Redakcija Зорица Бабурски
ГОСПОДАРИЦЕ
О, ноћи злослутна, будно око црно,
незасита, ужасно хладан ти је дах,
устима бескрајне горчине сикћеш
и млади живот претвараш у прах.
Набрекла од злобе, од много беса,
згрушане крви и загушљивог зрака.
Твој ледени ујед прожима до сржи
и остављаш срце, без животна знака.
Знам, да ће твоја уста тихо, болно,
целивати трошност увелог ми тела.
Закукаће црвљиве ране од јада,
Од наказа колимских (не)дела.
Господарице, властољубива!
Не, не плашим се смрти и не кунем.
Пијем горке сузе, жалим мртва пролећа.
Трпим бол у тами коју не разумем.
Стежеш ме, мучиш све јаче, све бешње!
Издише душа, болови звече.
О, проклета ноћи, никад, никад више!
Пусти дани у колимској ноћи јече.
СИБИРСКА НОЋ
сибирска ноћ у човеку, хладна,
дубока и кобна као тамница
која све налази и чува:
у тамном цвету својих латица.
саздана од јецавих згаслих звезда,
неухватљивих гласова ваздуха
размерава људски живот, срце,
сва пенушава од крви и јаука.
вечно пркосна мемљива и влажна
лепрша над изнемоглим телом,
злослутним звуком, кроз таму облака
за препукло срце спрема опело
комад месеца уплашено вири,
заражен муљем сибирских идеала,
човек од свевишњег тражи спас
души крвавој и искиданој од зла.
ГРАНЕ
Шиба ветар, свија оголеле гране
и сваки их додир хладног ветра боли,
на гранама зјапе загнојене ране,
рањене их данима оплакује, воли.
Искидане болом вриште кроз густ мрак
и јеже од слутње што се свуд протеже,
крваре им уста од несносног бола,
од трулог задаха што им срца стеже.
Свемоћна и тешка реч продире свуда,
болове њине у вапаје слива
док јече од крвничке страсти,
сломљене падају у сан вечног мира.
СОНЕТ О ПАТЊИ
Ни пролећа, ни сунца, ни зрака,
ни небо му није плавље боје,
а на путу расплетена туга
само сумње, патње и невоље.
Свет га грли зачаран охоли
што зри лукаво дубоко зло,
под својим небом држи у руци
парче хлеба крвљу натопљено.
Лишен слободе, лишен сваке моћи
не тражи помиловање, спас,
бол велики у чемерној самоћи
у себи гњечи без суза и речи,
трулежи људске моћи чује глас:
где год нога да му крочи.
СОНЕТ О ТУЗИ
У изнурен живот туга се уплела.
Траг времена младости у њему стоји,
суморне чежње и многа питања.
Зар осмех сунца за мене не постоји?
Са мном слабост влада и душу опседа
у време ћутљивих сетних мајских дана.
Као роб покорно чекам и удишем
јару и воњ судбине пуне обмана.
Порасла је туга кроз године велика.
Тихо срце гасне за звездицом сјајном.
Живот је само једна пуста варка.
Не тражим ништа, лутам сумраком.
Спокојно, под ништавилом, издахнућу
с данима тугом нахрањеним нестаћу.
ОПРОСТИ ИМ, БОЖЕ
Једном
кад сутон издигне главу
ноћ прикраде се
стави шапу
на хладно изборано чело
кад устима пљуне увреде
и погрдне речи
угризе зубима туробно тело
рукама сломи кости
кад око врата стави
омчу од мрака
очајник, цикнуће криком
узаврелог гнева
опрост им Боже
не знају шта раде
опрости.
БРАТЕ
Неутешно жалим за данима нашим.
Бојим се, нећу преживети зиму.
Радо те се сетим у молитвама, брате.
Небо скрива истину цепти и крвари.
Крхким срцем разлили се тешки јади,
а живот окрутан, суров и зао
отима душу, увек најбољи страда;
у незнању пред животом сам пао.
Остале су ћутње и спуштене главе.
Нема оштрица се за срце залепи.
Не жали ме, брате, ја сам данас већи,
миру и спокоју води ме пут вечни.
Сазрели смо, брате, за мало љубави,
ал’ мрачним пустоловинама хрлим.
Горким млеком надојио ме живот;
чека ме неко мој драг да га загрлим.
Нисам веровао да ћу срећан бити
када ватра смрти испред мене зине.
Нисам веровао да суморна тама,
кô јарко сунце у мени ће да сине.
Падају минути до заласка сунца:
стиже судњи час, смрт није грех.
Из твог ока за мном неће пасти суза,
само ћу смрти узвратити осмех.
Испод сиве плоче заспаће све патње
чекајући у тишини сусрет твога ока.
Иако знам да неразум тобом влада,
волећу те вечно из мемљивог мрака.
НАГОВЕШТАЈ
Слути несрећу, у свему види смрт,
приковано тело болном тишином,
наговештај још једног зла
расте у месу, у набреклој жили.
Дрхтавица да л’ је од хладноће
најежила кожу, помрачила дух,
или облик облака, или боја дана
мути вид, мрачи мисао и слух?
Обузе га немир у тој немој тмини,
као да ноћ скрива неке страшне претње;
од постеље тврде и од тешког сна,
дише под притиском нејасне стрепње.
Плаветнило пред очима бледи сетно;
види живот у бруталној реалности,
схватио је вечне смо играчке,
маглене душе – ништавило стварности.
БЕЛЕШКЕ О АУТОРУ
ЗОРИЦА БАБУРСКИ, рођена је 2. августа 1965. године у Доњем Товарнику код Руме. Пише поезију и сатиру. Песме је објавила на многим порталима, а такође и у часописима за књижевност (Етна, Шипак, Показивач, Звездани колодвор, Култ, Неказано, Суштина поетике, Бдење, Онлајн поезија, Буктиња…).
Књига песама Капи модрине (2020).
Живи и ради у Руми.
