najviše odgovara falsifikat istine.U tome joj pomažu tajne službe koje bezbedno plasiraju svoju verziju krivotvorene istine. U njoj je moguće da tajnost proguta javnost. Ostaci arkanske države imaju snažna uporišta u političkom životu i svakodnevlju građana.
Nasuprot takvom falsifikatu stvarnosti svoje mesto zauzimaju i humoristi i satiričari. Humorista puca manevarskim,/a satiričar bojevim mecima. To je aforizam Žarka Petana, koji je pokušao da razgraniči humor i satiru, mada su sva razgraničenja, ipak, uslovna bar kad je reč o umetnosti aforizma Ninusa Nestorovića, kod koga i humor naginje satiričnom iskazu. Njegovi aforizmi
deluju kao laserski zraci u mračnoj komori. Oštrouman, lucidan i sumnjičav, aforističar istražuje prisustvo karikaturalnog i u društvenim pojavama i u ljudskim situacijama i u čovekovom karakteru. Čini to kao slobodan čovek, kao stvaralac od savesti i karaktera. U stvari, on je pobunjenik, buntovnik i umom i srcem. Kao žiške koje su se našle u njegovom unutrašnjem požaru, kao gorke i otrovne pilule koje leče, njegovi aforizmi sežu do razložne kritičke misli koja svojom kreativnom subjektivnošću brani viziju sveta i smisao postojanja slobodnih ljudi nasuprot onima bez karaktera, koji ne znaju ni za stid ni za dostojanstvo. Pristašama nesnosne ideološke tupavosti i simulirajućeg patriotskog i šovinističkog ludila arivističkog polusveta priređuje subverzivnu negaciju. Sa strašću pobunjenog satiričara, ma koliko da pripada manjinskoj grupaciji koja se nalazi na margini, ne posustaje u snazi nepristajanja i razboritosti protivljenja. Za sve to nisu prikladni manevarski meci niti bilo kakva simulacija. I zato što otkriva i ismijava laž, licemerje i primitivizam, on neće da pokreće dolap u koji su upregnuti njegovi sugrađani. Neće da plovi niz struju kolektivnog gubitništva i besprizornog gluparenja. Ličnosti iz političkog života oblikovao je kao opskurne negativce, kao persone koje su se ne samo politički demaskirale već i drastično odljudile. On je uvek polazio od karaktera njihovih ličnosti, od prirode njihove izopačenosti.
Nestorović je pokazao da satirični aforizam pripada kulturi u kojoj se, umetničkim majstorstvom i artističkom imaginacijom, uspostavlja kritičko nepristajanje na degradaciju ljudskog postojanja i izobličavanje čovekove prirode. Zato se on i pojavljuje kao „prestup” i kao „prekršaj” u odnosu na represivni sistem društva i čovekovu unutrašnju neslobodu, kao osmišljeno protivljenje političkom, ideološkom, estetskom i moralnm dogmatizmu. U viziji satiričara sadržana je nepotkupljivost misije koja brani individualitet, razlike i totalitet. Satirični iskaz temelji se na ironijskoj degradaciji bezobzirnih vlastodržaca, žestini žigosanja i hiperboličnom ismevanju i nemilosrdnoj optužbi posrnulog sveta. Najkreativniji naši aforističari, u čijem je vrhu Nestorović, misle svojom glavom i slušaju svoj unutrašnji glas, suprotstavljaju se banalnom dekoru svakonevlja i gluvom dobu sveopšte krize. U njihovom satiričnom aforizmu, pored odbrane slobode, prepoznatljivo je i nastojanje da se približe savest i razum kao zavisne vrednosti.
Predrasude, laži, manipulacije i mistifikacije postaju predmet žustre ironične opservacije u satiričnom aforizmu Ninusa Nestorovića. Tu su se našli novi prilozi za glosarijum našeg propadanja. Kod aforističara satiričnog smera kakav je Nestorovićev nema ni laganja, ni prenemaganja, ni sentimentalnosti. On govori u svoje ime, ali i u ime onih koji nisu u prilici da se usprotive prokletstvu poništavanja vrednosti ljudskog dotojanstva. Kad brani slobodu, pravdu i vrednosti, kad brani čovečnost, čini to jasno da jasnije ne može biti. Bio je to njegov put do pročišćenog aforizma kao neumoljive misli naše sumorne sadašnjosti. Pokazalo se da takav aforističar nije samo paskalovska trska „koja misli“, već i trska koja probada čireve ljudske truleži.
Tematski najbliži ovdašnjim kriznim vremenima, Ninusovi aforizmi verovatno će doživeti aktivnu i aktuelnu recepciju, ali su svakako najvredniji oni koji poseduju univerzalno važenje i koji su smišljeni za dugo trajanje. A takvih je i najviše. Poznato je da su odavno u nas satirični aforizmi najubojitiji komentari našeg sveopšteg propadanja. Duhovito oštroumlje i kritički eros samo je deo stvaralačkog identiteta svakog aforističara od kreativnog formata kakav je Nestorović.
A, društvo koje sprečava bujanje satire – oskrnavilo je nevinost istinoljublja i spontanost slobode. Ono je na taj način ukinulo važnu formu opiranja zlu i destrukciji. Hladna glava i ledeno srce opstaju u mentalnoj neprovetrenosti i sveopštoj apatiji i ravnodušnosti. Političke demone savremenosti posebno apostrofiraju majstori satiričnog aforizma kakav je Ninus Nestorović. U vreme naše ekstremne krize, koja još traje, umetnici aforizma bušili su prljavi balon zastarelog društva. Njihovi aforizmi postali su virus kritičkog mišljenja. I kad god je usahla kritička javnost, gerila naših aforističara očitala je svima lekciju iz građanske neposlušnosti. Njihove kritičke refleksije svedoče da se može dijagnostifikovati i svet okrenut naopačke. Tako je aforizam, u nas, postao i najbritkija kritička reč, kao što je Koraksova karikatura najubojitiji politički komentar. U tom pogledu, Ninus i Koraks su u bliskom srodstvu kao graditelji kritičkog mišljenja i alternativne javnosti. A u javnosti koja je oblikovana lažnim ogledalima, Ninus je logikom pouzdanog vrednovanja, sa odgovornošču savesnog kritičara pokazao koliko poznaje suštinu društva i dušu satiričnog aforizma.
GOSPODAR NINUSIJADE
ili neka o knjizi ”Bože, uprosti nam”
Piše: Petar Peca Popović
Ako je prihvatimo mišljenje da je aforizam ”roman bez suvišnih reči”, onda Ninus Nestorović odavno zaslužuje status našeg romanopisca klasika! Bez obzira na njegov stav da je ”aforizam književno delo u kojem pisac ima veoma malo prostora za dokazivanje”, sam Nestorović nizom istinskih bravura-kalambura ukazuje koliko ”pravi dribling duha u skučenom predelu” nudi šansu za šire sagledavanje naše sredine i ovog vremena. Svojom novom zbirkom ”Bože, uprosti nam” ponovo promoviše Srbiju kao raj za satiričare i aforističare. A taj se raj stalno uvećava! Što je nama gore, njima je bolje. Rudokop iz koga vade svoje zlatno grumenje je neiscrpan pošto živimo u društvu i epohi koje neprestano, uvek na nove načine, revitalizuju zlo i gluposti. Šta više, neka od tih dostignuća ne mogu se dostojno iskarikirati u meri kojoj zaslužuju.
Zahvaljujući ponajviše politici (sa njenim najistaknutijim nosiocima) Srbija je koliko komična toliko tragična, pa posao duhovitih nikad nije bez početnog materijala. Kroz humor, pogotovo aforizam, koji je postao dragocena “libela društva tojest onaj mehurić koji registruje nenormalno” ublažuju se i izvrću ruglu neki od najgorih udaraca koje nam stvarnost nanosi. A kad se jednom nađe smeh, bez obzira koliko bolna situacija bila, muka se lakše preboli. Svaki osmeh, kao uostalom i sloboda, ima neku ozbiljnu boru na čelu.
Sociološki gledano, aforizam je vrsta izreke izrazito ironijske semantike, pa samim tim adresiran ka pismenijim slojevima društva. Ta umetnost izabranih reči – između poslovice i dosetke, sadržinski zbijena i misaono gusta – oduvek je podrazumevala mogućnost za oblikovanje važnih životnih iskustava.
Sama definicija “aforizam” vremenom se menjala, od Hipokratove originalne upotrebe termina (u petom veku pre nove ere) za opisivanje kratkih medicinskih učenja do shvatanja koje preporučuje Oksfordski rečnik engleskog: Kratka u određenom obliku i nekoliko reči iskazana izreka, koja veoma jasno izražava jednu misao; poučna mudrost koja sadrži istinu opšteg značaja. Aforizam je drugačiji od maksime, “izrazito je subverzivniji“.
Duško Radović reče “Zmaj nam je bio na početku”. Ostaje dilema da li je pri tome mislio na dečju pesmu ili na najvitalniji žanr ovdašnje književnosti. Za poeziju namenjenu najmlađima sud odavno stoji, ali ne sme se gubiti iz vida i Zmajeva uloga kao začetnika srpskog aforizma. Njegovi sledbenici, ti “naslednici svetog žara”, nikad nisu bili bez dovoljno nadahnuća pogotovo tokom poslednjih nekoliko decenija. Zasipali su nas radovima po meri svoje epohe. Od “Ježa” i studentskih glasila, dnevnih listova preko radio programa sve do televizije otvarali su se prostori za plasiranje: “jezgrovitih a značenjem bogatih izreka usmerenih ka sumnji na sve postojeće sa ciljem da bude smeh do bola“.
Pokazaće se, jednog dobrog dana, da su kroz naše istorijske lomove najbolje prošli upravo “žongleri koji su svoju duhovitost ispoljavali kao angažman“ pošto su najspremnije dočekali pogana vremena. Svojevrsna intelektualna gerila znana kao “Beogradski aforističarski krug” verbalnim je diverzijama dugo i uspešno delovala na održavanje mentalnog zdravlja jednog dela naroda. Jer čovek je stvorenje koje ne živi samo od hleba, nego i od ulovljenih reči da ga drže kroz iskušenja.
Kada postoji neka nesnosna disharmonija koja zahteva dodatni pogled, moralni stvaralac aforizma spremno isporučuje kratak i oštar šok na serviranu istinu. Nije dovoljno samo ih pročitati i u sebi promrmljati: ”Koliko je istina, sve je istina” Aforizmi su podsticaji za akciju nikako ne za saginjanje glave.
Upravo zato nove umotvorine Ninusa Nestrorovića, majstora štitonoše iz elitnog ešalona Aleksandra Baljka, zaslužuju duboko poštovanje. On zna sa rečima jer ih dobro poznaje. Poznaje njihovu snagu, njihovu povremenu veličanstvenost, ali i njihovu dubinu. Intelektualna pronicljivost, višeslojno značenje i poruke, lepota stila i volšebna darovitost, sve to odlikuje i ovu zbirku pažljivo redigovanih romana bez suvišnih reči. Uvek bravurozan po pitanju kalambura, Ninus opet uvećava i ovako veliki trag posvećen paradoksima svakodnevnog života. Originalno i snažno delo kao sinteza literature i filozofije. Jer ”Svaki aforizam ima tri dimenzije: dužinu, širinu i dubinu”.
Sve što Ninus radi samo je kap druge boje u okeanu našeg poraza. Ali okean bi bez te kapi bio komplikovaniji za brodolomnike. Ta kap svetli! Tamo gde se svaka vrsta vlasti odlikuje obesnošću i bajnom egzistencijom, od velike je korisi čitati vlasnika “zaoštrenog pera”. Kao vid neslaganja i nemirenja sa terorom tako uspostavljene stvarnosti.
U zemlji u kojoj ”Mi više ne oplakujemo mrtve. Samo žive.” dragoceno je smejati se i misliti nad knjigom ”Bože, uprosti nam”.
