„Прашњаво сунце“

Преведена збирка песама Валерија Казакова

 

У Београду, у издању Удружења поетских стваралаца (ур. Анђелко Заблаћански), објављена је збирка песама Валерија Казакова преведена са руског језика. Поезију је превела Дајана Лазаревић, а читаоци ће имати прилику да се упознају са минијатурама познатог белоруског песника, које ћемо представити и читаоцима овог портала.

 

Валериј Николајевич Казаков је рођен 26. октобра 1952. године у Магиљовској области у Белорусији. Познат је као белоруски и руски прозни писац, песник, научник и мецена.Казаков је аутор 28 књига прозе и поезије, међу њима су романи „Сенка Гоблина“ (Тень Гоблина), „Слуга највишег демократе“ (Холоп августейшего демократа), „Црни мачак“ (Черный кот) и збирка поезије „Прашњаво Сунце“ (Пыльное Солнце). Објавио је и зборнике публицистичких текстова и прозе: „Разбијено огледало Карабаха“ (Разбитое зеркало Карабаха), „Асфалт и сенке“ (Асфальт и тени) и „Самоуништење“ (Саморазрушение). Пише на руском и белоруском језику. Књиге Валерија Казакова су преведене на белоруски, пољски, српски језик и др. Члан је и Удружења књижевника Србије.

Казаков је награђен са три ордена, двадесет медаља и одликовања Руске федерације и Републике Белорусије, кандидат је друштвених наука. Добитник државне награде Владе Руске Федерације у области културе. Лауреат награде имена Павла Маковича Адамова.

 

Поезија Казакова обилује вишеслојним песничким сликама, које остављају утисак на сваког читаоца. Како су у питању минијатуре, није тешко више пута прочитати песму и размислити о њеном скривеном значењу.

Поезију Валерија Казакова срдачно предајемо читаоцима на тумачење.

 

 

***

 

Пливај,

пливај,

пливај туда,

где тоне у море хоризонт,

где се у небо излила вода.

 

Али сунца ватрени бизон

за лежаљку нас је приковао,

изгледа, к`о да је заувек то.

 

 

Станодавка

***

 

Окрутног бога

одгајила је у себи,

заборавивши на радост

своју и људску.

Ти често долазиш

к мени ноћима,

али ја у дому своме

одавно не ноћивам.

 

 

***

 

Москва стоји,

попут воде у залеђу,

и киселе се људи

у колима кроз вожњу,

а негде у степи

на прашњавим гривама коњи

односе живот,

и не мучи ништа њих.

 

 

***

 

Ко би ми рекао,

Да, за трагом Кортеза,

Не подносим

Карибе љуто,

И мршаве дланове

На скелету изломљеном,

И море,

Испуњено рибом.

 

 

Цветови

 

Цветови умеју да воле.

Умеју да живе до крика.

И гину,

погнувши вратове,

надмено и велико.

Шта значе ови знаци?

Чичак подиже обрве,

и нестрљиво гледа мак

и на жене меднокоже.

Откуда сила погледа

код црвених георгина,

које се протежу из баште

до ватре твојих завеса?

Минута са болом века,

и век, као живот цвета,

погледају на човека

као из ћутљивог лета.