Poezija Jelene Kocović

Jelena Kocović

 

 

Jesenje kiše

 

Padaju hladne, jesenje kiše,

a tebe, dragi, nema više,

otišao ti si, ko zna gde,

sa prvom jesenjom kišom

nestalo je sve.

Otišao ti si

jednog tmurnog jutra

u zoru ranu,

pre svitanja.

Od toga dana

liju hladne kiše,

vetar za tobom

tragove briše,

bila jedna ljubav

koje nema više,

ostala su samo sećanja.

Još uvek mislim ja

na te tople usne,

na te drage oči

boje kestena.

I to će proći

sa početkom

ranog proleća.

Prestaće da padaju

hladne kiše,

ogejaće sunce,

zablistaće sve.

Zaigraće opet

ovo moje srce,

zavoleću neke druge oči,

sa početkom proleća,

kad sve procveta

i ja ću u novi život poći.

 

Komšinica Janana

 

Prirodna, šaljiva,

vesela i nasmejana,

takva je moja

komšinica Jana.

Žena sa pozitivnim stavom

i vedrim mislima,

opuštena i vedrog duha

svakoga dana,

svako ko je pogleda,

rekao bi da nema

nikakvih muka.

Žena sa stilom,

vredna domaćica

i prava dama,

takva je moja

komšinica Jana.

Njena terasa

puna je cveća,

a dvorište,

duž cele staze,

predivne ruže krase.

Vodi brigu o starima,

cveće obožava,

uživa dok slika.

Takva je Jana,

moja komšinka.

Opušta se uz zvuke klavira,

uživa u oazi mira,

sa svojim najdražima.

 

P.S  Za moju komšinicu, vernog čitaoca moje poezije

Tvoja komšinica Jeka

 

 

Želim da živim i da uživam

 

 

Kada tugujem

plačem u tišini,

da niko ne čuje,

da niko ne vidi.

Samo na tren

oči zatvorim,

da novu snagu skupim

i nasmejem se.

Kada uživam

i veselim se,

neka nevolja

uvek stigne me,

kao da sam prokleta,

kao da nemam prava ja

da se radujem.

Kada tužna sam,

uvek trudim se,

moje suze da se ne vide,

jer navikla sam

da budem jaka

i da izdržim sve.

Al nisam ja od čelika,

snaga me polako izdaje,

ne želim više

da glumim junaka

koji brine se za sve.

Želim i ja da se opustim

i da se radujem,

sa najdražima,

na miru da živim,

da se ne brinem.

Želim da živim

i da uživam.

Želim ovaj dan

da proživim kao san,

kao da je poslednji.

Svaki minut, svaki sat,

želim da iskoristim,

jer već sutra,

ko to zna,

možda ću nestati.

 

 

Svako živi život svoj

 

 

Svako živi život svoj

kako može, kako ume.

Neko mrzi, neko voli,

neko prašta, a neko kune.

Dobro je kad nisi sam,

kada imaš nekog

da te za ruku uzme

i kad zatreba

da ti briše suze.

Svako ima svoje

vrline i mane,

niko nije savršen.

Lepo je kad imaš nekog

sa kim deliš sve.

Svako u životu ima

briga i problema,

teške dane,

noći besane

i svako se nada

da mu lepše jutro svane.

Lepo je kad imaš nekog

ko te razume

bilo šta da se desi

i da te voli

baš takvog

kakav jesi.

Lepo je kad imaš nekog

u svemu tome,

da uz tebe bude

i kad ti brod tone

i kad ti drugi sude.

Neko plače u bogatstvu,

neko peva u siromaštvu,

život čudne priče piše,

neko ima manje,

neko ima više.

Neko ima vilu i avion,

a nekom je koliba

topli dom.

Život svakom nešto nudi,

važno je ko se koliko trudi,

da prihvati ono

što mu život pruži

i sačuva ono

što u ruci drži.

 

 

Akcize na vize

 

 

Piše mi tetka

iz dalekog Beča,

kako sam, šta radim,

pita i teča,

zašto ne navratim,

dugo nisam bila,

a ja im odgovaram,

to je viša sila.

I ja bih volela

da prošetam po svetu,

da obiđem svoju tetku

i teču,

ali  ne mogu

i savest me grize,

a za sve su krive,

te proklete

akcize na vize.

 

Piše mi stric

iz prelepog Rima,

kako sam, šta radim,

pita i strina,

zašto ne navratim,

dugo nisam bila,

a ja im odgovaram,

to je viša sila.

I ja bih volela

da posetim Italiju,

da obiđem svoju

dragu familiju,

ali  ne mogu

i savest me grize,

a za sve su krive,

te proklete

akcize na vize.

 

Stiglo mi i pismo

iz blistavog Pariza,

zadrhtalo srce,

iz oka vrela se suza slila.

Piše mi dragi

i pita kad ću doći,

a ja odgovaram

ne znam kad ću moći.

I ja bih volela

da budemo blizu

da zajedno šetamo

po Parizu,

ali  ne mogu

i savest me grize,

a za sve su krive,

te proklete

akcize na vize.

Jelena Jeka Kočović, r. Stepanović, rođena je 1984. godine u Kragujevcu.

Živi i radi u Kragujevcu.

Od malena piše i do sada je napisala oko trista pesama, jednu kratku priču i jednu zbirku  priča “Sasvim obična priča” (još je sve u rukopisu).

Dobila je nekoliko priznanja sa učesća na konkursima za poeziju i kratke priče.

Njene radove redovno objavljuje časopis Avlija Rožaje na svom portalu.

Njena priča i poezija zastupljene su u zbornicima Kreativne Radionice Balkan.

Član je Kreativne Radionice Balkan.