Пише: Пеко Лаличић, књижевник и књижевни критичар
ПЕСНИЧКЕ ЖИШКЕ КОЈЕ ПАЛЕ ЕМОЦИЈЕ ДА НИ НЕБО НЕ ОСТАЈЕ РАВНОДУШНО
Раде Јолић: Нијема пјесма, Међународно удружење књижевних и ликовних стваралаца ,,Стихом говорим”, Бијело Поље, 2014.
Стихозбирком ,,Нијема пјесма”, која је ових дана изашла из штампе под покровитељством Министарства културе Црне Горе, Раде Јолић је, верујем, успео да изненади многе, али мене не. Ово зато што сам после читања његових првих стихова схватио и (први) јавно огласио убеђење да се на овим просторима јавља још једна књижевна звезда која ће особеним начином промишљања, снажним и аутентичним стилом бити веома брзо заспажена и памћена.
И после првог читања рукописа који је имао радни наслов ,,Ерос, Танатос, ђаво и ја’’ – који је чини ми се био примеренији садржају књиге – а и сада док листам ово поетско штиво које се нашло међ’ корице, имам осећај да нисам погрешио, јер ме већ првом песмом Рађање утемељује у давно констатовано и њему самом тада непојмљиво. Јер песник чије се песме рађају и из погледа, ,,после којег одмах затрудни и порасте му срце до зуба’’, мора да проговара силовито, усхићено, упечатљиво, вешто и слојевито, јер другачије не уме, јер то не би био Раде Јолић, који оглашава себе веома необично а ипак јасно.
Трагајући за извориштима Јолићеве поезије неминовно се намеће потреба да их, и ако су то највећим делом љубавне песме, не тражимо само на уобичајеним локацијама, већ да његове пориве и стваралачке мотиве сагледавамо и кроз призму фројдовског, па и јунговског виђења и доживљавања света. Ово, не само због одгонетања садржине књиге, већ и зато што у његовој поезији жена има предоминантну улогу, те зато и бива оно што долази пре и после свега. Јер је снажан мотив о коме и за кога пева, и део је и његовог несвесног бића, те отуда и потреба да јој се стално и на необичан начин враћа и обраћа да би она била то велико и узвишено.
Из овога се рађа снага којом љубав испољава каткад особеном и њему својственом метафором, каткад алегорично, неретко шаљиво па и анафорично, стилски изнијансирано, сензибилно, вешто мерено, пажљиво тесано и мајсторски постављено.
Све то овој књизи даје специфичну поетску, стилску, психолошку и филозофску димензију, јер намеће утисак да се из његове психолошке структуре личности Ид као чинилац и извор притицања либида у психу, прелио у реч и заузео место испред Ега и Суперега, што у јунговском смислу представља неко размеђе између Ја и Јаства, дакле субјекта свести, с једне, и субјекта несвесне психе, с друге стране, што говори о специфичној и специфично усмереној енергији (о чему ће, верујем, некада жустро расправљати компетентни људи), али и о тегобном трагању за собом и извесној подвојености неких елемената сопственог, макар и поетског, ,,ја’’, што изазива склоност ка наглим обртима, ненаданим емоцијама, па и уочљивом иако благом бунту, те ствара осећај немања чак ни маске и тера на живот макар и из ината (нпр. у песми Арлекино), што је продукт сукоба Ида са Суперегом који га удружен с Егом цензурише и потискује у несвесни део психе, из које избија у виду снажног поетског врела, које рецимо у песми Ово је твоја песма, за разлику од поменуте, изгледа овако:
,,… Знам да колико те сад волим/ могу те вољети још више/ а то ме убија/ и по навици отварам прозор/ и помало заурлам/ лудости моја/ није ово Лета/ то је Лим/ и овај човјек није Харон/ већ сам то ја/ и не веслам/ него се копрцам и давим/ у твојим и мојим Беранама…/’’.
Јолић на специфичан и себи својствен начин изражава и задовољство као животни инстинкт, те Еросу да би га, опет на свој начин супротставио Танатосу као инстинкту смрти, снагом поетске речи не призива у помоћ Лету, ту поџемну реку из које душе умрлих пију заборав, и Харона, да их преко ње превезе, да би проговорио о исконском и лакше и убедљивије крочио пред заљубљенике у лепу писану реч, већ проналази себе неподвојеног и себе трагача за лепотама, те успева да му Лим поетски јако замени Лету а он Харона како то не би биле песме за заборав, већ оне којима се треба враћати, у њима уживати и памтити их, јер он песме ,,прави од огња’’, ,,стих у крви кали’’ (Пјесник и пјесма) и непрестано ,,пјесми враћа сваки разуздани глас, сваком гласу врисак, а ђаволу ватру, помаму и дугачак језик (Дуг).
У песничком набоју и њим самим, Јолић настоји и успева да се обрачуна са злом које све нас притиска и тишти, зато ђаволу који је по дефиницији персонификација зла и греха, и непријатељ људима и Богу у шаљивом тону али јасно даје до знања да је од њега бржи, луђи и црњи и не дâ му мира јер је у свему већи, стварнији и оригиналнији од њега, јер ,, … Он је сам/ а ја са собом носим/ стотине удеса/ огњева/ огледала/ стотине товара мрака/ нереда/ и/ смрада/’’ (Он и ја). Овим Јолић потврђује себе великог и себе спремног да буде и црни ђаво да би се супротставио сваком облику зла, а пажљиви читалац ће и ту, и у томе, назрети његову поетску зрелост и лепоту израза.
Но, у тренуцима ,,када му се смире тасови на ваги’’ и кад перо крене да му води мисли и емоције, Јолић бива други и другачији, ни са ким упоредив, свој и особен и стилски јасно дефинисан. Тад пева о сниваној, дозиваној или о жени на јави, па се ни на трен не може поверовати у оно: ,,Плашим се празног стиха а пуног срца’’ (Плашим се) или у оно: ,,Јер имам мале шаке/ и мало снаге/ да понесем и сачувам/ сву ту љепоту/’’, јер се неминовно морају имати у виду речи које се у разним варијантама али у истом смислу назиру из песме у песму, и које га пуноћом и снагом стиха и мисли одређују, јер празан стих не извире из пуног срца, поготово не кад овај песник јасно поручује: ,,Без љепоте не живим/ а не могу ни да умрем/…’’ (Нови Сад).
Стихозбирка Нијема пјесма представља снажно књижевно остварење песника коме су свакога дана врели табани и који би да негде отпутује иако је ,,изгубио компас’’ те признаје:,, Око моје главе/ постоји/ шест страна свијета/ лијево/ десно/ тамо/ онамо/ горе/ и ово овђе/ баш овај комад камена/ гђе сада везан стојим/ и маштам да откријем/ и/ седму страну/ (Компас), но не може јер мора да остане уз песму и у песмама да би их другима даривао, да оне уместо њега путују светом, да проносе лепоту мисли и емоција, да ни небо не остане равнодушно. Да се и сви ми у тој лепоти проналазимо и снажимо га на путу који открива ново, препознатљиво и упечатљиво. Оно што ће га утемељити и остављати траг у националној књижевности, јер то нису нијеме пјесме, већ оне које снажно говоре и стваране су да се памте, трају и проносе кроз време.