Pero Zubac: Daleka svetla detinjstva

Pero Zubac

DALEKA SVETLA DETINJSTVA

NEVESINJSKI SNEGOVI

Kada sam ja ugledao svet Drugi svetski rat bio je završen i živelo se u slobodnoj zemlji već petnaest dana. Gradsko sam dete. Kuća Obrena i Vasa Zubca, složne braće, bila je jedna od lepših nevesinjskih kuća, građena temeljno na sprat, sa kanatima na donjim prostorijama, u samom centru grada preko puta gradskog malog parka. To što sam napisao da sam gradsko dete znači da sam malo znao o lepoti sela, o domaćim životinjama, o tišini bašte, o voću i povrću, većina mojih drugova živela je na rubovima grada i sve su to što ja nisam znao mogli videti u svojim dvorištima. Ja nisam imao dvorišta. Iz kuće se izlazilo na Zubčev sokak, jedini deo grada popločan mermernom kaldrmom još iz turskih vremena.

Ispod sokaka tekao je gradski Jedreški potok i u jesen i proleće dobro se čulo kako voda šumi i noću se sa sprata, gde su bile spavaće sobe, u vreme kiša, svu noć čulo kako voda žubori.

U kući su živele stričeva i naša porodica. Stric Vaso je bio krojač i krojačku radnju je imao u prizemlju kuće, strina Ljubica je bila domaćica, od dece su imali sinove Aleksandra Aca i Miloša Miću, i kćeri Slavu ili Milu i Branku, a nas je bilo sedmoro: majka Joka, devojački od miljevačkih Solda, otac Obren, veletrgovac, sestre Zorka Zora, Milica, Danica, Janja i Bojana, bliznakinje, i ja mlađi od Bojane i Janje šest godina.

Porodica Zubčevih imala je i kuću u selu Batkovićima, četiri kilometra od grada prema Gacku, u njoj su živeli najmlađi brat, moj stric Bogdan, i, strina Stana sa svojom decom, Brankom, Danilom, Milošem, Draginjom i Ratkom, od kojih je je meni, zbog posebne brige o meni, najdraži bio njihov sin Branko. U njihovoj kući i na njihovom imanju proslavljali smo našu krsnu slavu Svetog Đurđa i prislavu Svetog Iliju i te slike su mi očuvane u sećanju.

Majka mi je umrla kada sam imao pet godina, a otac je, posle nekog vremena, oženio Božanu, udovicu Mirka Pejičića, koji je poginuo u partizanima u Mostaru i beli beleg mu se nalazi na mostarskom „Partizanskom groblju“, arhitektonskom biseru Bogdana Bogdanovića, a njen i Mirkov sin, Slobodan, došao nam je iz ujčevine, porodice Živkovića, u Nikšiću, godinu dana kasnije. Njega smo svi u porodici zvali bratom, bio je stariji od mene dve godine i bio, uz brata od strica Miću, moja moćna zaštita od svake dečje nevolje, a Božanu smo i sestre i ja zvali tetkom. Tako do kraja njenog života.

Zamenila nam je majku nesebičnom brigom i svi joj dugujemo zahvalnost za požrtvovanost i ljubav. Brat Slobodan, lekar, okončao je život tragično u svojoj dvadeset i sedmoj godini. Njegov odlazak na drugu obalu bio je jedan od najtežih udaraca koje sam doživeo u mladosti.
Slike iz detinjstva, prizori bezbrižja, blagosti, spokojstva, sigurnosti, sreće, uvek su, kad god i kako god im se vraćam, u prizivanju ranih senzacija, uvek su osnežene, snegovi moga detinjstva su primarna slika vraćanja u detinjstvo. Te zime sa mnogo snega, te beline koje i sada zaslepljuju moje sklopljene oči, i toplota porodičnog doma, velikog šporeta pored sećije u donjoj sobi, na kojoj sam najčešće na debelim serdžadama sedeo, grudvanje, sankanje, pravljenje Sneška, krupne pahulje koje zasipaju grad, to su te slike koje preovlađuju u svakom prisećanju na detinjstvo.
Mnogo kasnije te slike sam, skoro istovetne, našao u knjizi Snijeg Orhana Pamuka i navodim nekoliko rečenica koje kao da su prepisane iz moga detinjstva:
„Šta li ja radim na ovom svijetu, pomislio je Ka. Kako su bijedne ove pahulje kad ih se pogleda ovako izdaleka; kako je jadan moj život. Čovjek živi, pa propada, pa nestane. Pomislio je kako jedan dio njega već ne postoji. Ali – jedan je postojao. Volio je samog sebe; putanju kojom, poput pahulje, pada njegov život, promatrao je s ljubavlju i tugom. Njegov je otac imao jednu kolonjsku vodicu koju je koristi nakon brijanja; tog se sjetio. I još se – u tome mirisu – sjetio hladnih nogu svoje majke koje su vukle papuče po kuhinji dok bi pripremala doručak, pa jedne četke za kosu, ružičastog slatkog sirupa koji su mu davali kad bi se noću probudio gušeći se od kašlja, žlice u svojim ustima, svih malih stvari od kojih se sastoji život, njihova savršena jedinstva, pahuljice…“

Naša kuća je bila u centralnoj ulici koja je povezivala dve paralelne ulice grada, ulice Maršala Tita i narodnog heroja Dukice Grahovca. Njen broj je bio Dukice Grahovca 22. Obe ulice su se izlivale iz gornjeg trga zvanog Malta, gde je ulazio put iz Mostara, a obe se ulivale u glavni trg na kojem su bili Dom JNA, gradski hotel i gradska apoteka, i mali park u kome je kasnije bio spomenik Blagoju Paroviću Šmitu, legendarnom borcu iz Španskog građanskog rata. U mojoj uličici bile su samo tri kuće sa jedne i Đački dom i park sa druge strane. Naša kuća, pošta, pa veliko dvorište gradske kafane i kafana. Sada se ta ulica zove po pesniku i mladobosancu Dragutinu Radoviću, koga sam poznavao i voleo. Ispred naših prozora, a kuća je bila na visoki sprat a la turka, bilo je stajalište autobusa koji su pristizali iz pravca Mostara i išli prema Gacku, Bileći, Trebinju, Dubrovniku i Herceg Novom. Dočekivao sam na prozoru dečije sobe svaki dolazak i odlazak autobusa. To je bio moj poseban i dragocen prozor u svet.

To podsećanje na snegove svojom čudesnom belinom kao da zaslepljuje pokušaj unutarnjeg oka da se seti kako su izgledala nevesinjska leta, proleća, jeseni, tu i tamo, iskrsne poneki svetao detalj, neka slika, neki niz slika, ali kada pomislim na detinjstvo jave se u sećanju beli kao dečiji snovi nevesinjski snegovi.
Evo nekoliko pesama u kojima su opisani ili spominjani:

 

SNEG

Snegovi, snegovi,
Beli bregovi,
Bele planine,
Bele daljine,
Beli bagremi,
Beli haremi,
Beli pazari,
Beli mezari,
Bela dvorišta,
Bela lovišta,
Nevesinjska zima,
Samo snega ima,
Iz neba se mrvi,
Po tome smo prvi.

 

PADA DEBELI SNEG

Pada debeli sneg,
i seče gusti mrak.
Kerepama niz breg,
niz gradinu, sokak.

Cika, ushit, sreća,
zima, radost sirotinje,
u porti jedna sveća
svetlom se noći otimlje.

Daleke detinje zime,
smrznute ruke i uši
i jedno drago ime
ko sveća svetli u duši.

 

SLIKA IZ DETINJIH ZIMA

Cepanica vatru seje
plamsaj dušu dečju blaži,
lastavica jedna traži
senku gnezda ispod streje.

Idi sneže svojim putem,
sve govori – proleće je.

 

A SNEG JE NAD KROVOM VEJAO

Samo je lampa gorila
i klatno drhtalo na satu.
Sa snom se duša borila –
čekati Božić batu.

A sneg je nad krovom vejao,
po kući, sokaku, svemu.
Dečak se u snu smejao
ko zna zašto i čemu.

 

SIROTINJSKA

Nevesinje, sneg do pasa,
od ushita do užasa.

Osetljiva dečja čula,
san rastače Sahat-kula.

Nigde kraja zimnoj noći,
dim u dečje beži oči.

Neko, kome slutim lice,
u peć slaže cepanice.

Mala vatra, tek plaminja.
Teška li je sirotinja.

 

U SVETLU OKUPAN

Majka nam ode zarana,
ni penicilin ne pomože.
Velika beše sarana,
nebo se anđela domože.

Ugasnu osmeh dečiji,
ostaše brojna siročad.
Ne pomogoše hećimi
ni sveta trava s Miroča.

Stojim u svetlu okupan,
slika se u snu rasipa,
a sneg plavičast, pokrupan,
Jokinu humku zasipa.

 

SKIJAŠKO TAKMIČENJE

Mišo Perišić osnovao je DTV Partizan
Skijaško društvo.
Dobili smo prave skije koje smo podmazivali
masnim sirom iz Trumanovih paketa.

Zima je trajala od oktobra do aprila,
nekad i duže.

Na prvom nevesinjskom skijačkom kupu
mi smo kao dekor satima stajali na zimi
čekajući ko će prvi na skijama
da se sjuri od Šehovića kuće.

I danas pamtim kako proleće
pored niza naših ushićenih lica
vitak i uspravan
Simo Lazović.

 

DANI KADA SAM O ŠKOLI SAMO SLUŠAO OD SESTARA I MOJ PRVI UČITELJ IBRAHIM KARADŽA I PRIČA O GRADSKOJ BIBLIOTECI

Čitao sam u knjigama raznim kako se oni koji zapisuju rečenice koje ih vraćaju u detinjstvo sećaju svakog detalja, sitnih i naoko nevažnih događaja, lica i ulica, a meni se odavno otkrilo da u svakom pokušaju da se u mislima vratim u detinjstvo primetim da se mnogo čega ne sećam, da se u nekim godinama ranog rastenja skoro ničega ne sećam, blesne samo neka slika i ona mi je tako dragocena kao da sam u mislima odgledao ceo film svoga detinjstva. Kao da je neka nevidljiva ruka pobrisala mekim sunđerom sve sa table moga ranog detinjstva.
I te slike, koje su u sećanju sačuvane, tim su dragocenije, jer znam da to nisu nadograđene slike na priče sestara, koje, dabome, pamte sve što ja nisam upamtio, nego su samo moje, viđene mojim dečjim očima. Tako sam majku Joku upamtio u dve slike. Jedna je vedra, ozračena nekom svetlošću, ona na našoj unutrašnjoj terasi nagnuta nad vanglom u kojoj se mesi hleb, osmehnuta, i druga, setna, kako u dnu velike sobe leži oslonjena na visoko podignute jastuke, zagledana negde i bez osmeha na licu. Samo te dve slike pamtim. Srećom postoji jedna jedina fotografija na kojoj smo svi zajedno, ja sam sebe isekao sa neke druge fotografije, i smestio svoj lik uzmeđu bliznakinja Janje i Bojane, koje majka drži u krilu, i na toj slici ja imam oko pet godina, a one su taman toliko i još malo starije od mene, a na mojoj, izmontiranoj, porodičnoj fotografiji, mlađe su od mene četiri godine. Fotografije sam razaslao celoj porodici, a moja tetka Draginja Hadžić, koja je živela u Gajdobri, nikako se nije mogla „čudu načuditi, jer otkuda na slici Perica kad se nije bio ni rodio’’.
Sestre su me rano naučile da čitam, ne sećam se da li sam umeo i da pišem, ali čitao sam sve čega se dohvatim, i ćirilicu i latinicu, a najzanimljivija knjiga mi je bilo Stanojevićevo „Sveznanje’’ koje sam listao i čitao svaku enciklopedijsku odrednicu. Pričaju da su me učitelji vodili u školu da đacima pokazujem kako se čita i kako jedan mališa ume to što njima predstavlja malu muku.
Ne sećam se ni prvog dana u školi ali pamtim sve drugarice i drugove a i svaki razred je ostao zabeležen na zajedničkoj fotografiji i na svim tim fotografijama među nama je naš učitelj Ibrahim Karadža, mlad i lep, jedan od svetlih likova iz moga detinjstva.
Mala osnovna škola, od prvog do četvrtog razreda, bila je u samom centru grada, sa lepim dvorištem i salom za pozorišne predstave i zborove građana, pored nje. U toj sali sam gledao prvu pozorišnu predstavu. Nevesinjski amateri su igrali predstavu „Od kako je Banja Luka postala’’, ili se komad zvao drugačije, a tema je kako se o bogatu udovicu, Džafer-bega kadunu, otimaju sarajevski kadija i banjalučki bekrija, a čuvena sevdalinka počinje tim stihom. Od glumaca pamtim Stakicu Kaporovu, jednu od najlepših nevesinjskih devojaka, i Momčila Savića i Sima Lazovića, stasite i lepe nevesinjske momke. A najlepša slika u sećanju je scenografija nastavnika likovnog vaspitanja Stipe Bašagića na kojoj je naslikana glavna nevesinjska ulica sa Sahat-kulom.

Pamtim igre u vreme malog i velikog odmora i to je sve. U jednom intervjuu mostarskoj „Slobodi’’, koji sam sačuvao, moj učitelj Ibro, negde početkom devedesetih, piše da sam ja stihove pisao i kao dečak. Ni to ne pamtim.

Ali pamtim tako jasno kao da je jučer bilo, kako svakodnevno odlazim u Gradsku biblioteku, koja se nalazila u glavnoj ulici, nekoliko kuća do Sahat- kule, i uzimam i vraćam pročitane knjige uz obavezni razgovor sa bibliotekarom. Preko puta bibliotečkog pulta, za kojim je sedeo uvek raspoložen za razgovor, gradski bibliotekar Vinko Milas, čija se lepa sestra Nada kasnije udala za moga brata od strica Aca Zubca, bio je stočić sa dve stolice. Znao sam po celi sat da ostanem u biblioteci listajući knjige, imao sam samo osam godina. O toj biblioteci toliko važnoj za moje odrastanje, postoji i moja pesma:

 

BIBLIOTEKA

Pola knjiga ne bih pročitao
da nije bilo Vinka Milasa.

U trošnoj biblioteci vasceli
dan sedeo je Vinko Milas
jedini gradski bibliotekar,
čitao knjige i razgovarao
sa članovima biblioteke.

Dete kada vrati knjigu
moralo je da odgovara na Vinkova
pitanja da se vidi da li je knjigu
pročitalo.

Bilo je sramota
ne pročitati knjigu.

Mnogo umnih glava
imaju da zahvale skromnom
nepoznatom knjigoljupcu
Vinku Milasu
što su , kasnije, u velikom svetu
lakše pronašli svoju zvezdu.

I sada vidim Vinka Milasa
kako zaključava biblioteku
u tankom mantilu
i sporim koracima
odlazi u svoju samoću.

 

TAMBURAŠKI ORKESTAR

Pokušavam da se setim ko je u Nevesinju bio predsednik opštine kada se formirao prvi đački tamburaški orkestar, sa potpuno novim i skupim instrumentima. Mora da je bio neko mlađi sa širim pogledom u budućnost, najverovatnije Anđelko Gala Ninčić, koji se posle završenog Ekonomskog fakulteta u Beogradu, vratio u rodni grad i oženio lepoticu iz gospodske kuće Bajovića, sestru moga druga Braca i Anastasijinu kćerku, Seku.
Ove redove ispisujem na dan kada je počelo bombardovanje naše Srbije, dakle 24. marta, 2009. g. a Anđelko Ninčić, naš dečji dobrotvor, poginuo je od NATO projektila, u hotelu „Jugoslavija’’ u Beogradu.
Stigli su instrumenti a pre nego što smo ih videli o tome se u čaršiji pričalo danima. Za orkestar je bio zadužen čovek koji je u Nevesinju najbolje poznavao muziku kao umetnost, brat naše nastavnice srpskohrvatskog jezika, Desanke Munišić, Vojo, zvani Rosa. On, koliko se sećam, nije radio u školi, ali sve što je u vezi sa muzikom, i u Kulturno-umetničkom društvu „Blagoje Parović’’ i kada su se birale kapele koje će da sviraju u hotelu, nije moglo bez Rose. Bio je stariji, uvek elegantan, sa svilenim šalovima, školovao se negde napolju i sačuvao manire velikog sveta. Od nas koji smo bili odabrani za orkestar jedino je već znao da svira Mahmut Pilavdžić Maće, najbolji fudbaler u Ciganskoj mahali, a svi ostali su počinjali od nule – Gospodin Rosa je imao strpljenja za sve nas, njega su i u ono vreme drugova oslovljavali najčešće sa „gospon Vojo’’. Taufik Tufo Keč i ja smo dobili prim, bisernice, a najveću tamburu zadužio je visoki Milan Kapor. Moj drug Tufo, sada visoki carinski službenik u mirovini u Sarajevu, ima i fotografije našeg orkestra. Ja nemam.
Imali smo probe svaki dan u nekoj od učionica u velikoj školi, u koju su išli učenici viših razreda, a nalazila se odmah iza parka koji je bio preko puta moje kuće.Instrumente smo posle probe nosili kući i mi koji smo svirali prim smejali smo se Milanu koji je svirao berde pa ga je morao nositi do kuće Kapora, a bilo je do nje nekoliko stotina metara od škole.

Ne sećam se koliko je trajalo naše „tamburanje’’ i da li se završilo pre moga odlaska na dalje školovanje, ali sećam se priredaba na kojima smo učestvovali a i školskih svečanosti gde je Mahmut svirao prim, ja basprim a Ema Kapetanović, a svi smo iz istog razreda, pevala stare hercegovačke pesme.
Naš šef orkestra Vojo zvani Rosa voleo je da popije pokoju više, a posle svake probe, a vidno smo napredovali, imao je običaj da kaže: „E, sad imam razloga da popijem jednu’’.
Prvo smo naučili nekoliko vojvođanskih kola, najpre Vasino, a onda desetak dalmatinskih, tada vrlo popularnih, narodnih pesama. Početkom leta izlazili smo i na zajedničke izlete, što izviđačke, što sportske, i nosili smo instrumente i improvizovali umetničke programe.
Nismo dobili trzalice pa smo ih uz Rosinu pomoć pravili od volujskih rogova. Posle nekoliko meseci dobili smo male plastične trokute, ali jedne je večeri Mahmut doneo trzalicu oblika kao nokat od crne plastike na kojoj su se caklile srebrne zvezde, kao pahuljice kada se zamrznu na oknu. Mene je oduševila ta trzalica, Mahmut mi je nudio na poklon jednu vrlo sličnu ali bez zvezdica, a ja sam ga zamolio da mi na dan da baš tu pa ću mu je vratiti. Tako je i bilo. Prošlo je od tada pedeset i pet godina a meni povremeno, a sve češće, blesne u sećanju ta trzalica sa zvezdicama kao najlepša uspomena na spokojstvo i bezbrigu detinjstva.
Kasnije, u gimnaziji, ja sam se lako preorijentisao na gitaru i svirao u školskom orkestru.
Sada, izdaleka, čini mi se da je moj rastanak sa orkestrom bio i moj rastanak sa zavičajem. Vraćao sam se samo na ferija, zimi i leti, opet odlazio da bih otišao sasvim.
Ponešto od ovih sećanja ugradilo se i u moje pesme:

 

PRVA PREDSTAVA

Prva pozorišna predstava,
kulise kao iz snova,
Čaršija na njima kao prava,
glumi i Stakica Kaporova.

Glumice se ne stide,
peva momačka družina.
Potegli ljudi da vide
iz Šipačna i Plužina.

U donjoj polovini sale,
sve sama gradska gospoda.
Nacrnile mi se sandale
od olajisanog poda.

 

ROSA

Formira se školski orkestar.
Mi jedan drugome do nosa.
Nove instrumente zadužio
profesor zvani Rosa.

Gledamo tambure, trzalice,
cakli se na njima lak.
Sjaji se Kaporovo berde
kao Vukov „kadilak’’.

Šesnaest malih svirača,
Rosina muzička škola.
Do Prvog maja naučiti
tri pesme i dva kola.

 

SPOMENARI

Sačuvao sam, srećom, u svim seobama i selidbama, nekoliko knjiga iz vremena o kojem pišem sada, sa setom ipak, knjige su dobijene na kraju završenih razreda u osnovnoj školi, ostale su uz mene dve: “Dečak u pećini’’ i „Pijetao i mačak’’. Najdragocenija materijalna uspomena iz detinjstva su spomenari iz 4b i 7c razreda osnovne škole u Nevesinju.
Prvi, sasvim očuvan, je knjiga sa zlatnim obrubom koji se i sada zlati nepromenjenim sjajem, namreženih korica, sa posvetom na prvoj stranici: „Ovaj spomenar sa slikama igrača FD „Velež’’ iz Mostara, poklanjamo Zubac O. Peru, mladom i vatrenom navijaču „Veleža’’.
,,Ovaj spomenar poklanja se na dan 29. 11. 1954. godine, kada je održan prijateljski susret između FK „Veleža’’ Nevesinje i FD „Veleža’’ Mostar. Sekretar Društva Mile Soldo.“ I ispod poznati potpis Mila Solda Forte jednog od dragih junaka moga detinjstva i moga ujaka. Slika fudbalera nema, skoro da ne pamtim kako su bile poređane.
Na sledećoj strani je crtež olovkom poglavice Vinetua moga druga iz detinjstva Ratka Vasiljevića Mare, dve sličice dečaka sa zastavom i devojčice sa buketom cveća, sa nekadašnjih utrljavajućih nalepnica, i između njih mojom rukom napisano: Zubac Perica, IV B , 8. 1. 1956. g.
Bio je to drugi dan nekog davnog Božića. Mara Vasiljević je na uvodnoj stranici, na dan moga rođenja, 30. maja drvenim bojicama nacrtao moju kuću i zapisao: „Pogled iz parka na tvoju kuću i poštu’’. I sada se vidi koliko je slikarskog dara imao Ratko Vasiljević.
Golman nevesinjskog „Veleža’’ Dragoslav Brato Vasiljević, kasnije oženjen mojoj sestrom od strica Milom, a sada odavno penzioner u Čačku, 8. 1. 1956. napisao je: „Perica, sjeti se po koji put i mene i utakmica „Veleža’’. Na kraju te godine, 28. 12. Mahmut Pilavdžić je napisao;
„U proleće uvek tako,
kad šumori lišće s grana,
uspomena nek te sjeća
na časove đačkih dana.“
Spomenar je pun uobičajenih obrazaca, univerzalnih strofa, koje su se prepisivale iz starijih spomenara, tek sa nekom običnijom porukom ili pošalicom, kakva je beleška moga strica Vasa: „Kad završiš škole, ukoliko dođeš do velike plate, reci mi koliko ćeš mi mjesečno slati za duhana.“
Momčilo Despenić, uč. 4c Niže realne gimnazije, zapisao je 22. 3. 1957. g:
„Sjeti me se, sjeti,
bar u neko doba,
a ja ću se tebe
sjećati do groba.“ –
dodavši uz potpis i „tvoj drug sa muzičkih časova.“ Bio je najlepši dečak u našem orkestru i o njemu sam napisao i jednu pesmu u rukopisnoj knjizi, iz koje navodim poneku pesmu u ovom mome vraćanju u detinjstvo, naslovljenoj „Prepevi detinjstva“.
Navodim imena mojih dragih drugarica i drugova iz školskih dana, koji su se upisali u spomenar: „Ratko Pašajlić, Radmila Vasiljević, Dragan Mrković, Miro Kovačević, Tatjana Čupahin, Desa Čovilo, Vidak Šipovac, Mila Stanišić, rođak Milovan, Jelena Bošnjak, Ilija Mrković, Danilo Stojić, Mirko Avram, Mušan Đuliman, Mirsada Ćupina, Milosav Drašković, Anđa Šolić, Vasilisa Vasković, Mirsada Bojičić, Desko Vujičić, Miro Pašajlić, Novica Fržović, Vojo Manjak, Hasan Kajić, Haso Trčalo, Božo Vujičić, Draško Todorović, Vladimir Vojičić, Vojo Mučibabić i nekoliko nejasnih potpisa. Posebno su se upisale sve moje sestre i sestre od strica, brat Mića i brat Slobodan Pejičić, drugarice mojih sestara Mediha i Dobrila, sestra moje ujne Stane Soldo, u koju je bio nesretno zaljubljen prvi pravi nevesinjski pesnik Vladimir Vlado Nastić, čiju prvu knjigu pesama „Sam u kamenu’’, sa nežnom posvetom Dobrili i sada čuvam kao dragu uspomenu.
Na posebnom listu su upisana imena drugova sa muzičkih časova, dakle, članova tamburaškog orkestra: Gira Kovačević, Petar Bjelica, Nafija Kazazić, Maće Pilavdžić, Miruka Hrnjičić, Slobodan Pejičić, Mithat Dugalić, Mustafa Štukan, Momo Despenić, Taufik Keč.
Na dve stranice koje sam naslovio Učiteljski i nastavnički listovi upisali su se samo učiteljica Nada, Gojko Lučić, profesor maternjeg jezika, moj razredni starešina Ljubo Radović, kome sam mnogo godina kasnije napisao jednu pesmu i moj učitelj Ibrahim. On je na posebnoj stranici napisao 26. decembra 1955. godine: „Pero, da bi ispunio želju moju, budi uvijek marljiv i vrijedan u svom radu, kao što si bio za vrijeme školovanja u osnovnoj školi. Poštuj svoje roditelje, susjede, svoje drugove, jer će te kao takvog svi voliti i cijeniti. Tvoj učitelj Ibrahim Karadža.“
Posebnu stranicu je ispisao i nacrtao ruku koja drži buket poljskog cveća moj dragi drug Rajko Nogo, danas jedan od najboljih naših pesnika.
Pri kraju knjige su dve prazne stranice na mojim natpisom: Književnički list. U Domu JNA gostovali su Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Mira Alečković i Dragan Kulidžan. Bio sam poneo spomenar da mi se potpišu ali nisam stigao na red. Ostale su dve prazne stranice, sveta belina detinjstva.
U drugom, manjem notesu, na kome piše Spomenar, zapisao sam datum 12. 1. 1958. godine. Sem drugarica i drugova upisanih u prvom, starijem spomenaru, u ovom manjem, punom samolepivih sličica, koje su se odlepile ali ostale sačuvane, još su poruke Perici napisali: Milivoje Spremo, Goja Labalo, Amila Peco, moja najdraža drugarica, Slobodan Čovilo, Miladin Stajić, Nikola Lasta, Ema Kapetanović, Halil Maslo, Mira Bevanda, Ratko Zirojević, Veljko Šuša, a na poslednjoj stranici katren:
„Drugarstvo je zlatna žica,
prekine se i nestane,
privezat se opet dade
ali ipak čvor ostane“
potpisala je Olga Kljakić VI c, moja prva detinja simpatija, iz predškolskih dana.

A sada o svemu tome, pomalo, na drugi način, u pesmama:

 

DOM RATNE SIROČADI

Malena kuća žuta,
od moje prekoputa.
Znam da je pisalo na zgradi
„Dom ratne siročadi.’’

Između pošte i škole,
internat mojih drugara.
Čitam kako me vole
iz starog spomenara.

I jedno ime, udesno ,
koje mi znači mnogo.
Isti rukopis, čudesno –
„Sjeti se… Rajko Nogo.’’

 

OLGA KLJAKIĆ

Olga Kljakić je
imala najlepšu kosu,
najlepše oči,
najlepše se smejala
i imala najlepše haljine.
Nisam stigao
da se zaljubim u nju
jer se rano odselila
u Mostar
kada sam počeo da je
uveče, krišom, sanjam.

 

PRAZNE STRANICE SPOMENARA

Još imam stari spomenar
sa dva prazna lista.
U vrhu ispisano neveštom
rukom, dečijom, kitnjasto,
K nj i ž e v n i č k i l i s t.
Nisam uspeo da priđem blizu
pesnicima koji su govorili deci
svoje pesme u sali Doma JNA.
Sećam se da su bili Desanka Maksimović,
Branko Ćopić, Mira Alečković i Dragan Kuulidžan.
Sećam se i sebe u sredini sale.
Nikada potom nisam poneo spomenar
da mi se upišu ljudi s kojima sam,
docnije, dane provodio na putovanjima.
Ostale su dve čiste strane
u mom starom spomenaru.
Čistota detinjstva.

 

PROFESOR PAN

U Nižoj realnoj gimnaziji francuski jezik predavao je profesor Avram Gaon, zapamćen mojim dečjim očima kao vrlo star, stariji mnogo od svih profesora. Profesor matematike, omiljeni dečiji profa Muharem Šehović, stari Nevesinjac, pored profesora Gaona izgledao je kao tek zamomčen dečak. Ne znam odakle je došao u naš grad, tada je država raspoređivala profesore, bio je samac i samotnjak a đaci su ga voleli baš zbog tog osobenjaštva i duhovitosti u odnošenju prema njima. Voleo je da se našali i na svoj račun i na račun učenika.
Jednog dana kroz grad se pročula vest da je profesor Gaon preminuo. Nije bilo sahrane u Nevesinju, jednostavno, „ugasio se od starosti’’, rekao je pop Risto Mužijević.
Onda se, početkom jeseni pročulo da je došao novi profesor francuskog jezika i da se zove Pan. Iznajmio je sobu u kući preko puta škole, u prizemlju, sa niskim prozorima, koje je obično držao otvorene. Otišao sam u dvorište škole predveče gde je uvek bilo puno dece, a tu je bio i mali fudbalski teren, i video lepog, mladog čoveka, srednjeg rasta, sa kovrdžavom kosom, okruženog decom. Znao sam da je to profesor Pan. Biće da sam tek pošao u školu ili sam bio pred polaskom, prišao sam mu i upitao ga: „Da li ste vi Petar Pan’’? On se tako široko zasmejao, uzeo me u naručje i rekao: „Nisam, ali voleo bih da jesam. Ja sam Borivoj Pan’’.
Uveče smo običavali da provirujemo kroz prozore profesora Pana, zastrte tamnim storama, i da slušamo kako uz gitaru peva ruske i španske pesme. Pričalo se da se zagledao u jednu od mojih sestara. Kad bi neko od učenika lupio neku glupost, imao je običaj da kaže: „Ti si za Andruna, a ne za jezike’’, aludirajući na to što je profesor istorije Ivan Andrun vodio dečju fudbalsku školu pri nevesinjskom fudbalskom klubu, zonskom ligašu. Pamtim ga kao jednog od junaka moga detinjstva.
Mnogo godina kasnije, kada sam već bio prilično poznat pesnik, sreli smo se na beogradskoj ili novosadskoj, ne sećam se pouzdano, autobuskoj stanici i razmenili nekoliko rečenica. Napisao sam jednu setnu priču o njemu i objavio je u listu „Politika’’, ali ni on ni niko od njegovih, ako je ikoga i imao, nisu mi se javili. Tako smo se zagubili u velikom svetu…
Ostalo je u mojim pesmama ponešto od te lepote detinjih prizora.

 

KIFLE PROFESORA GAONA

Profesor Avram Gaon
bio je veoma star.
Stariji od daidže Vilića.
U sivom mantilu sa
šeširom starim.
Sve je na profesoru Gaonu
bilo staro.
Imao je penkalu „Pelikan’’
kojom je pisao francuske reči.
Kad završi čas u hodniku je
iz velike stare tašne vadio kifle
i jeo uz prozor okrenut ka dvorištu.
Tako svaki dan.
Niko nije znao odakle je došao
U Nevesinje Avram Gaon,
Iz daleke Poljske, valjda iz Lođa,
Živeo je sam i tih.
Jednoga jutra nije došao na čas
a posle su došli neki ljudi iz daleka
i odneli ga ne znamo gde.

U dugu tišinu.

 

ZAKASNELI ODGOVOR NA PISMO PROFESORA RADOVIĆA

Profesor Ljubo Radović, koji zaštitnički,
visok i nasmejan, stoji iznad nas
malenih na razrednim, retkim,
fotografijama, jer smo se slikali
jednom godišnje,
učio nas je da je najbolje
sat učenja – sat igre,
da je igra u detinjstvu veoma važna.
Pamtim ga po blagosti.

Jedne godine, kada sam već bio
dovoljno poznat da se o meni moglo
čuti ponešto diljem domovine,
poznat po pesmama, koje, inače u
detinjstvu pisao nisam;
dobio sam razglednicu iz Foče
u kojoj profesor Radović pita,
naslovljenog da li je on onaj
dečak kome je on bio razredni starešina,
uz puno pohvala davnom daru toga dečaka.
Bilo me je sramota da napišem
da sam to ja.
Kako da napišem da jesam
kada nisam.

 

PAN

Profesor Borivoj Pan
stigao u našu školu. Došao izdaleka.
Rodom iz Rume.

Predaje francuski jezik. Govori
još tri. Još četiri razume.
Mlad i zanesen. Kao Puškin
iz čitanke.

Moje sestre bliznakinje noću
nešto šapuću o njemu.
Stanuje u prvoj kući u Vukovića sokaku.
Ko se prišunja može noću
da čuje, kako uz gitaru, toplim,
rapavim glasom, peva ruske
pesme.

Mora da ga je lična nevolja
nama dovela.

Toliko zna a u Nevesinje
zalutao.

 

PROFESOR ŠEHOVIĆ

Profesor Šehović, posle matematike,
skine cipele, obuče patike.
Izvede svoju mršavu kravicu
iza grada da pase travicu.

Sedi pod stablom, pijucka piće,
i nešto zapisuje na papiriće.

MORE, LOKVE, JADRAN, TAMPERE 1952.

Fudbal ili loptanje, kako su ga neki nazivali, bio je osnovna igra u mome detinjstvu. Nismo imali prave lopte nego smo pravili krpenjače od ovčijeg mehura umotanog u vunenu čarapu, a obmotanog pređom, pa opet zamotanim u tanku čarapu. Prvu gumenu loptu dobio je moj drug iz sokaka Mišo Gutić od strica Vasa Gutića koji je na kraju rata izbegao u Ameriku. Nije dugo trajala, bili smo vrlo tužni kada je stradala od nekog trna.
I glavna kućna zabava dečija bio je stoni fudbal koji se igrao dugmadima. Stric Vaso je bio krojač i lako smo se opskrbljivali dugmićima i Mića i Slobodan i ja a i naši drugari iz komšiluka Vanjo i Mišo. Imali smo na terasi veliki drveni sto sa lakiranom površinom i na njemu bi kredom iscrtali teren i rasporedili dugmiće. Sem golmana igralo se sa šest igrača. Lopta je bila malo dugme, najčešće od košulje. Dobar igrač bilo je dugme koje je imalo širi rub, jer preko tankog ruba lopta bi lako preplivavala. Znalo se i koliko dugme sme da bude, velika nisu mogla da se koriste. Miloš i Slobodan četvrtkom bi izlazili na pijacu, a tada je bio pazarni dan i dolazilo je puno sveta iz okolnih sela, i u gužvama su makazicama otkidali dugmad sa šinjela, kaputa iz američke humanitarne pomoći, starih oficirskih uniformi, i tako su imali najbolje igrače. Moj najbolji igrač bilo je jedno crno, lepo, glatko dugme koje i sada vidim pred sobom, posle tolikih godina, zvalo se Milutinović, počuvenom centarforu reprezentacije Milošu Milutinoviću.
U gradu je bilo nekoliko dečjih timova od sedam do devet igrača. Svaka mahala imala je svoj tim, Višnjeva mahala, Ciganska mahala, Begovina, Vukovina, Šehovina, Korkutovina, a gradsko jezgro ili centar grada imalo je tim koje sam ja nazvao Jadran i u njega sam okupio najbolje igrače iz mahala: Mahmuta Pilavdžića, Smaja Hrnjičića, braću Muharema i Miralema Treboviće, Stevicu Aleksića i golmane Aliju Zolja i Milivoja Sprema. Ne znam zašto sam ga nazvao Jadran, niko od nas tada nije ni video more, a ono je bilo udaljeno oko osamdeset kilometara od Nevesinja, a sada, posle izgradnje novog puta Mostar – Nevesinje, do Gradca na moru je svega 69 kilometara.
Moj otac je bio trgovac, komercijalni direktor Trgovačkog preduzeća, pa mi je njihov vozač Salko Dugalić donosio čokoladice sa sličicama fudbalera kojima je istekao rok i mogao sam tako da drugovima dajem sličice kao nagradu za dobru igru. Prvi mali koraci dečjeg profesionalizma u fudbalu.
Kada se povremeno sretnem sa nekim iz rodnog kraja drago mi je što i oni, mnogo mlađi od mene, taj deo grada zovu Jadran a i ne znaju zašto. Jadran je, dabome, bio najjači tim u gradu, jedino od tima domaca, dece iz Đačkog doma, nismo mogli uzimati igrače, a hteli smo Mirka Avrama i Rajka Noga videti u našem timu, no oni su i inače bili kompaktni i nisu se razdvajali.
U sasvim jasnim slikama je vedro sećanje na godinu 1952. i utakmice naše fudbalske reprezentacije sa Mađarskom i SSSR-om u Tampereu u Finskoj. Slušao sam prenose na našem radio aparatu „Kosmaj’’ sa čarobnim svetlucavim zelenim magičnim okom, na kome je moj otac Obren u ponoć, utišavajući ton, slušao Grgu Zlatopera na „Glasu Amerike’’. Ceo grad je danima komentarisao utakmice. To nikada neću zaboraviti, to čudno uzbuđenje i radost bez ikakve trunke onoga što smo kasnije prepoznavali kao patriotski zanos. Mnogo godina kasnije, imao sam sreću da prijateljujem sa Brankom Stankovićem, desnim bekom čuvene naše reprezentacije i da se povremeno viđam sa Vujadinom Boškovom, njenim levim halfom.
I sada znam napamet da izdiktiram imena sve tri reprezentacije, zamalo da smo bili prvi.
To ime tima „Jadran’’ sigurno je proisteklo iz naše želje da se na neki način približimo moru. Mada je Nevesinje planinski gradić, na 840 metara nadmorske visine, katkada se krajem leta pojavljivao neki topao vetar sa mirisom mora. A na more sam prvi put išao u Gradac na moru sa članstvom DTV „Partizan’’ u kome su bile i moje starije sestre, mislim da su, po fotografijama se da proveriti, bile Branka i Danica i brat od strica Mića. Putovali smo kamionom, na karoseriji sa klupama, a spavali pod šatorima. Posle smo se organizovali bolje, išli smo u Trpanj na Pelješcu, samo deca sa vaspitačima, i bili smo u jednoj lepoj dvospratnoj kući sa velikim spavaonicama. Pamtim jedno veče koje smo organizovali u našem dvorištu pod naslovom „Mikrofon je vaš’’, tako su se zvale tada zabavne večeri gde je svako mogao da pokaže šta zna, da svira, igra, peva, recituje, priča… Moj brat Slobodan i ja smo sedeli na zidiću kojim je bilo okruženo lepo, ušuškano malo primorsko dvorište, i gledali program u kome su učestvovala i deca iz jednog kampa pored naše kuće, sad se ne sećam odakle su bila, i izašao je moj dragi drug Rajko Nogo i odrecitovao dve svoje pesme. Rajko i ja smo vršnjaci, samo je on išao u razred ispred mene jer je pošao u školu sa šest godina. Ja nisam znao da piše pesme, a viđali smo se svakodnevno. Jedna od pesama je bila o ocu. Slobodan, koji se družio sa starijim bratom Rajkovim Radovanom koga smo zvali Čiča, znao je da Rajko piše pesme. Rekao sam Slobodanu, malo iznenađen Rajkovim „nastupom’’: „Ja sam mislio da pesme pišu samo devojčice’’.
Sada pored Nevesinja ima akumulaciono jezero, iza sela Bojišta u kojem je Aleksa Šantić imao kuću i tu provodio leta bežeći od mostarske sparine, a u vreme moga detinjstva moglo se kupati samo u mlakama koje ostavi ponornica Zalomka u Bratačkom lugu. Samo jednom sam se kupao u mlaki, moji stariji drugari stavili su me u šlauf od automobilske gume, nisam znao da plivam i prevrnuo sam se a spasio me od utapanja moj prvi komšija Aco Samardžić uz pomoć brata Miloša. Nisam se puno uplašio i posle nisam imao strah od vode. Aco je tada bio student beogradskog Ekonomskog fakulteta. Pričalo se da ga je naš gimnastički reprezentativac Manojlo Maka Čalija nagovarao da se posveti atletici, ali Aco je bio boemska duša i sport mu je ostao po strani.
Možda je cela moja družina nevesinjska imala samo dve želje: da se ide na more i da se igra fudbal u prvoligaškom timu. Želje puste.
A u pesmama je sve to ipak jednostavnije i prozračnije.

 

LOPTA IZ AMERIKE

Mišo Gutić je dobio prvu loptu gumenu
od strica iz Amerike.

Oficiruša je govorila
da je ta lopta četnička.

Lopta je bila crvena
kao najlepše jabuke iz
Dejanovog voćnjaka.

Vaso Gutić poslao loptu
Svetovom sinu.

Mi tada nismo znali da je Vaso tamo
jer je bio za kralja i otadžbinu.

Lopta je bila crvena kao zastava
na komitetu.
Mi, Mišovi drugari,
bili smo najsretniji na svetu.

NJegova baba Pavija
ispekla je kolače.

Vanjo je naglas vikao: ,,Au, što dobro skače!“

Bilo je to pedesetih,
dešavala su se čudesa,
u Domu JNA film
„Bosonoga kontesa’’.

Ne umem da se setim
ko je loptu probušio.

Sećam se samo da je Mukica rekao:
„Poslaće Vaso novu, on lično zna glumce
iz filma koji smo gledali’’, na smenu,
kroz razbijeno okno, penjući se
jedni drugima
na krhka dečačka ramena.

 

MARKE NA PISMIMA IZ DALEKA

Marke na pismima iz daleka,
i ukus američkog mleka.

Kaučuk trzalice zvezdastog sjaja,
masni žuti sir, Trumanova jaja.

Američka zastava na zelenoj vreći,
i nigde kraja dečijoj sreći.

Morao je biti puno siromah
svaki pitomac Đačkog doma.

Domci su menjali čokoladu
za naš pekmez i marmeladu.

 

PEDESETE, PEDESETE

Komad sira, tvrda pura,
u dvorištu fiskultura.

Zemlja oštra, noge bose,
vetar duva s Gornje kose.

Andrun bira brze noge
za podmladak FK „Sloge’’.

Pedesete, pedesete,
kako mogu da ne sete

sve dečake iz mahale
na darove s neba pale:

Američka provijanta,
dole ruska varijanta.

 

ODLAZAK NAŠEG GOLMANA

I sada vidim usred polja
nasmešenog Aliju Zolja.

Bio je golman u našem timu
dve cele jeseni i jednu zimu.

Onda su došli iz velikog grada
i odveli ga iznenada.

Nikada se više nije vratio,
ali im je, priča se, dobro naplatio.

 

KUPANJE U LOKVAMA

Kada reka Zalomka presuši
krajem proleća, u Lugu su
ostajale tri duboke lokve
u kojima su se stariji
dečaci kupali.

Ja sam se jednom osmelio
i sa dna lokve me je
na vreme izvukao
Aco Samardžić.

Idućih leta, kada se
vraćao na ferije
sa studija u Beogradu,
donosio mi je knjige
koje do nas nisu stizale.

U sve ovo što pišem
uložio je mnogo
Aco Samardžić
koji odavno, mlad još u sećanju,
jaše bele konje u prostoru
koji ne možemo dogledati.

 

TAMPERE, 52.

Uzdaj se u se i u svoje kljuse,
naši u Tampereu pobedili Ruse!

Kad je na radiju tu vest javilo
celo je Nevesinje svu noć slavilo.

Na njihovoj strani su bili:
Ivanov, Križevski, Nirkov,
Neto, Bašaškin, Petrov,
Trofimov, Nikolajev, Bobrov,
Čkuaseli i Beskov.
Sa naše strane su igrali:
Beara, Stanković, Crnković,
Čajkovski, Horvat, Boškov,
Ognjanov, Mitić, Vukas,
Bobek i Zebec.

U fudbalskoj reprezentaciji su bila
samo tri igrača „Partizana’’
ali je Mišo Perišić svima plaćao piće
kao da su igrali svi njegovi.

Nisam znao zašto je to tada bilo
toliko važno, znam da je sladoled
bio badava i duge bonbone u
poslastičarnicama.

Ko je hteo mogao je da se kod Ćamila Haznadarevića
ošiša na nulu besplatno.
I da se badava slika
kod foto Senada Dugalića.

Ne pamtim prvi dan u školi te 1952.
a ovo sve!

USKRŠNJA KLEPETALA I LAĐE SA JEDREŠKOG POTOKA

U dane Uskrsa ili Vaskrsa kako se u Nevesinju ponegde govorilo, najveću radost deci pričinjavalo je tradicionalno takmičenje u tucanju uskršnjim jajima, u kome su učestvovala deca svih veroispovesti, oni koji Uskrs nisu slavili, dobijali su jaja od komšija i prijatelja. Pobednici su bili oni koji skupe najviše jaja, a vodilo se računa da jaja ne budu drvena, guščija, pačija, morčija ili nalivana voskom. Još veću radost nama deci pričinjavalo je penjanje na crkveni zvonik i udaranje u drvena klepetala u tačno određenom ritmu. Nas nekoliko iz orkestra je imalo posebnu naklonost popa Mužijevića koji nam je rado dozvoljavao da udaramo velika drvena klepetala u zvoniku malim drvenim čekićima jednom godišnje. I sada mogu da ponovim ritamsku frazu uskršnjeg klepeta.
Jedreški potok proticao je paralelno sa ulicom Maršala Tita, izvor mu je bio iza Begovine, u brdima, zatvoren metalnim kapcima sa prosekom za protok vode, i tekao je sve do centra grada a onda se, ispod mostića kod Žerajića kuće, gubio u polju, prema garnizonu i prema Batkovićima. On je bio velika radost moga detinjstva. Išli smo na izvor i onda puštali lađe pravljene od kartona, od mekog lakog lima, od kutija za kremu za cipele, sa malim jedrima od ostataka štofa ili platna iz Vasove ili Mehove krojačnice. Bili smo vrlo maštoviti graditelji brodova i onda bi trčali za njima, ulazili u hladnu vodu ako nam se zaglave kod nekog kamena, nije bilo nikakvih otpadaka u potoku, mogla se voda i piti, sve do centra grada, gde je bio na potoku maleni vodopad i gde se uključivala gradska kanalizacija.
Prozirnost Jedreškog potoka, njegovi brzaci, beli obluci umivani vodom godinama, glatki i svetli, sve to je deo najlepših mojih uspomena da prve detinje godine u zavičaju.
Potok je odavno, mnogo već godina ima, pokriven novom ulicom i novim asfaltom, možda se u polju, verujem, oslobađa svoga betonskog omotača, i izlazi u polje slobodan i brz, ali sigurno ne čist, kao nekada.
Iznad izvora rasle su crvene trpke drenjine, mi smo ih u kasno proleće brali i jeli kao što smo rado brali i jeli rane, zelene šljive džanarike i travu ljutiku.
Dok ispisujem ove retke, na kraju, svoga vraćanja u detinjstvo, ja ukus ranih drenjina osećam i sada u ustima.
Ukus i miris dečačkih godina u Nevesinju.
U jednoj mojoj pesmi spominju se te jedreške drenjine:

 

DRENJINE NA JEDREŠU

Visoko, iznad vode jedreške,
drenjine rastu, dečje voće.
Mora se dugo ići peške.
Ko ume uz brdo i ko hoće.

Crvene, glatke i dugačke,
trpke da ti zubi utrnu.
Sjajne kao u noći oko mačke,
na niskom drvetu, skoro trnu.

U grupicama, posle škole,
umorni od Ajnštajna, Tesle, Lenjina,
idemo dok noge ne zabole
do tajnog carstva ranih drenjina.

 

USKRS

Na trgu, ispod česme,
slegao se narod sa sela,
zakasniti se ne sme,
tu je čaršija cela.

Tri nam je dana ranije
ptica sreće doletala.
Na crkvenom smo zvoniku
udarali u klepetala.

Kolači, odeća svečana,
šarena uskršnja jaja,
došao monah iz Dečana,
čuđenju nigde kraja.

Deca kao klikeri šareni
sve sokake zaposela.
Moj svet daleki, maleni,
i blagost u san dospela.

Beže slova sa hartije,
čujem crkvena zvona.
Pop Mužijević vadi iz mantije
pregršt svilenih bonbona.

U Novom Sadu, marta 2012, a posvećeno mojoj trogodišnjoj unuci Mileni, mada sam joj u jednoj svojoj pesmi obećao drugačije priče:

 

MALA PESMA ZA MILENU

Hajde, hajde, Milena,
dođi dedi u krilo.
Neće ti deda pričati
kako je nekada bilo.

Hajde, hajde, Milena,
dođi dedi, pohiti.
Tebi će deda pričati
kako će nekada biti.

_________________________

Avlija, decembar 2019. godine, broj 20