Pre par godina, u Crnoj Gori me je jedan meštanin na feribotu Lepetane-Kamenare iznenadio tvrdnjom: “Ne možemo mi Crnogorci očekivati da ćemo ikada živeti bolje; kad je Srbija, onakva sila, spala na plate od 300 eura, šta mi da očekujemo?” Opet, boraveći letos u Makedoniji, primetio sam da i Makedonci misle da kako je Srbija zemlja prosperiteta: “Lečim se u Soko Banji. Čim se prođe Vranje, počinje veliko bogatstvo”, veli postarija žena iz Prilepa. Ideja o ekonomskoj moći Srbije verovatno potiče iz vremena socijalizma i moćnih fabrika u koima su radili radnici iz svih krajeva Jugoslavije. “Deda mi je bio Italijan koji je došao na Kosovo da radi, a tamo se oženio Mladenovčankom i kasnije se trajno preselio u Šumadiju”, kaže priča o poreklu jednog mog sugrađanina. Nezamislivo je to danas, barem za nas kojima je seoba i u drugi grad, a ne u daleku državu, jedna velika tegoba; navikao sam, tvrdi se, na svoj grad i ne mogu da ga napustim. Mnogo hrabrijih je otišlo i ne osvrnuvši se. Pa, za to je izgleda potrebna velika odlučnost i rešenost.
Za nas sa manje upornosti ostaju relativno jeftina turistička putovanja u sopstvenom aranžmanu. Za najdalje nekoliko sati i sa malo benzina u rezervoaru, bićete brzo na bilo kojoj destinaciji. A gde god da odete, videćete obeležja dva perioda – Srbije Obrenovića i Srbije socijalizma. Njihova priroda je sasvim drugačija: za vreme vladavine dinastije Obrenović, Srbija je zemlja u nastajanju, i zato većina spomenika i sačuvanih građevina ima osnivački karakter; u Soko Banji je Miloš naredio da se sagradi parno kupatilo, ovde su kneževići Milan i Mihajlo naučili da plivaju pomoću tikava. Aranđelovac je dobio ime zahvaljujući tome što je svake godine Miloša progonila uspomena na ubistvo Karađorđa, pa je hteo da umilostivi svetog Aranđela tako što će njegovim imenom nazvati jedan grad. A njegov nekuda uperen prst na spomeniku u Požarevcu, navodno kaže onima koji donose žalbe – “pravac Zabela!”. I tako dalje.
Spomenici socijalizma pričaju drugu priču. Kada bi neko još imao strpljenja da čita tekstove uklesane na mermernim postoljima, video bi da se otpor okupatoru pružao na stotine znanih i neznanih načina i da su mladi ljudi ginuli verujući da se bore za značajnu i pravednu stvar. Od Kosmaja do Brusa, svuda ćete zateći spomenike zahvalnosti partizanskim odredima. Neki su sačuvani, dok su drugi ostali po šumama, zarasli u paprat i nepristupačni, ali generalno, ta država je nalazila načina da se oduži onima koji je zastupali.
Današnja Srbija nema neku nit koja bi bila omiljena u narodu. Za vreme Obrenovića, ideja vodilja je bila oslobađanje od Turaka. Karađorđevići su dodali ujedinjenje toj zamisli, a komunisti put u nekakvu drugačiju stvarnost. Prisutna jeste slabašna misao o pristupanju evropskoj zajednici naroda, ali njena priroda je takva da se time bave političari, dok je stanovništvu svejedno – retko ko će samoinicijativno istaći zastavu EU na svoju kapiju. Uopšte, obeležja EU kao savremenog ekonomskog i političkog giganta se svode na donatorske table: na primer – ovaj letnji kamp finansira EU, ili – ovaj put sagrađen je donacijom te i te komisije.
Oni su prisutni svuda, pa tako i u zabačenim krajevima, recimo na putu koji vodi preko Rtnja, sa retkim saobraćajem i još ređim naseljima, u kojima dokono seosko stanovništvo sedi ispred prodavnica poznatih kao “zadruge”. Uz put se može videti bogata vegetacija (čuveni rtanjski čajevi?), vazduh je svež i čist, a pored puta je zrelo voće, jabuke, šljive poznate kao migavci, kruške – koje izgleda niko ne koristi. Ceo pejzaž je bajkovit, ispresecan stenama i liticama neobičnih oblika. Nešto dalje je i rtanjska piramida, obično pominjana kada se želi istaći neka natprirodna pojava. Nigde hotela, prodavnica, benzinskih pumpi. Ima se utisak da ova slika karakteriše današnju Srbiju: reklame i obećanja moćnih zemlja, neiskorišćenost domaćih kapaciteta i odsustvo ideje o ličnom preduzimaštvu i angažmanu.
Možda će se neko složiti, a možda samim tim neko neće, ali svaka ideja u koju se veruje jeste dobra podloga za napredak i lično angažovanje u tom napretku. Ne može se očekivati da će nekakvo bolje sutra doneti potrošački mentalitet koji se uvukao stanovništvu u kosti, pa ljudi rade da bi trošili. Sve, baš sve, bolje je od toga.
Predrag Milojević (1974), piše kratke priče i eseje. Uređuje internet portale Konkursi regiona i Afirmator. Radi u jednom domu za nezbrinutu decu u Beogradu. Živi u Mladenovcu. Objavio knjigu “Minhen i druge priče” 2011. https://www.facebook.com/pages/Minhen-i-druge-pri%C4%8De/143746589058906
Više o autoru: http://predragmilojevic.blogspot.com/
Preneseno sa: http://konkursiregiona.net/
Istaknuta slika: http://www.tt-group.net/Fotografije_Srbije/Soko-banja/Soko-Spa-hotels-10.php