Redakcija Пеко Лаличић: СЛОВО МУ КУЋА
Раша Перић: Слово је моја кућа, Културни центар и Карловачка уметничка радионица, Сремски Карловци, 2014.
Човеку, кад су у питању он и његово дело, понекад треба пуно времена да схвати оно што је другима одмах јасно и схватљиво. Тако је и Раша Перић, тек пошто је објавио 35 књига поезије, 12 изабране поезије, 3 књиге аутобиографске поезије и 32 тематска зборника песама, схватио шта му значе реч и слово и своју спознају крунисао новом стихозбирком Слово је моја кућа, која је недавно угледала светлост дана.
Ова језгровита, вишеслојна, дубокоумна и особена књига је специфичан једанаестоделни поетски поентлес сачињен од четрдесет једног прекрасног везива које својом лепотом и свако за себе успева да омами читаоца и наметне му потребу да им се враћа, ишчитава и промишља. Да залази у поетске вирове овог оштроумног, вештог и надахнутог аутора. Да са њим открива бројне животне енигме и трага за смислом постојања. Да га нова откровења доводе до бројних спознаја и дивљења.
Зато је немогуће одмах се не запитати оно што се, у Почетници, у песми Нитна и сам аутор пита: ,,…Откуд Души живи дашак/ откуд Срцу корачница/…?” Па се одмах са њим и сагласити кад каже: ,,Обдан-обноћ ти ужарен/ поцупкујеш под Небнином/ јер је живот чудо чуда/ јер је и смрт тајна Тајне. И потом, неминовно и схватити:
,,Куд био, где би, но у Песму/ што ти зими земуница/ што ти лети летњиковац/ где два света одгонеташ/ …”. И затим схватити и оно кад као да одгонета себе, у улози песника, каже: ,,Буди нитна, Ковач виче/ спајај, спајај, Мајсторијо/ Зем за Небо вежи зраком/ сјај и таму вари, штепуј/. Придржавај, подупири/ да се Искон не расуче/ припомогни мало Творцу/ припомогни, па Песник си”.
Но, неминовно се на самом почетку књиге намеће утисак као да песник жури кад овако прецизира своју и улогу песника уопште:
,,Огледни се: из љубави/ на пра-Оца лик ти створен/ из жене ти клица расте/ а сенка ти пратилаца/. Јеси нитна, и то буди/ нек те гусне горња ватра/ нек те кали доња суза/ измеђ’ срца и Небеса/”.
Раша Перић, тај човек-дете, песник-сањалица, мудрац-родољубац и човекољубац, пратећи догађаје не мири се са злом које прети већ иде у сусрет добру и у песми Кућа за птице дечачки налази решење за невине и завичају верне:
,,Паклено је доба: – снајпериста циља/ у детету срце, с осмехом на лицу/ а ја, стари лирик, пењем се на липу/ да окачим кућу за зимовну птицу/. О – свемоћни Боже, натруни му око/ и скрени путању метку што убија/ и помози птици, верној завичају/ да склониште има, док Небо просија/”.
Одгонетајући природу, живот и људе аутор у меко поетско ткање удева своју животну филозофију, па да би свету подарио музику и песму Орфеја смешта у градски врт и молећивим гласом овако дозива своју и душе других:
,,Изађи душо из густе ноћи! И осмехни се широко!. /Изашло је сунце и сија/ изашао је ветар и хуји/ изашла је вода и тече/ изашло је поље и цвета/ изашла је птица и пева/ изашла је црква и звони/ изашла је кућа и зове…/ Па што ти касниш/ да примиш те твоје госте/. (Гости душе човекове.
Свестан савремених трендова, Перић се не мири са њима већ из уста свог поетског јунака проговара:
,,…И видео је видео да грлати џамбаси / с билборда зову у своје ергеле/ као да само њихови тркачи за трку су/ на земном хиподрому ниском и калном/ јер Пегаза са камџијама у Небо изгнали/ да им топлотом не дрма страсне ноћи/ и Орфеј кад сазна то врати се у завичај/ као онај древни филозоф у свој врт/ (Орфеј у градском врту), па кад схвати своју немоћ врати се себи песнику и води разговор с лириком:
,,Твој сам, Лепото раја! – Госпођице, твој…/ А и како бих без травке, цвета, мириса…/ без птице оне високе, или грмуше певне/ Зар да не видим звезду, и да не чујем рој/ Из грозда зар само да сањам весели век/…. (Разговор с лириком).
Са човековим зрењем и страхоте попримају другачији лик, тим пре што неразум светом силно корача и опасно прети, па оне бивају део његове свакодневице и потреба да се и пером о њима проговори, што је и Перића довело у ситуацију да се овако огласи: ,,Букте дивљи пожари!/ Ватра небо дотакла./ Ко то поље ожари?/ Почетак ли зем – Пакла?”.
После овакве запитаности и предивног лирског ткања у коме вешто перо овог песника уз ,,врцање жишки с кремена ил са усана земника” удева липе, јеле, борове и пањеве – гробове, што су ноћу светлице и у јајету спржено птиче још не рођено, па и малу корњачу што мре у сачу сред шуме и свица коме само суза светлуца, да би се поново запитао: ,,Казна ли је Небнине?” (Пожари у Србији), што чини и у циклусу Капија која таму зауставља: ,,Зашто звецкаш кључевима?/ јеси ли кључар/ Доњег и Горњег света?/… и као молећиво наговара ,,усуд” да свима врати кључеве, и саветује: ,,А ти – иди у свој врт/ и отварај цветове:/ бери мед/ буди бар једном пчела,/ буди/ бар једном Божији створ!”/ (Кључар). Јер, наставља Перић: ,,Ако си ми Господе, саздао кућу/ на сред друма – / па причувај је мало/… /И ја ћу те, Господе,/ са доњег Темеља до горњег Слемена/ славити светим Словом/.
Свестан свеукупне пролазности или што у нади налази бег од недаћа а снагу у духовности и традицији свога народа, Перић ,,тек кад му Хиландар даде конак те говори с Богом и у њега уђе светлост-Монах и на сто уз Слово јабуку принесе, Душа му се Духом узнесе…” отвара своју лирску ризницу и да би открио део националног блага снажно пева о Косовској Симониди, Коњевићевим купачицама, Цркви Миће Данојлића, Јабуци Слободана Ракитића и Посмртницу Бранку Миљковићу, а иако узгредно, ипак неизбежно усмерава пажњу на своју Верицу као једно од његових јаких поетских врела: ,,С харфе, с Горње харфе, слушасмо арију! Ону вечно живу са божанских страна/ и тад Зрака сјајну с младих ти очију/ а и с мога лица – ко са океана/”. А он не би био то што јесте када не би лирско-епске и елементе народног фолклора уткао и у ово поетско ткање и када се у њему не би нашле фрула, труба и гајде, када ту не би био и циклус Златиборска бројаница и у њему обиље лепоте:
,,Златна пчела на златноме бору/ бели лептир на белом јасмину/ плава жена с плавом перуником/ и ти Боже над том живом сликом/” (Златиборско лето), и када све то не би допунио Бокор у коме су се нашли отац Витомир (,,Отац виноградац/ у цркви са гроздом/ ком у сваком зрну/ Небесника лице/ … ”), мајка Олга (,,Ти – са шеснаест Матера/ а Чедо – првотно слово/ Твој бокор живот потера/ низ поље рођенцу ново/…” и брат Драгослав (,,На шакама пчеле…/ на грудима липа…/ Трмка – жива црква/ из искона дирна/…”).
Изнова изазван и мотивисан али и забринут, посебно у циклусу Суза свемира, Перић вешто бираним и брушеним речима и снажним метафорама ствара необичне, упечатљиве, неретко наративне и пој-слике које као да звуковним ехом проносе његова промишљања темељена на светосављу и бризи за свој род, човека и човеченство:
,,Чују се адски хорови/ демона поклич и пев/ склон’те се дечји зборови/ почиње бука и сев/…” (Суза свемира) или у песми Дочек апокалипсе: ,,Апокалипса! – Када ће?/ Немештене су камере/. Наредба земног Челника:/ снимите Судца намере/”. А онда: ,,Мину нас апокалипса,/ ал подмлади се тајна и страх:/ да ли ћемо у таласе Стикса/ ил само у жар и у прах?” (Тајна и страх).
,,Отвори се свете да изађе зло -/ страшна му је чељуст и алав му зјап/. Ено дете плаче, ено бубри суза/ ено Песник моли шта би друго он?/. … ,,Отвори се свете – одасвуд је пламен/ ено гори гора, ено гори вода…/ већ безгласне птице падају по пољу/ и већ медне пчеле испод липа мру/ страшан је то грех/. Отвори се свете да изађе зло/. (Алав зјап).
Ово је још једна од књига које поезију Раше Перића чине особеном, емотивном, дубоко мисаоном и препознатљивом. Која изнова потврђује његов раскошни таленат и неспорно га, уз друге већ објављене књиге, сврстава међ’ великане српског песништва. Отуда и његово убеђење да му је слово кућа. Зато и потреба да то убеђење прихвати свако ко познаје стваралачки опус овог вештог поетског прегаоца, који Завршницом веома јасно и гласно крунише своје убеђење:
Слово је моја кућа
из које Глас ме греје
а Реч ми зов Сванућа
да врт Азбука сеје
И та Сетва жива
ако се небесно роси
Век се Свевек слива
а душа Зрак узноси
Раша Перић, песник-мислилац и овом књигом потврђује да је одавно пронашао себе и да му је слово истинска кућа, јер је своју писану реч дубоко утемељио у српску књижевну баштину.
