Перо Зубац
ШИБА
Има људи који доброту не умеју сакрити, а не би ни ваљало да у то труд макакав улажу, којима се доброта и племенитост чита са лица, зрачи једноставно, као блага ватра у зимљиво вече, па се види у покрету руку, у кораку, у начину како шуте и како говоре, те је с њима благодатно бити у истом простору, чашу воде попити и цигар дувана запалити, јер се та доброта преноси кроз ваздух, па је сваком невољнику и сретнику, лакше и лепше дан преданити или ноћ преноћити.
Такав је човек Хајрудин Крвавац.
Има људи благодатних који сав свој живот проведу у трагању за оним што јесу, па у свему што раде, што чине, резултат рада је ваљан, стога би, засигурно, они који су мајстори филмског заната, на пример, били изврсни сликари, јер је немогуће да оно што на филм пренесу не би умели и у платно да утисну.
Хајрудин Крвавац би био изврстан сликар, само када би то хтео.
Мени је Хајрудин Крвавац, од када ми је и другачије но што је моја давнашња наклоњеност његовом стваралаштву, ушао у живот, гоњен болешћу, унео толико светла, топлине и благости у душу, да не могу ни да замислим да смо могли одживети своје мале животе размакнути, знајући доста један о другоме, делећи исте пријатеље, али све се, успут, мимоилазећи.
Постоји зато правда дешавања у свету, па је тако наше пријатељство сковано онда када је душама нашим било то најнеопходније.
Јер све се лакше преживи у животу, лажи и подвале, издаје и разочарења, када имаш неко светло људско, ма у даљини, на које се у мислима можеш ослонити.
Не мичући се из ове панонске осаме, знао сам ја, минулих дана и месеци, путовати са Хајрудином, од Сарајева ка Стоцу, од Мостара ка Чапљини и Опузену, па уз море ка Требињу, све причав о свему и свачему, нехајно, како то пријатељи чине у разговору и ћутању дугом, смииљшао нека лета у којима ћемо имати фарме коза понад Благаја, живети у тишини и благости, бавећи се филозофијом и људовањем. Па недељом на Рондо у Мостар, код Марића. Па са људима о свему и свачему. Све ракију домаћу и самоток полако пијући, мераклијски. Бива да ће и тога бити ако нас буде.
Није се лако кроз живот продевао Хајрудин Крвавац, мајстор филма и речи, племениташ и госпар, људима, који и кад псује чини то најбоље и најособеније, непоновљиво, на општу радост и веселост оних који му се, уз причу, затекну.
Није лако било снимити толико добрих документараца, репортажа, телевизијских емисија, све нагањајући се са беспарицом и мало времена, а да остане толико енциклопедијских јединица као што су „Успомене с пруге“, „Поплава“, „Планинци“, „Отета земља“, „Децо, чувајте се“, „Вртлог“, „Диверзанти“, „Мост“, „Валтер брани Сарајево“, „Партизанска ескадрила“… С нестрпљењем чекам да се остваре филмови „Конвој за Ел Шат“ и његов „Дернек у Сарајеву“, наслољен по оној чувеној, прелепој, песми Сидрановој а са актуелном тематиком, врућом као живот.
Снимиће те филмове, боже здравља, Хајрудин Крвавац, јер горио је он и гори, борио се и бори, хваљен и куђен био, али никада није могао нико да га као уметника и човека, као личност, оспори.
Никада, ни о коме редитељу, а нелогично је јер се не уклапа у нашу шему односа глумаца и редитеља, нисам од глумаца чуо толико лепих речи, толико неприкривеног пријатељства, као о Хајрудину Крвавцу а небитно је да ли говоре Бата Живојиновић или они младићи из његових филмова, који су сада велики глумци.
Глумци и филмски радници воле Хајрудина Крвавца.
Хајрудин Крвавац од Револуције није узео ништа, а дао је много.
Моји доласци у Сарајево и дуги разговори са Хајрудином, са Ешрефом, надасве пријатном и шармантном саговорницом, са доктором Исметом Липом, душом од човека, наше шетње и разговори у Клубу делегата, башчи, или иза затамњених стакала хотела „Европа“, за која писац Слободан Божовић тврди да су најбоља одбрана од излазака из каване, јер увек имеш дојам да напољу пада киша, да је сумрачно, а може бити сунце – не видиш га – ти доласци празник су ми увек као да сам дошао на премијеру будућег филма „Дернек у Сарајеву“.
Лепо је тако седети иза тамних стакала, уз варку, слатки привид невремена, неопходну да се оправдаш што ваздан, у тишини, отмено, пијеш своје пиће у разговору са пријатељом.
Лепо је седети и ћутати или разговарати са Хајрудином Крвавцем, под његовом смоквом у башти хотела „Ружа“ у Мостару, све лагано срчући чорбу са бамијама.
Велики је џек Хајрудин Крвавац Шиба, један од најбољих усмених приповедача, који никада неће написати те сјајне приче које нам је причао. Какав би трио без њега били Мишо Марић и ја? Ни дуо. Никакав.
Како чудно иде уз његово лирско име, по неимару Хајрудину, градитељу Старог моста, надимак Шиба. Обично се мисли да је то због строгости и бриткости њега као редитеља. Можда и није.
Лепо је за пријатеља имати човека таквог мерхамета.
Има људи који не знају шта знају, недовољно знају своје могућности, или се граде да их не знају, из страха да их то откриће не наведе на порок испробавања својих моћи, својих унутарњих умећа,па живот одживе, све бежећи од својих могућих успеха, јер им је и славе и угледа доста. Доста му је што га цела Кина зна и поштује, па тако, Хајрудин Крвавац, мирно и поштено траје као ходајућа мудрост, честитост, људство.
Да није демоде, пред наш југословенски Празник, могли би се мирне душе рећи: живио Хајрудин Крвавац Шиба.
***
А данас, двадесет пет година од одласка на другу обалу Хајрудина Крвавца Шибе, присећам се како сам га упознао.
Још као младић заволео сам његове филмове и о њему сам подоста знао. Давне године, још док сам био главни и одговорни уредник Културно-уметничког програма ТВ НОВИ САД, у неко подне зазвони ми телефон и чујем познат глас. Говори Бата Живојиновић. Перо, хитно је, Шиба Крвавац је у Београду, издаје га срце. Треба да га оперишу у Драгиши Мишовићу а ја желим да га оперише код вас др Нинослав Радовановић. Ево ти мој телефон. Среди то за сутра, ми би дошли. Резервиши хотел Путник. Чекам.
Зовем одмах свог старог пријатеља из омладинских дана др Јосипа Чикоша, директора Института у Сремској Каменици. Он чека да Радовановић заврши операцију. Јавља ми се. Нека сутра дође. Дођите ти и Бата у Каменицу а нека он буде у хотелу, па онда заједно са њиме.
Ја јављам Бати. Он се обрадовао као дете. Видимо се сутра.
У Институту за кардиоваскуларне болести Бату су дочекали на посебан начин. Сестре, лекари у шпалиру. Поштовање колекатива према великом нашем глумцу.
Сутра је Хајрудин дошао, упознао лекаре и особље.
Оперисан је хитно. Врлио успешно.
Од тада смо постали велики пријатељи. Био ми је домаћин, као и Мишо Марић, приликом свих долазака мојих у Мостар и Сарајево.
Једном је Власту Кнезовић и мене на некој турнеји возио по градовима својим голфом.
Знао је много, био врло духовит и био непоновљив шармер. Ширио је око себе доброту.
И један детаљ, небитан у невољи; Бата Живојиновић и ја смо се тада први пут чули и видели.
Знам да је молио Шибу да дође у Београд кад је срце почело поново да га опомиње. Није хтео да напушта Сарајево.
Недавно сам му однео цвеће на гробље код Лава.
А као да је још увек ту, уз мене, драги мој Шиба.
______________________
25 godina od smrti Hajrudina Šibe Krvavca
11. jula 1992. godine u Sarajevu je umro Hajrudin Šiba Krvavac jedan od najvećih bosanskohercegovačkih režisera poznat po igranim filmovima: ‘’Diverzanti’’, ‘’Most’’, ‘’Partizanska eskadrila’’, ‘’Valter brani Sarajevo’’…
Hajrudin Šiba Krvavac rođen je 22. decembra 1926. godine u Sarajevu. Režijom se počeo baviti nakon Drugog svjetskog rata. Snimio je oko četrdeset dokumentarnih TV serija i kratkih dugometražnih filmova. Napisao je i preko dvadeset scenarija.
Poznat je po igranim filmovima – “Diverzanti”, “Most”, “Valter brani Sarajevo” i “Partizanska eskadrila”.
Šiba je režiser akcionih filmova, odnosno filmskog žanra, poznatog kao ,,partizanski vestern”. Njegovi filmovi su bili lišeni politike i bilo kakve ideologije. Njihova radnja se mogla dešavati na bilo kojem ratištu svijeta.
Hajrudin Šiba Krvavac je dao nemjerljiv doprinos bosanskohercegovačkoj, regionalnoj i kinematografiji jugoistočne Evrope. Njegovi akcioni filmovi imaju neprocjenjivu vrijednost te predstavljaju kulturno blago Bosne i Hercegovine.
Šiba je imao velikih srčanih problema, uz što je bio i teški šećeraš, ali uprkos tome ostao je u opkoljenom Sarajevu 90-ih godina, iako ga je mogao napustiti.
Hajrudin Šiba Krvavac je umro u Sarajevu 12. jula 1992. godine. Sahranjen je na groblju “Lav”.