Redakcija Марија Лесан (Београд, 1988)
Бави се писањем прозе и поезије.
Студира филозофију на Филозофском факултету Универзитета у Београду. У слободно време радо црта и слика. Заљубљеник је у науку. Објављује чланке на тему културе и науке за интернет портале и часописе.
Својим радовима је заступљена у многим зборницима и часописима.
Активни члан СКОР-а.
Објављена дела:
”Сокови бола и срдитости” (збирка поезије у издању Удружења писаца ”Поета”, 2013. године);
”Ватре са Суматре” (збирка поезије; издавач: ”Нова ПОЕТИКА”, 2013. године);
”Друга пловидба” (збирка поезије; издавач: ”Нова ПОЕТИКА”, 2013. године).
Аутор је два необјављена романа и неколико драмских дела.
.
ПРОЛЕЋЕ
.
Дрво слаткога плода миришљав цвет има
У ноћи Месеца пуног
За све сам празна и опет га откривам
К’о што тужно бивство прохујалих вихора налаже
Док тихо етром трепери
Кроз грање замршено
А чудно би било да ме нека од речи
Давно наговештених поново слутњом немира пресрета;
Опет на лутање да ме натера
И у срце нек’дашњу тужну спознају новог руха – утера
Велики смо у заборављању;
Не зато што се више не сећамо
Него- не жудимо да двапут будемо једнако слаби
Птицо скерлетног грла
Испод неба овог и мога неба сахрањена
Када би пропевала –
Заплакала бих
Силазим у доњи свет да молим за живот лепоте
Али онај који те држи понајвише је учмале радости
’’Колико поједе зрна воћа
Толико ће месеци бити у мојим одајама’’
Тако о жени својој говори.
Како ће онда пустити робињу
Све и да се Слобода зове?
’’Мало, у пролеће ето вам је
Другарица нимфи чаробна
Срца превртљивог када је уз ваша сујетна’’
Ох, искушења ли у младе особе
Што плоду томе не одоле
Тек, од овога света
Више ничега не могу кушати
Једите, ви који не слутите наопаку судбу:
Храна у вашим белим грлима
Мелем је за све похотљиве очи
А ја: ситни сати и волим те
Свим срцем, мајком се кунем;
Оном што никада не беше стварна
Вера, нада, жеља за нека ти је добро
Воли се понајвише у себи
Када си једино од ње саткан
Тужног ли постојања:
Страх ноћне утваре чија је песма
Из заводљивог грла сирене
Твоја сексуална нит
Када се загрлимо, жељни љубави
Ко каже да се нећемо убити
Због дана прошлих
Проневерених?
Мој драгане,
У вези која је пуно марширала
Лек се не налази у
Појединачним покушајима
Сабирак речи дана претходних је садржај
Сонетне грађе
Којој измиче синтеза
Душе немирне испод је крви чувају
Без обзира на све –
Још у тишини ослушкију
Када ће нам ропац опседнути дах
Срећне, можда тужне
Оне су нас волеле
А крај наш знали смо ми
Ипак боље.
.
САСВИМ НОВА ЖУДЊА
.
’’Сви моји
Пољупци су
Само зрак Сунца
Сви моји пољупци
Су само зрак Сунца
Сви моји пољупци су само зрак Сунца’’
И пустила је да јој Сунце милује
Прецвело лице
И на мене тај зрак је пао,
Ал’ то већ пољубац беше.
У луталаштву ми потоњем
Он миловаше, благослов дат. Чинише се –
Ко жеља старичина да заблуди би испијен
Ил’ ко песма лажног спокоја;
Не знам, ал’ да у реч’ма тим истине беше,
Речима што утеху не произвеше.
А сада
Управо
По свем’ – обратно је.
Сасвим нова жудња
Прастари страх буди.
.
НА ГРОБ ТВОЈ ВИШЕ И НЕ МИСЛИМ
.
Као да је твој крај
У мени какву страст распаљивао –
О, зар је могуће то и пред онима које смо знали?
Тек дуго је међ’ слепоочницама лебдела
Нека одећа с твога трошног тела скинута
И још задуго си остала
Неком опсеном свога тела заробљена…
А сада на твој гроб више и не мислим
На мом писаћем столу твој је леш лежао
И онај други: твога умрлог детета.
Надвијена над њим за свећу ме замоли,
Ал’ како земље на том гробу не беше –
Упалих почивалиште са фиокама и брдом
Исписаног папира.
Од тада на твој гроб више и не мислим
Крв твоју видех, довољно да сним
Како се са мојом у тлу спаја
И на гроб твој више не мислим.
Требало би да мислим на свој
А никада те страсно не љубљах
До оних трена последњих;
Када се крви споје у тој земљи мркој
Како ли ћу, ах, починути, преткињо моја?
Ваљало би имати смисла мислити на живот свој
На гроб твој више и не мислим
Док видим где те, без обличја, разуздани
Коњ, без обличја, у друге небеске просторе проводи.
Слутим да тамо нећеш бити препорођена
Одевена у рухо што похоту изазива;
Слутим да тамо љубав ћеш бити
Што прошлост као тачку гледишта не препознаје.
Живела сам као да жудим да те не могу
Никада више на том свету препознати, као ни себе
На твој гроб више и не мислим.
Ал’ жао ми је каткад што те не љубих више
И што не понесох од твога руха понешто;
Што мајко бића, прва жено, протрчах
Да те више никада не бих срела
А ти ни умрла ниси као што ни моја
Прохујала младост још није, већ њене пружене
Руке ка помичућим сводовима.
У мене прецртана смрт је одувек била.
Она ће бити твоје последње новорођенче
И она ће ти доћи као откровење,
К’о верујућима живот нови
На гроб твој више и не мислим
Док свакодневно гледам како смрт Јесте,
Да без ње овај Универзум више не би
Личио на себе
Заиграј страсно – можда последњи пут
Пред мојим очима. Нагон си који није дозвољавао
Ни душевних стрепњи, ни душевних радости.
Заиграј! Зашто се не пресликасмо љубављу силном?
Тамо где одлазим нећу се сећати да сам некада
Нешто ценила или духом волела,
Да нисам жалила и нисам мислила на гроб твој.
