Redakcija Љутомир М. Рундић
Љутомир М. Рундић, рођен 1. јануара 1959. године у Соколцу, Босна и Херцеговина. Пише поезију, прозу и критику. Живи у Лозници, Србија.
Завршио ВТСВШ Рајловац и ВА Београд у звању пилота инструктора-навигатора. Радни век провео летећи као инструктор навигатор на авионима АН-26 у саставу јединица РВ и ПВО у ЈНА и Војсци Србије. Службовао у Пули, Нишу, Мостару, Краљеву, Београду и Батајници. Пензионисан је 2006. године.
На српској књижевној сцени промовисао се књигом песама „НЕ ЗНАМ ШТА МИ БЕШЕ“, 1984. године, издавач Дом ЈНА Ниш. Правећи велику паузи у поетском стваралаштву (због презаузетошћу и великом одговорношћу посла којим се бавио), следећу књигу песама објавио је под називом „ЛАКУ НОЋ МОЈА ДАМО“, 2012. године, издавач Жиравац – Пожега, а књигу поезије „НА ОГЊИШТУ ДУШЕ“, 2014. године, издавач УКС – КД КиМ.
Осим тога пише кратке приче (и тренутно је публикован на сајту „Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије“ где у рубрици „Сећања“ објављује кратке приче из летачког живота), осврте и рецензије.
Написао је рецензију романа Момчила Минића из Беча „63. Тренутак вечности“ која је управо изашла из штампе. Рецензија под називом „Приношење за незаборав“, веома добро је прихваћене од стране књижевне критике и читалачке публике. Написао је осврт на књигу поезије „Моја далека звездо“ ауторке Јелене Брадоњић из Осечине која је више пута објављивана на Радио Осечини.
Објављивао у многим часописима за културу и књижевност, између осталих: „Мајдан“ – Костолац,“Авлија“ – Рожаје, “Књижевне вертикале“ – Београд, “Луча“ – Власеница, “Арт“ – Ваљево, и др.
Добитник је више награда и похвала за свој књижевни рад између осталог: Добитник ванредног признања „Поета примус“ Културолошки пројекат „Јухорско око“ Ћуприја 2014, – 1. награде „Петар Стокић“ Бечеј, 2014.год, – посебне награде „Милутин Мијајиловић“ 2013. год. коју додељује књижевни друштво „Запис“ из Г. Милановца,- 1. награде листа ПАНЧЕВАЦ, 2008. год, – 1. награда портала ПОЕЗИЈА СЦГ, 2009. године, – 1. награда за песму месеца децембра Књижевни клуб „Душан Матић“ Ћуприја 2013. године, – 1. награда Клуба уметничких душа Мркоњић град 2012. – 1. награде Клуба уметничких душа Мркоњић град 2014. – 1. награде Књиж. клуба „Душан Матић“ Ћуприја 2014. – 2. награда „Тјентиште 87.“ Мраковица 1987. године, – 2. награде Клуба уметничких душа Крушевац 2012. год. похвала, – 3. награда Књижевног клуба Дис Бачка Паланка 2012., – 3. награда Књижевног клуба Рујно Ужице 2011. – 3. награда на 3. фацебоок маратону у Н. Саду 2014. – похвала на маратону у Параћин 2014. године – похвала на вечерима поезије „Прача 2012.“.
Песма „Отаџбина“ била је предложена за песму године 2013. године у часопису „Авлија“ из Рожаја.
Песма „Чекаћу те“ преведена је на енглески, шпански и индијски језик и објављена у више публикација у иностранству.
Заступљен је у више од 40 „Зборника“ поезије.
Члан је Књижевних клубова „Караџић“ из Лознице и „Луча“ из Власенице.
Од 2013. године члан је Књижевног друштва Косова и Метохије, Удружења књижевника Србије и КЗ УКС „Вук Стефановић Караџић“ из Лознице.
Живи и ствара у Лозници, Србија.
.
У КРВИ МОЈОЈ
.
Све сам претке своје у себи сабрао,
све њихове туге кроз крв моју струје;
осећам и ватре кад их је дим клао,
кад их потајнице уједаше гује.
.
Осећам у себи све што их је млело,
њихове се боли мени сад приносе.
Насукале жеље и надање свело,
са очију белих слане капи росе.
.
И сваки ми од њих нешто поручује:
Да довршим дело што је започео;
док њихове звезде кроз крв моју брује,
осећам у срцу свих њих да сам део.
.
НИСАМ ЗНА СЕ…
.
Нисам, зна се, први песник села,
ни последњи ја му бити нећу;
тамо где се песма разгорела,
буктињу ћу ужећи још већу.
Нисам, зна се, први песник села.
.
Песма села срце ми печати,
и ожиљке од косе и плуга;
бруј ливада преплетен у влати,
пој славуја из зеленог луга.
Песма села срце ми печати.
.
Њиве, поља, осећа кад дишу,
и изворе бистре како хује;
у њој руже с пољана миришу,
уздах лишћа она прислушкује.
Њиве, поља осећа кад дишу.
.
Над њом слушаш како расте трава,
како вене и како уздише;
и сељака, тог на земљи мрава,
зора рана што му чело брише.
Над њом слушаш како расте трава.
.
Нисам, зна се, први песник села,
ни последњи ја му бити нећу;
тамо где се песма разгорела,
буктињу ћу ужећи још већу.
Нисам, зна се, први песник села.
.
НА ОБЗОРЈУ ДУШЕ
.
Поново ми навре сетна суза стара,
са извора чиста хтела би потећи,
оно што ме таре, што ми душу хара,
песма, моја песма, сузом ће ти рећи.
.
На обзорју душе свуд су магле сиве,
Притисле је, те се болних часа сећа,
некадашњи дани кад у њој оживе,
навре суза стара, крупнија и већа.
.
Под ногама лишће жуто звони, шушти,
сета се и чежња око срца сплећу,
ко небо јесење када се натушти;
осећам да никад видети је нећу.
.
Природа се новом умирању спрема,
као да сам и сам ишчез`о и нест`о,
кад ње није било, да и мене нема,
остај ти једина сузо коб-невесто.
.
Кад последња суза буде ми истекла,
бледо ће ми чело зора оросити.
На обзорју душе рашће трава мека,
она ће нам љубав и бол опростити.
.
ЗВОНА ГРАЧАНИЦЕ
Прогнаним Србима са Косова и Метохије
.
Ево пола века већ се молим Богу,
корење је моје постојане клице,
не бојим се смрти само ако могу ,
још једном да чујем звона Грачанице.
.
Грлим празне руке, болом скамењене,
у немоћи туђе путоказе пратим.
Метохију сањам и светиње њене,
Господу се молим, да се њима вратим.
.
Будим се и сневам, очи краду време,
дишем ову земљу, волим је и просим;
грех предака живим, отежало бреме,
на плећима беду кроз векове носим.
.
Ал` све док се душман осећа на своме,
не дам да ми цело постојање свене;
није душа камен да је сатру, сломе,
кад не боли никог, нека боли мене.
.
Зато дижем руке, ка небу, ка Богу:
Озари ме надом пресвета Девице,
не бојим се смрти, само ако могу,
још једном да чујем звона Грачанице.
