Redakcija Владимир Ђорђевић
„КРВАВИ БОЖИЋ“
– исповестоцаВасилија –
роман
Пред вама је истина, педесет година:
скривана, убијана, гоњена, ућуткивана,
забрањивана, пљувана, обезглављивана, тамничена,
осуђивана, дављена, мучена, рањавана, злостављана,
брисана, заборављана, гушена…
Прича о житу које недозрело покосише.
Прича о семену у крви посејаном.
Прича о Божићу који Васкрс проповеда.
Прича о мученицима са чијих ореола и овај дан освану.
Ово је прича:
о духу српске традиционалне породице, о чудима Господњим, о српској неслози, о монашком путу,о спознаји себе, о духовним стазама, о Албанској голготи, о праштању, о првом герилцу у Европи, о војнику ђенерала Михаиловића, о духовности, о српској честитости, о српским домаћинима, о српској драми, о Југословенској војсци у отаџбини, о духовном узрастању, о савршенству, о спознаји животних мудрости, о молитви, о краљевини, о српским официрима,о српској мајци, о српском војнику, о силама зла, о страстима, о нељудима…
„Крвави Божић“говори о љубави према Богу, о љубави Бога према људима, о жртви за друге, о љубави према отаџбини, о истрајности у истини, о сукобима сила добрих и оних других, о јединству и слози, о спознаји и пропадању, о сузама радосницама и сузама покајничким, о челичењу и уздизању, о падању и васкрсењу.
Ову потресну исповест говори нам данас монах Василије – да нам на поуку буде.
Беседи нам после одслуженог парастоса своме сину јединцу.
Кроз преживљавања и фазе узрастања главног јунака, видимо читаву трагедију српства, и крстоликог пута Светосавског.
Отац Василије, дете из шумадијског села, упознаје нас са својом породицом из времена пред Други светски рат, када се он и рађа.
Даје нам слику домаћинства у коме живи скоро тридесет чланова, а сви „дишу као један“. Упознаје нас са једним давно прошлим начином живљења који је укућанима даривао радост.
Сваки члан имао је своје место, своје обавезе, а неговала се изнад свега љубав у свим њеним облицима и пројављивањима.
Старешина куће био је најстарији од петоро браће, он је седео у челу совре, он је уз договор са укућанима доносио одлуке, он је благосиљао када се кретало у рат, он је управљао домом али подупрт братском слогом.
У кући, славска соба била је место одакле је све почињало, договориоко вођења куће, послова, женидби, удадби, „којој ће се војсци давати хлеб док траје рат“, и где се све завршавало, када су са њега испраћали покојнике. Али и тада био је то почетак – корак у вечни живот.
Лако је било одлучити коме се приволети царству на почетку Другог рата, нису хтели да одбаце своју веру, цркву, Бога, нису хели да одбаце себе, младићи, али и они старији из ове куће одлазе под команду првог герилца у Европи који се успротивио фашизму,ђенерала Михаиловића, официра који је предводио једину легалну и легитимну војску тада у Србији, који је до данас најодликованији официр у историји Србије.
За јунаштво имали су примере из своје куће, чукундеда Јова са старима краљем Петром прешао је Албанију и много рана рововских преболео, а после кренуо у Јерусалим и стигао тридесетих година двадесетог века када је то било готово немогуће. Поклонио се Христовом гробу и донео дух истине у своју авлју, од старог млекара направио капелицу, одатле су извирале дубоке мудре речи које преливају са страница ове књиге.
Наш приповедач, монах Василије, води нас кроз времена, војске и догађаје у којима је његова породица била актер, али у све улазила и из свега излазила честита и чиста борећи се увек да грех не позна.
Ликови као да су из неког другог, нама страног времена, морални, верни, богољубиви, праведни из чијих поступака извире благост али и правичност. Они не узмичу пред злом, али своје непријатеље не прогоне, не убијају, већ их благим словом враћају на пут истине. Помажу онима који их гоне и мрзе. У њиховим погледима видимо безазлене жеље и мудре потезе како би их љубав све окупила око онога што душу узводи Вишњему.
Слике одишу топлином, жртвеним пробојем човека кроз маглу греха и лажи, човека који се рађа на темељу вишевековном, човека који је задојен јеванђелским речима и мајчинском сузом над колевком окупаној молитвом.
Свако од јунака својим карактером даје посебан тон роману из кога извиру животне мудрости и читаоцу дарују снаге да живот погледа из визуре онога који побеђује свакодневна искушења.
Све су ставили отаџбини на располагање, имање, имовину, своје најдраже, летину, себе. Неки се вратише неокрвављени, неки са шрапнелима у телу, а неки се не вратише …
Један од њих Арсеније, стриц тада Богосављев, сада монаха Василија, са равногорцима прелази у Босну проживљава чувену голготу у јесен 1944. и оболевши од тифуса остаје у селу подно планине Борова Гора и ту је прича замукла. Педесет година касније још док се не замонаши отац Василије сазнаје истиниу…
На Божић 1946. годину дана пошто се рат завршио и пошто се све „купало“ у слободи, без кривице, без суђења и пресуде, њега хвата партизанска тројка и одводи у засеок Мртвачки поток где га мучки убија, ножем позајмљеним из најближе куће.
Крвави Божић је тачка у којој је све почело и у којој се све завршава.
У кући потајна нада да ће се вратити али и страх да је тамо далеко остао да сведочи о још једном злочину над србима. Укућани после рата трпе велике прогоне, јер су гледали у крст и под њим се окупљали, не желећи да хаљине новог времена обуку.
Отац Василије нам описује голготу коју је прошла породица јер је била на страни истине, вере, Цркве. Описује године када се “много лепо живело”, са петокраком на челу, али он је, иако партијаш, увек у даљини некако чуо “Боже правде”. Ломило се у њему оно чему припада и оно ушта се морало, “није се смело говорити ништа”, истина је била забрањена. Ипак је потајно трагао за причом о стрицу који је отишао у рат и никада се није вратио.
Морало се раскрстити са “старим временима”, па ни на сахрану супрузи не позвати свештеника. Син и он остају сами али баш преко детета Господ је даље водио породичну причу. Деведесете године донеле су много, много туге, бола, покушаја расплета, ратова, ровова, крви. Син, схвативши да је отаџбина одсјај небеског Раја на земљи, одлази у добровољце. “Игром случаја”, у Босни наилази на монаха који му открива део загонетне приче коју је његов отац годинама решавао.
Жртва лудог времена постаје и овај младић, а отац схвативши суштину дана земаљских, одлази у манастир.
Многе невероватне ствари, али истините, оцу Василију се дешавају, само га више утврђујући у вери.
Прст Господњи, на чудесан начин, пред њега доводи човека, који му је стрица 1946. на Божић у Босанским планинама убио.
Он, убица, сада је такође монах, који на монашењу „чудом“, доби име Арсеније, оно исто које је носила и његова жртва. Вртлог живота га је ломио, кидао док га не доведе до Оца Василија, кроз покајничке дане и служење у монашкој одежди, да му ода тајну за којом је овај педесет година чезнуо.
Роман одише једном топлом причом о српској породици, њеним искушењима, патњама, тескобама, борбама, питањима, одговорима, улажењима у суштину и излажењима на ветрометину мисли. Породици чији су дани препуни муке, били испуњени стрпљењем, разумевањем ближњега, љубављу и молитвом за оне залутале и ближње и даљне.
Роман нам дарује низ беседа које су свевремени запис о начину како да се спозна суштина живота и кроз живот прође у радости непролазној.
О аутору:
Владимир Ђорђевић је рођен у Крагујевцу 1976. године.
Дипломирао је на Правном факултету.
Објавио је пет књига, од којих је једна званична лектира за ученике основних школа у Србији.
Члан је Удружења драмских писаца Србије.
Написао је преко тридесет драма, од којих је неколико извођено на домаћим и међународним фестивалима.
Неке од њих постављене су и на сценама у иностранству.
Аутор је сценарија за телевизијски играни и образовни програм.
Уредник је и рецензент неколико књига.
Добитник је више значајних признања, за разне области уметничког и друштвеног деловања.
Контакт:
Тел.: 064/ 14 13 12 4
Mail: [email protected]
Више о аутору прочитајте на интернет адреси:
sr.wikipedia.org/sr-el/Владимир_Ђорђевић_(писац)
Рецензент:НемањаДевић-историчар
Издавач: “Духовнилуг”- Крагујевац- тел.:064/471 90 97
Роман је објављен у мају 2018.
