Redakcija Анђелко Заблаћански
ПОСЛЕДЊИ ТРАГ
Уморне ми усне
И чело узорано годинама:
Пошкропи својом росом,
Помилуј дахом јутра
И мирисом пути,
С врхова најслађих дуња
У топлим недрима.
Зароби ме мислима.
Уклони последњи траг слободе
Свим мојим лутањима.
Вежи ме погледом водњикавим
Сузом страсти што носиш
Скривену од људи у себи.
Заставу победника пободи
У моје срце,
Од туге и жуди тканo.
Салиј страхове оловом ужареним,
Док клечим пред твојим ћутањем,
Изреченим празнином:
У давним ноћима мојих лудости.
ПРЕЦИ И ПОТОМЦИ
Дубоко у мени заћутали су преци.
(Њихови животи и смрти тихо увиру),
Сви они које вери учише жреци
И они који с крстом живеше у миру.
Уз Дажбога им лоза први пут олиста,
Са сваким столећем рађала је више,
Да сва плодна, сва родна дочека и Христа
И опет зри после шестнедељне кише.
А онда, дођоше нова времена, људи:
Они што откидаше најбоље ластаре.
Човек човеку поче престрого да суди;
Сваки бол мог рода прећуте и занемаре.
Лоза нам бива краћа, грожђе киселије,
Гроздовље не верује да их корен храни.
Све прошлости заћуташе кô да их није,
А у мојим грудима на левој су страни.
Од предугог ћутања моја бѝла звоне,
Иза мене остаће прах, пепео, дим.
Угасићу светлост, гледати сутоне,
Последњим погледом пределима свим.
ЕПИТАФ
Лази Костићу
о, ви господине луди, неописиви
шта ваше речи траже у њеној коси
одавно сте мртви, а веома живи
и коме инат у вама дуго пркоси
о, ви љубавниче луди, неухватљиви
како ваш живот је увек иза смрти
како сте тако прави и кад сте криви
зашто у њеном билу ваш ум се врти
о, ви песниче луди, недодирљиви
зашто на њеним ружама цвета ваша јесен
и кад пролећем јој се вуку облаци сиви
како да поверује у ваш лик занесен
2. новембар 2020.
____________________
Анђелко Заблаћански, рођен је 4. децембра 1959. године у Глушцима код Богатића. Школовао се у родном месту, Сремској Митровици и Новом Саду. Поезију, афоризме и кратке приче пише од ране младост.
Објавио је збирке песама: Рам за слике из снова (1992), Игра сенки (2004), Птица на прозору (2007), Сан напукле јаве (2009), Раскршћа несанице (2011), Пијано праскозорје (2014), Мали ноћни стихови (2019), Ноћи вучјег зова (2020), збирку афоризама Палацање (2006), збирку превода руске поезије Од Пушкина до Капустина (2019), књигу прозе, афоризама и сатиричне поезије Иза линије (2020).
На 21. Шумадијским метафорама у Младеновцу (2008), у категорији кратке приче, добио је прву награду за приповетку Везирове сузе.
На санктпетербуршком поетском фестивалу Поезија улице (2014) освојио је равноправно прво место са још четири песника песмом Доброчинство (Барону Штиглицу).
Песме су му преведене на руски језик и објављено у руским часописима, а такође и на енглески, белоруски и бугарски. Афоризми су му преведени на македонски и објављени у Бисери балканског афоризма (2010).
Приређивач је добро прихваћених и посећених интернет сајтова светске и наше поезије. Главни је уредник часописа за књижевност Суштина поетике.
Члан је Удружења књижевника Србије.
Живи у Глушцима.
