Redakcija Tatjana Beuk-Laćak
.
PO MOJOJ VOLJI
Ako te ostavim,
ako ti se više ne javim,
biće to jer ja tako hoću.
Krenuću sasvim drugim putem,
prema potpuno drugom cilju,
koji s tobom nema nikakve veze.
Polako mi se otvaraju oči,
vidim nešto što do sad nisam
i shvatam koliko grešim
što godinama stojim u mestu,
plašeći se najmanjeg pokreta.
Ako te ostavim bez reči,
ako te to zaboli iznenada,
biće to po mojoj volji.
Dosta se bol kupao u mojim suzama,
neka sad malo teče tvojom krvlju,
oseti kako je meni bilo
samoj pored tebe.
Ako te ostavim, idi,
nastavi bez mene,
to mi je najveća želja.
.
ZVECKANJE
Zveckaju mi stihovi u džepovima,
prebiram po njima
koračajući sigurno gradom.
Nakupilo ih se dosta,
svaki dan po jedan ostaje
od susreta s ljudima,
srećom, tugom, bolom…
Ne mogu njima da platim
godine koje su se nanizale
jedna na drugu,
ali mogu da kupim mir,
sjaj u očima i onaj drhtaj
koji prolazi celim telom.
Mogu da izmamim osmeh
suncu i mesecu,
oblaku što na srce liči.
Mogu nebo da zavedem,
zemlju da pokorim,
mogu mnogo toga.
Zveckanjem stihova u džepovima
najavljujem svoj dolazak,
da ne iznenadim život,
bolje da on iznenadi mene.
.
APSURD
U našem promašenom
zajedničkom životu
sve su nakaradne stvari
dozvoljene jednoglasno.
Dok se ti raduješ
izopačenoj sudbini
svakodnevice,
ja tugujem
zbog zanemarenih emocija,
ignorisanih nežnosti
i ismejanih pokušaja
da ispravim sebe
posle toliko truda.
U našem proćeradnom
zajedničkom vremenu
sekunde nadrastuju minute,
dani su duži od nedelja,
meseci pretiču godine,
vekovi ne smeju
ni da se pojave.
Ti i ja smo dve tačke
u beskrajnom svemiru,
koje su ugledale jedna drugu
i pomislile da su savršen spoj.
Sad erupcije na Suncu
potresaju Mlečni put,
rastojanje između nas
izražava se u svetlosnim godinama.
Krećemo se elipsama,
nema šanse da se sretnemo,
nikada ponovo.
A moramo da živimo zajedno.
