Pero Zubac: Džamilja

Не сећам се више када ни где, у којем граду и којој соби, у каквом расположењу и у којој години, крхко је сећање; узалудан је сваки покушај да се сетим где сам први пут прочитао причу ЏАМИЉА совјетског приповедача Чингиза Ајтматова. Памтим само да је прича била на новинској хартији, да су новине биле пожутеле већ и да сам на њу набасао случајно. Сигурно петнаестак година ја је упорно препричавам пријатељима, да је не бих заборавио, јер новине су се одмах затуриле, а с њима и сведочанство да причу нисам измислио. Камо среће да јесам.
Нашао сам је поново крајем 1978. у репрезентативном издању прича Ајтматовљевих „Приче степа и планина“, у богатом заједничком издању „Вука Караџића“ Београд и „Прогреса“ из Москве. Да је било више примерака књиге све бих покуповао. Да поделим радост са пријатељима, јер уводна прича у књизи је „Џамиља“.
Још давне 1959. године ту причу је на француски превео Лук Арагон и записао да је то „најлепша љубавна прича на свету“. У међувремену Чингиз Ајтматов је постао веома познат у свету и код нас, добио је Лењинову награду, преведен је на велике језике, сада је већ у шездесет и првој години. У својим причама најчешће се дотицао детињства у малом киргиском селу, сликајући ратне и тешке поратне године виђене кроз визуру дечаштва, забележивши у белешкама о себи и да „детињство није само дивно доба, детињство је и језгро будуће људске личности, управо се у детињству усађују прва знања матерњег језика, управо тада настаје осећање припадности људима око себе, природи око себе, одређеној култури“.
Џамиља. Одсјај раних лектира.
Тема је ратна, киргиско село, напоран рад за фронт, многочлана породица чије су мушка главе на фронту, сем најмлађег, који причу и исписује. Џамиља, братовљева жена, најмлађа снаха „од првих дана њеног доласка у наш дом, није била онаква, каква је, као снаха, требало да буде. Истина, она је поштовала старије, слушала их, али никад није обарала главу пред њима, нити им се ругала кришом окрећући главу у страну, као друге младе. Она је увек отворено говорила оно што мисли и није се бојала да изнесе своје мишљење. Мајка би је често подржавала, слагала се са њом, али је увек њена реч морала бити последња. Чини ми се да је у Џамиљиној отворености и праведности мајка видела себи равног човека, па је потајно маштала о томе да Џамиља заузме њено место, да од ње направи исту такву одлучну домаћицу, онакву бајбиче, која би била чувар породичног огњишта…“
Не усуђујем се да препричам причу, оскрнавио бих њену лепоту, слојевитост, непоновљивост. Вечна тема љубави у њој је исказана на тако особен, суптилан начин да не дозвољава препричавања. Јесте, љубав ће победити, Џамиља ће једне ноћи отићи са Данијаром, самотњаком, војником који је због рањене ноге враћен са фронта и распоређен на испомоћ у село, дечак, сведок рађања њихове љубави, насликаће цртеж њиховог одласка, а доцније, као велики сликар, исликати слику са којом разговара. То је. Ништа више.
А године и године сам своје љубави продевао кроз Џамиљину душу а да оне то и на знају, стално, упорно, не могавши се отрести тог лика, никада виђеног, само замишљеног, мог. Ниједна од феминисткиња данашњих није написала такву причу у славу снаге и чистоте жене као Чингиз Ајтматов.
Тражио сам Џамиљине особине, њен ход, њено око, њену сигурност, њену чврстину, њену ломљивост, њено вечно женско.
Једне сам дуге пијане ноћи у Иркутску убеђивао једног совјетског сликара да ми наслика слику како Џамиља и Данијар иду кроз степу, две тачке у бескрају, толико сам се занео да ме сликар, сигурно, није ни разумео, дуго смо се објавшњавали и грлили уз вотку „сибирјачку“, јаку као гром, и од слике, мале као разгледница, није, дабоме, било ништа.
Касније сам нашао графику Л. Хајлова који је насликао Џамиљин лик и Данијара са врећом жита на леђима, у позадини, али, без обзира што ми много значи то парче хартије, није то моја Џамиља, не, није свакако.
Можда ћу једном сам насликати ту слику, никоме не могу описати шта хоћу и како је ја видим. Једном.
„У ликовној академији куда су ме упутили после средње уметничке школе ја сам као дипломски рад поднео слику о којој сам одавно маштао.
Није тешко погодити да су на тој слици били Данијар и Џамиља. Иду они јесењим путем кроз степу. Пред њима широка блештава даљина.“
Ајтматов је записао: „Џамиља је била лепа. Стасита, витка, са правом оштром косом, уплетеном у две чврсте, тешке плетенице, она је спретно повезивала своју белу мараму, спуштајући је на чело мало искоса, што јој је веома фино стајало и лепо је истицало мрку кожу њеног глатког лица. Када се Џамиља смејала, њене модроцрне очи у облику бадема пламтиле би младалачким жаром, а када би изненада почела да пева старе аилске песме, у њеним лепим очима појавио би се некакав недевојачки сјај.“
Носим књигу на путовања, летовања, осаме, бранила ме од бесмисла у многим овим годинама, помагала ми је да усним и не усним, као да је у њој била Џамиљина душа.
„Џамиља“ је моја одбрана од зла времена које ме окружује. Моја икона и мој страх. То биће с којим дане и године проводим, то дете које ме храбри да истрајем, мој бол и моја радост позна.
Ако сам већ постојао некад, у другом простору и облику, мора да сам живео у том киргиском селу. Све знам и све видим.
Путуј моја Џамиљо, нека те чувају добри ветрови на путевима господњим.