Redakcija Ljudmila Hejdarova je savremena beloruska književnica i prevodilac. Rođena je 1952. godine u Jalizavi, u Magiljovskoj oblasti. Diplomirala je na Fakultetu primenjene matematike (1974). Od 1974. radila je na Institutu elektronskih računara u Minsku, a od 1980. godine – kao vodeći konstruktor u Beloruskom naučno – istraživačkom i projektno – tehnološkom institutu organizacije rukovođenja Državnog građevinarstva BSSR, od 1985. – vodeći inženjer u Minskog naučno – istraživačkog instituta za uzradu alata. U periodu 1987-1997, radi na beloruskoj televiziji, od 1987. – viši urednik, 1990 – zamenik urednika književno – dramske redakcije Beloruske televizije. Član Udruženja književnika Belorusije od 1985. godine.
Ljudmila piše kratke priče, pesme i poeme. Njeni najpoznatiji zbornici poezije su: „Tvoje svetlo“ (1988), „Možda i Ne sme“ (1988), „Kupanje u rosi“ (1993), „Plač anđela“ (2004). Objavila je i zbornik priča „Dart“ (2002).
Prevodila je ruske klasike na beloruski jezik (A. Ahmatovu, M. Ljermontova, B. Pasternaka i dr.) i ukrajinske, litvanske, poljske i vijetnamske savremene pesnike (objavljeni u zborniku „Dolazak do Hrama Svetoga Duha“ (2017).
Dobitnica je Književne nagrade imena Aljesja Adamoviča (1996) za principijelnost i majstorstvo u osvetljavanju savremenih problema Belorusije.
POEZIJA LJUDMILE HEJDAROVE
U GOLOM POLjU
Svetlo se osipalo, kao inje.
Utrostručilo se svetlo, u obliku puta.
U golom polju odlučivala je duša:
k đavolu?
K sebi?
Ili Bogu?
A put nikuda nije vodio – već ležao
pod mesecom kozjih rogova.
Sama sa sobom je govorila duša
o đavolu,
o sebi,
i Bogu…
ZOV LjUBAVI
Mi nosimo u krvi taj zov iz vremena drevnih,
kada je besnela planeta, kao čarobničin kotao,
crni kosmos je, u njega, sve čestice sveta bacao,
da bi stvorio naša blaga, i život – večno čudo.
Ja te volim, čuješ li, ljudskom ljubavlju gorkom,
gde smrtno telo teži večnosti u buci postojanja,
gde nestaje granica između radosti naše i bola,
a to što volim, znači da tražim trajanja.
Zabremeni žena i okrugli stomak je kao planeta –
gde u bestežinskoj vodi zreli ljudski plod.
Mi smo dva delića u mesu živoga sveta,
Raniti je tako lako! Lako raniti život!
UPOZNATI BOGA
Postoji viši smisao u telu i u krvi.
Prošao je viši put zemaljskog života,
taj koji je pio kod Čari Vatrenih Ljubavi.
Ko ga je popio do taloga –
upoznao je Boga.
GASI SE BOŽIJI DAN
Poslednje iskre
gase se u nizu.
A sreća je tako blizu!
I tuga je tako blizu!
Potkrala se hladnoća,
snegove da ruši,
naizgled – na hramove,
a više – u duši.
I dana takvih u Boga
nema tako tu
za zemaljsku sreću
i zemaljsku tugu.
JA VAS VOLIM, SMEJTE SE!..
Muzejski miris požutelog papira…
Dolazila je zima – u naše kuće, u sudbe…
I misli su se ledile, kao i mi –
Gluve bez ljubavi, i bez vere.
Dugo smo nešto pričali u sali,
Kao ribe, koje teže na toplo dno
A Vi ste, pocrvenevši, rekli:
– Ja Vas volim… smejte se!.. odavno!
Muzej. Na dve strane svemir i večnost.
Na zidovima bogova likovi. Blizu nas.
Tri dana do kalendarske zime.
I manje od toga – do ljudske za nas.
NEĆU DOĆI
Neću doći.
Dosta je, misli vam savetuju –
naći će sreću ili nesreću?
Neću doći.
Sija jutro rosama.
Strujim prolećnim šumama.
Neću doći.
Zvuci muzike se tope.
Neću doći,
od jutra ne ostaju ni stope.
Neću doći…
KAKO SI MOGAO BEZ MENE…
Ponovo je Gora celivala oči.
Prostire se kao bezdan – širina.
Kroz drhteće trepavice zvezda
svetlost duše se prosipa.
Gledam iza krajnjih granica –
Kako si mogao bez mene, kako si živeo?
Mogao si razum da izgubiš! Reci –
kako si sad bez mene ostao?..
Prevela sa beloruskog Dajana Lazarević
