Poezija Milice Đurović

Milica Đurović, rođena 14. 08. 1992. godine u Kuršumliji, Srbija. U Kuršumliji završila osnovnu školu, zatim Gimnaziju kao đak generacije kao i nižu muzičku školu. Sada je student treće godine Fililoškog fakulteta u Beogradu – Odsek skandinavskih jezika. Pisanjem poezije bavi se od osnovne škole. Član je Književnog kluba „Milutin Uskoković“ u Kuršumliji. Pesme su joj objavljivane u u zbornicima: Miljković – Niš, Žubori sa Moravice – Ivanjica, Gordanino proleće – Aleksinac, Jutro nad Оzrenom – Sokobanja, Tragovi u pesku – Bečej, Zlatna ravan – Kuršumlija, Rudnička vrela – Gornji Milanovac, Bulka – Crvenka, Ćirilica – Slovo srpskog lica – Petrovac na Mlavi, Pesničko proleće – Čukarica – Beograd, Čegar – Niš, Vesnino proleće – Veliki Drenovac, Medijana – Niš, Mašta i snovi – Sremska Mitrovica, Sto talenata – Požarevac, Čedomir Kovačević – Bačka Palanka, Srpsko pero – Jagodina, Majstorsko pero – Vršac, Orfej – Subotica, Prijatelji dece – Vojvodina – Novi Sad, nagrade na dečjim festivalima u Loznici, Novoj Varoši, Istočnom Sarajevu. Dobitnik je povelje Mladi Momčilo – Požega, Poeta – Beograd i Karađorđeve povelje – Beograd.

 

 

För N, för V. För alltid

 

Ovo je njegova obala – ponavlja – takav dan želi da pamti.

Negde ona jednako

možda i s većom pažnjom

osluškuje sopstvene odrone

padajuću melodiju

jezika koji tek ponekad  razume

Ima u Titelu crkva

i unutrašnjost joj plava, apsida u zvezdama

Ulica pusta, koja vodi na Tisu

Ovde je vaš posao manjih razmera

Drukčije prirode

ona je za takvu tišinu

hrabrija od ovih u vodu zagledanih

Pritom treba nastaviti put

na sever svakako, na sever

Aurorino ishodište

večno podignuta fermata

hladnog i svetlucavog smisla

Da capo al Fine

Tuda su ostaci sunca,  po njegovom srcu

 

Ali

na drugom se mestu ona zadržala:

Najpre razlaganje akorda, tupe vežbe

a potom

dok neumorno uvežbava Hajdna, Baha

Sve te invencije, partite, barkarole

I visoko visoko iznad školskog krova

u suton

njena uzlepršala duša

Marta, koja bi slušala, ali koju ona ne poznaje

i koje odveć dugo, previše dugo nema

Jedan nedovršeni Mendelson koji uporno odbija saradnju

poslednju rečenicu

čeka njen povratak

još toliko vremena da se upita: koji će instrument zavoleti njeno dete

Nećemo stići da pređemo teške delove

moraćeš sama

Da, svakako – ne kaže, ali

to se podrazumeva

Maestro kad biste je mogli  čuti, videti

To su, kada je ona u pitanju, sinonimi

verujte mi na ton

na reč, ako hoćete

najteže mi je to da prevedem

to da odsviram

ali vi

znate već

svakako, da, neizostavno

samo što na drugoj obali stojite.

I devojčica bi tiho ušla u crkvu.

To bi negde značilo ugledati auroru –

Sforzando piano.

 

GLISSANDO

.

Pažljivo sluša protok, kreće se njegovim tragom.

Promišlja kako se grade i kako rastaču čari

taj nagoveštaj sjaja iz nesna prokrvari,

i svirač sklapa oči u potrazi za blagom.

 

Zvuk se otvara noću, u težnje nepregledne

da se za uzdah vežu nežnosti pokidane

mir koji ukroti boljku što neoprezno plane

poji notama novim prste poleta žedne.

 

Žarom se slutnje rasporen širi kroz nadahnuća

dirke pokorne, meke, vesla podatna valu,

vetar uspinje jedra, stopalo takne pedalu,

barka se zatišjem duše otisne u bespuća.

 

Tok mu penušav, bujan, pokret pomamno pije

dodir uči da spozna što misao savlada

u zanos podižu vode, onde gde najdublje pada

i gde mu sazvučja krhka sazru u melodije.

 

Plavljena nemirima, zatitra u tom spletu

varnica kojom se, namah, zamisli upotpune

istim plamenim poljem od čekića do strune

i kad se propne u radost, i kada sklizne u setu.

 

I kad iz vrtloga  plaha, ruke u spokoj zađu

ili se poljupcem reskim u ćutanje ogrezne,

onde gde je kadenca podvodnom svetlošću čezne

kroz razuđenost njenu misli otočja nađu.

 

I kad je nazre oko, prividom dok se zlati

pruženu ivicom kapka, niz plavet nedoglednu

u draži koju reči nikada ne dosegnu

prostranoj tek toliko da je zvuk obuhvati.

 

Zateže čistim zlatom, lako okiva varka

tankim lančićem svoda umiri sputano srce

o, ništa tako divno ne boli kao sunce

u koje, sanjivim jutrom, uplovi klonula barka!

 

ИМПРЕСИЈА

.

Лишћем јесењег ветра мисао одлелуја

у чар и чемер зиме; задрхти копреном иња,

кроз пролећа далека, сетно, киша ромиња

пламеном минулог лета ружа ожиљка буја.

Дрхтајем расањен занос заспале вртове буди,

Лепота постаје блиска кроз цвасти распрснута

и не постоји ништа што би могло  да спута

плаху матицу светла што навире у груди.

Ту благу плиму зрака, мисао не премости

кроз око и кроз осет лако продре у ткива

и слаповима бола  вечито се прелива

у неумитне воде-знамен и пролазности.

Пролећном сузом клија, тајна патње и склада,

топлом озледом лета, раст јој се сунцем пуни

у обрисима магле свежањ раскоши круни

зима што прахом снежним спокојно пада, пада.

 

TISA, TITEL

 

”Od dunjinog semenja se spravlja lek na isti način kao od naninog.”

Šumi. Bujica doba. Od svekolikog sjaja

skrivenim obolom blágo. Kao nad poslednjim plodom

brižljivo okupljen nektar. Kad se od tkiva odvaja,

u zamišljanom kraju kad zastane pred vodom

čuje: sipko i tužno, sred krune ustreptaja

kapanje kamena plava pod napuštenim svodom;

vetar put napuklog stabla. Izvan tog trošnog plota

i svud gde ognjica tinja i dubok oros života

 

Svetlo i prećutano. Suženo oticanje,

useklo dolinom dugom. U drugom utonuću

tek, preko poloja svesti,  pronos se smiri u sanje.

Tiho je prišao čovek. Posmatra osamnu kuću,

okno, prispele ptice. Zalog joj, jedro poslánje-

ruku što spušta oblog. I dalje, u svanuću

sred predvojene hridi – ljubav, opnena voda-

mirni sipari duše, i žubor nedohoda

 

Ili se oslušne izdan. Napor za prosjaj spleta,

usmer, lumenom tajnim, končića iskričava,

šumor povesti bliskih. Večita potvrda leta,

obrani bokori nane koja se sleže dok spava-

rastvor joj – zor okrepljen, u novo jutro sveta;

hrabri je zbog takvog zraka, kojim dan istrajava

i usled  naprsnuća, kroz milo zasvođenje.

Tuđim zabrežjem nane. Bezmerno iskupljenje

 

nadir gde zamedi svetlost. Razvođe dalekog časa,

Tle pene dosanjane. Jednako bdi nad ranom-

otoka slabašna, tanka, od istog vetra talasa

u tako sazrelom času, nežnom i odlaganom,

dah reči nasukanih – da ostanu od glasa,

dok melem blaži pod senkom, pod olistalom granom

Ptice. Ognjica gusta. U nekoj nameri toploj

i do uz stablo sámo, pad njen u noćni opoj.

 

ЧУДЕСНА ТКАЊА

 

Понекад, када се капци споје

мрежњача ока нежно тка

ново пространство и нове боје,

нови свет између јаве и сна.

 

Зеница стрпљиво, искром сјајном

ослика, као на платну меком,

предео који одише тајном,

лепотом, мистичном и далеком.

 

Телом немири нови прострује,

ум лако такне чудесна ткања

слобода води и обликује

нове ти покрете и осећања.

 

И, док несвњсно пружаш руке,

ћелије фину тканину кроје

вечерња светла нове луке

чекају уморне мисли твоје.

 

Златне се нити сплету у влакну,

протичу потоци нови кроз ткива,

и твоји погледи на трен дотакну

свет који срце брижљиво скрива.

 

Полако газиш цветне живице

биће ти открива путеве нове,

пролећне кише теку низ лице

и гасе страхова пламнове.

 

Осећаш патњу чудну, дубоку

и јато осмеха ка теби хрли

и једна топла суза у оку

прозрачну светлост живота грли.

 

 

Istaknuta slika: http://www.besplatne-slike.net/mrtva-priroda/slides/crvene-visnje-zrele-mrtva-priroda-crna-pozadina.html