Redakcija Зорка Аврамовић-Чордашевић, рођена 1951. године у Модрану код Бијељине, Босна и Херцеговина.
У Београду је завршила Вишу туристичку школу. Пише поезију за дјецу и одрасле и хаику поезију. Сарадница је многих листова и часописа. Заступљена у бројним поетским антологијама и зборницима у земљи и дијаспори. Више пута награђивана. Дјела су јој превођена на њемачки, руски, јапански, енглески, бугарски и македонски језик. Чланица је Удружења хаику књижевника Немачке, Удружења њемачких књижевника Хесена, Удружења хаику књижевника Србије, Удружења дјечијих пјесника Црне Горе, Клуба ”Карађорђевић” Београд, Српског књижевнок клуба ”Таласи” из Прњавора, члан СКОР-а Нови Сад, Српске књижевне радионице у Франкфурту на Мајни и Српског савеза дијаспоре у Словенији.
Објавила књиге: Семберске сузе, поезија за одрасле, Багдала, Крушевац 1997. Расуто стадо, поезија за одрасле, Књиготека, Београд 1999. Чаробни оркестар, поезија за дјецу, АСИК, Подгорица 1999. Брезе у завичају, хаику поезија, Гносос, Земун 2001. Дјечак и свитац, хаику поезија, Libro Company, Краљево 2008. Семберијски вијенац, поезија за одрасле, Libro, Company, Краљево 2008. Семберијски славолук, поезија за одрасле са Сонетним вијенцом, Кула, Шамац 2013.
У припреми стихозбирка Звона у даљини, хаику поезија са преводом на њемачки и енглески језик.
ПРОСЈАК
„Удијели нешто, отмена дамо“!
Завапи старац муке да скрати.
„Теби ће Бог на добро да врати
не тражим пуно – за хљеба само“.
Подигла главу чула га није
а и да јесте, гануло је не би
јер никад не би дозволила себи
пред просјаком једним да се повије.
Крену му суза, ћебе за´грну.
Фијуци вјетра кости му режу
а бол и туга грло му стежу.
Проклиње живот и судбу црну.
Угледа један господин стиже.
Испружи руку – а би му тешко.
Помисли, он ће уд´јелит´ нешто,
врати се назад кад приђе ближе.
Молио просјак и плак´о дуго.
На лицу сузе ледиле се вреле,
умјесто пара, пахуље б´јеле
у шаку падале о, моја туго!
„И ја сам некад господин био
богате лозе кор´јене носим,
друго је вр´јеме – ето сад просим
у вихору рата све сам изгубио“.
Сјети се тада дједове куће
гдје просјак није смио да сврати,
гр´јешио дјед, сад унук пати.
Уздахну тужно и крену у безпуће.
МАЈКО НЕУМРЛА
Мајко моја, никад неумрла
Отишла си а ја не вјерујем,
Још те видим кад устајеш прва
Авлијом ти још кораке чујем.
Мирис твојих руку – јединствени
Анђеоски поглед у очима,
Јецаји се преплићу у мени
Кол´ко фалиш, моја мајко мила.
Анђелима оде у свануће
Сунце исто ко прије не грије,
Алејама испред наше куће
Више ништа није као прије.
Куда сада ко птица без крила?
Амајлијо, моја мајко мила!
