Redakcija Веронаука Пећинци, литерарна дружина: „Змај у зеленим чарапама“
.
”Богати су они људи који пре спавања броје децу, а не паре.
Јер најлепша застава на cвету јесте виорење пелена
– попут јата лабудова!”
НОВИ МОСТОВИ
МИЛИЦА ДЕВРЊА [1]
.
МОСТ КОЈИ ТЕ МОЖЕ УСРЕЋИТИ
Мостови увек описују некога или нешто, само што то други не примећују:
мостови који се граде означавају почетак неке љубави и њихове будућности,
a мостови који се руше увек подсећају на тужне крајеве и растанак између две особе.
Растанак тих особа је врло болан,
као када се сруши мост у који је уложено доста труда и времена:
све што је заједнички стечено увек се распадне и нестане попут моста који трули и пуца!
Мост који се једном сруши више се не може изградити као што је некад постојао,
зато мостови којима пролазе заљубљени људи морају бити велики као и та љубав!
Када си усамљен и немаш нигде никога, прошетај мостом који те, ко зна, може усрећити!
КРИСТИНА АРСЕНИЈЕВИЋ[2]
.
МОСТ НАШИХ СМС-ОВА
Шетали смо, обале исте, румени у лицу…
Мислили смо да сви виде црвену боју наше љубави чисте,
ону исту коју започесмо, тек са неколико слова,
када смо почели виртуелну везу, мостом наших СМС-ова!
Кад сам угледала дечака Зокија
где игра фудбал поподне цело,
заруменила ми се чак и „Нокиа“
и нека језа прошарала тело!
Kод киоска сваког дана
чекала сам прилику праву
кад ћу видети два ока знана
и његову тренерку плаву!
Пролазила сам тамо вечери сваке
не бих ли њега потајнo чула,
ал’ једно вече, он купује жваке,
ја рекох: „Молим допуну за један, пет, нула“.
Већ сутра на часу он седе ближе,
чекао тренутак да храброст скупи,
порука тад ми на мобилни стиже:
„Чекам те у парку на првој клупи!“
И не би краја тад мојој срећи!
Сада смо заједно, и све у свему
– рачун за мобилни све нам је већи,
СМС мени, ја СМС њему!
Звала сам те на моју страну обале, гледао си ме чежњиво,
кренуо си ка мени, ал’ моста више није било:
свако је, као термит своју појео даску,
и мост се срушио у реку!
‘98.
Те деведесет осме, никоме нису сметали људи,
као да су им само мостови били криви!
Зашто сте их рушили ви исти који их сада градите,
и зашто поново и увек исто радите?
Подне је, као и деведест осме некога априла…
Cедим на кеју, гледам где Дунав милује обале своје…
Да нема мостова и она би овде са мном била,
да мостови не постоје!
Али они ту су, као и увек… а ње нема више!
Детињство њено се попело дугом ка небу, оним истим трагом.
А мостови… мостови пусти… ничу као печурке после кише,
као дечаци када на песку изнова праве острво с благом!
Било је подне, исто као ово, само је трешња мирисније цвала,
април је био, била сам мала и нисам знала…
Ни она није знала да прва би сада година била, а можда би ишла у „друго А“,
да је могла да крене годину раније као што сам са шест кренула ја…
Те деведесет осме, никоме нису сметали људи, као да су им само мостови били криви!
Зашто сте их рушили ви, исти који их сада градите,
и зашто поново и увек исто радите?
Мостови, мостови, мостови… да вас није, многи би били живи!
МИЛЕНА ЈАНКОВИЋ[1]
МОСТОВЕ ЋЕМО ПРАВИТИ ОД СРЕЋЕ!
Враћају се птице селице,
цвеће расте до неба белога и блиставога!
То је пролеће, дивнога цвета што мирише далеко,
до истока белога.
Пролеће је лепо, као један цвет што мирише:
синуће Сунце, биће смеха,
чак ће се и Сунце смејати,
гледаћемо дан и ноћ да би видели свитање пролећа!
Стигло нам је пролеће,
мостове ћемо правити од среће!
Хвала ти, Боже, хвала за све!
Хвалићемо се до неба белога, што нам сија изнад главе.
Мостови су наше душе
– што нас руше,
пале?
Људи ће пасти у Мораве, велике и мале!
АНЂЕЛИНА БУЛАТ [4]
ДУГА
Рекао си да је срећа наша судбина…
Далеко од Раја моје срце те пронашло: закључана врата,
напољу тишина
– немам ништа,
сем бледих сећања…
Рекао си да је срећа
наша судбина…
Шта ми вреди сутра кад ниси ту?
Реци, колико је година прошло?
Видим те, али као да си неко други,
далеко од Раја моје срце те пронашло…
Питам се, шта је судбина – дрхтај у грудима,
земља вечно жедна за сузама
и бол?
Побећи од свега је лако,
само зажмури,
и нек’ те ветар носи полако:
нек’ космос стане
– за нас и наше дане,
за лутања и ноћи бесане,
за улице бескрајне,
за тајне
сјајне,
и велике,
за нове
прилике,
редове
и лирике…
Као никог, тебе сам грлила!
Далеко је небо,
али
– додирнућу га!
Погледај ме, ја сам твоја дуга,
земља вечно жедна за сузама
и бол!
.
БОЈАНА ТОМИЋ[5]
.
КАКАВ МОСТ ГРАДИМО – ТОЛИКО ЋЕМО ТРАЈАТИ!
Свако од нас везан је за своју судбину.
Сваки човек, једна прича.
Наша пријатељства, наши снови, све је то једна нераскидива веза.
Могло би се рећи, да нас све спаја један велики мост,
мост тајних нити:
понекад нису јасне,
али су и даље ту,
нераскидиве су!
Чини ми се, да су оне, дугачке – к’о година!
Да ли сам у праву?
Ма, не! Још су дуже!
Чак, кад би се сви људи на свету скупили,
не би могли да премаше тај број!
Јер свако од нас, на неки свој начин, повезан је са неким,
а тих начина може да буде више од један!
Оне су понекад чудне – толико су мале, а толико пуно значе!
Преко њих успевамо да изразимо пожуду, која, понекад, може да буде неприхватљива,
мада оне у сваком могу да пробуде машту, и жељу за нечим савршеним!
Оне су тајанствене као египатске пирамиде, али – оне су ту одувек,
уско су повезане, и свака је посебна, прича за себе: сваки појединац је једна нит,
створена од жеља, као и страхова… човек их је измислио!
Да ли је тако? Не! Није!
То је, само још једно моје,
бунтовничко мишљење, само се прибојавам да признам свету!
Зашто?
Зашто се плашим?
Управо ово што пишем је једна нит – веза са оним што желим!
Сукобила сам се, сама са собом на папиру, али, баш та, моја нит,
ме је натерала да истрајем: само смо,
ми сами, кројачи својих нити!
Какав мост љубави и пријатељства градимо
– толико ће и трајати!
КАТАРИНА ЗУРКОВИЋ[6]
.
ШАРЧЕВ МОСТ
Мост је спајао шуму и град.
На прилазу мосту,
на дрвеној табли: „Шарчев мост“.
Шарац, коњ кога нико није могао да укроти,
живео је у тој шуми…
Држала сам се за дрвену ограду, кожа ми се јежила,
осећај – као да сам летела!
Сваки човек на свету,
бар краичком свога срца,
осећа да мост шири љубав:
штета је срушити љубав између два предела,
али сигурно да не треба пустити
да се мост сруши,
јер то би значило
да се љубав не одржава!
ВЕСНА ГАГИЋ [7]
МОСТ КОЈИ СЕ ЈЕДНОМ ПРЕЛАЗИ
Многи кажу да је живот без љубави ништа, да је тада непотребан, незанимљив и празан.
Да, приметила сам да је такав! Кажу и то да је слобода најбоља…
Живот сви гледају различитим очима, неком је бајка, а неком ноћна мора!
Гледам у папир и размишљам… Осећала сам да нешто није у реду…
Доктори су ме само погледали и спустили главу…
Чујем само своје срце како полако куца и као да говори:
„Не плачи, тако мора! Живот је као бојиште које односи и победнике и побеђене!“
Знала сам да од тог тренутка почиње борба са болешћу, временом и сама са собом,
борба којој знаш крај. Не, нисам могла да се помирим са тим!
Тражила сам излаз, али њега нигде није било.
Тражила сам руку спаса, али се она полако удаљавала од мене…
Срце ме је тешило да има и гори.
Знам, али се не могу помирити са тим да никад нећу остварити своје снове,
да будем супруга, да имам највеће благо – децу, да будем срећна и сви који ми значе буду срећни са мном.
Зар пуно тражим? Зашто губим сјај у очима, у телу, у свему? А дани су пролазили… Наду,
за коју се каже да је једина лаж у коју се верује, ја сам изгубила.
Постала сам биљка која није успела да пупољак развије у цвет, неприметна, бескорисна!
Појављивала сам се у друштву, али сваки њихов искрен осмех и срећа на лицу ме је болела више од свега на свету…
А дани су пролазили… Мост је почео да се руши…
„Заједно смо у овоме, морамо да се боримо!“
– али сад ја нисам добила одговор. Чекала сам и чекала, али ми га срце није дало.
[1] 2. разред средње техничке школе „Миленко Веркић – Неша“, Пећинци; економски техничар
[2] 2. разред гимназије „Бранко Радичевић“, Стара Пазова
[3] 5. разред основне школе „Слободан Бајић – Паја“, Пећинци
[4] 4. разред средње техничке школе „Миленко Веркић – Неша“, Пећинци; туристички техничар
[5] 4. разред средње техничке школе „Миленко Веркић – Неша“, Пећинци; туристички техничар
[6] 2. разред средње техничке школе „Миленко Веркић – Неша“, Пећинци; економски техничар
[7] 4. разред средње техничке школе „Миленко Веркић – Неша“, Пећинци; економски техничар
