Redakcija Tiho, iskreno i nenametljivo dodirivanje niti malog beskraja
Veče pada nad Svilajncem, mestom kome poezija nikada nije okrenula leđa, ovde su se uvek čuli nekakvi stihovi, bilo da su recitovani stidljivo devojci na ulazu u zgradu Gimnazije ili parku Evropskog prijateljstva, bilo da su ih recitovali nagrađeni recitatori ili pesnici. Kad već govorimo o pesnicima, u Svilajnačkom Centru za kulturu održana je promocija druge zbirke poezije “Mali beskraj” Stefana Lazarević, mladog više puta nagrađivanog pesnika iz Đurinca. Njegova prva zbirka poezije “Iz dubine” u izdanju Resavske biblioteke, izazvala je veliku pažnju, a posebno Stefanov gest kada je novac od prodaje zbirke na promociji poklonio u humanitarne svrhe, tako je Stefan pokazao da poezija ima i humanitarnu, osim umetničke crte. Na promociji se okupio veliki broj poštovalaca njegovih stihova. Tokom večeri kroz stihove, reči i zvuke gitare, nizale su se priče o jednom divnom putovanju, sticanju samopouzdanja, kako iz dubine uma ući u beskraj i istrajavati na tom putu, smelo i u tišini. Drugu Stefanovu zbirku objavila je “Alma” iz Beograda i književna radionica “Kordun” koja pomaže mladim pesnicima da objave svoj prvenac. Po rečima predsednika ove radionice Ilije Šaule, Stefanova prva zbirka pokazala je da je on iznikao u trajnu pesničku orhideju, kao i da druga zbirka otkriva sve ono što je u pesniku zarobljeno: “Stefan je krenuo u osvajanje slobode iz središta uma (iz dubine) i to njegovo osvajanje se pokazalo uspešnim”, kaže Šaula. On dodaje i da je autor nesvestan da je zakoračio u beskraj: “Zbog toga ova njegova zbirka fantazmogoričnih pesama otkriva nam pesnika mislioca koji uspešno vlada svojim refleksijama, oslikava bezdimenzionalan prostor nazivajući ga malim beskrajem. Mali beskraj je Stefanova ćuprija koja ga usmerava na putu večnosti”, zaključuje Šaula.
Recenziju zbirke napisala je profesorka srpskog jezika Fakulteta pedagoških nauka iz Jagodine, dr Ilijana Čutura, čiji je Stefan student, i naslovila je neobičnim naslovom “Između trena i večnosti, munja i tikvica”, razlog za to je kako je na promociji kazala što u Stefanovoj zbirci, jedno zrnce cimeta ima istu težinu kao i večnost, odnosno on pronalazi “beskraj uspomena i u najobičnijoj prašnjavoj tegli”. Prema njenim rečima Stefan piše o ljubavi, njegova poezija je iskrena, on se otvara pred čitaocima iznoseći “najtemeljnija lična, nacionalna i hrišćanska ubeđenja”. Ona dodaje i da je Stefanova poezija nenametljiva: “Tiha i zamišljena nad svim ključnim pitanjima postojanja, zaronjena u dubine beskraja, Stefanova zbirka je, da je kvalifikujemo delom jednog njegovog stiha, “izmišljenica sa posvetom” i to tako sakrivenom posvetom da može da poruči: “Razumećeš koliko ni ova pesma nikada nije bila o tebi”, zaključuje profesorka Ilijana.
Ovi stihovi i mnogi drugi čuli su se na promociji, a kazivali su ih Danijela Milojević i Aleksandar Nešković, dok je Željko Stojković pored čitanja pesme izveo i dve kompozicije na gitari. Ljubiteljima poezije obratio se i autor, zahvalio se svima koji su mu pružili podršku i koji su došli na promociju, posavetovao je sve ljude da budu beskrajni i da imaju više samopouzdanja, jer mogu sve. “Za promenu dozvolite sebi da budete malo beskrajni, jer manite se priča da niste vredni života. Živite punim plućima i dešavajte se svetu i volite, jer samo tako nećete biti beskrajno mali”, poručio je autor na kraju promocije i podsetio je na stihove svoje pesme “Tren”: “Za jedne sam neuhvatljiv povetarac, za druge oganj pročišćenja, a samo sam tren večnosti, slika raja kraj Oplenca”.
Tekst Marko Mirković, foto: Nenad Petrović
