Redakcija Рамиз Хаџибеговић
СТОЈАНА ГАРОВИЋ МАГДЕЛИНИЋ, ИЗМЕЂУ ЧОВЕКА И ЊЕГОВЕ СУДБИНЕ
Израсла како из културних околности, тако и из индивидуалне креативности, другачија, аскетски сведених потреба, осенченог тона, дубоке емоције, без великих снова и планова, самосвојна и себи, у свему неочекивана. Рођена, расла и сазревала у простору где је царовала интима, романтика, приватност, машта, фантазија, интуиција, халал и харам, где је такозвана патријархална култура поседовала култ природе, непосредну породичну приврженост, где је егзистирао сиротињски али леп живот, где је мајка мученица, биће пред којим се клечи, ослушкивала је тишину, упознавала обичаје и ритуале, откривала мистику, стварала навике. Амбијент сапет у чаури једног особитог менталитета и карактера, само у том простору целовит, особен, моћан. Био је то носталгични ресантиман романтичних асоцијација њених сећања и космогонија вишег реда, којег сваки, па и њен завичај носи у свом искону.
Брђанка тврдог срца, нежних емоција, пуна непатвореног живота, отресита, динамична, довољно иронична, драга, дирљива, отворена и искрена, како у патњи и малим побунама, тако и у разноврсним непристајањима. Осетљива на част, достојанство, на своје чојство и јунаштво; редак спој фантасте и полемичара, фајтера и душевника; осетљива на све оно што је прикривено сенкама мистерије, заборава и недоречености. Рањена и храњена, разочарана и усамљена, страствена и несхваћена, ослобођена својих баријера, скрупула и недоумица, блиставих очију, растерује своју и патњу света, кроз литерарну игру са успоменама, пуним људске страсти и радости. Зна она добро да је свако суочавање са прошлошћу тешка борба са утварама неостварених жеља, неиспуњених тежњи и снова, због чега им даје књижевне елементе живота.
Својим универзалним аспектом, на изненађење пријатеља, братственика, колега, комшија, она се изненада појављује на хоризонту рецепције српске књижевности. На почетку, топоси завичаја проткани меланхоличним сећањима на детињство, били су важно мотивско упориште њеног приповедања које се приближавало жалу за минулим временима, драгим пријатељима и комшијама. То је тачка са које почиње да се чује и осећа свест и самосвест писца који проговара својим ауторским гласом. Понесена душа са дубоком и искреном емотивношћу, тематски и хронолошки залази у непоновљиви амбијент обичаја и културе једног интересантног простора. Кроз занимљив наративни ток у својим романима Из легенде прстенови, Један могући живот и Текла вода, ауторка урања у сложену психолошку структуру људи свога поднебља и тешко суочавање са болним осећањем дефинитивног напуштања завичаја и давно доживљеног времена. Преношење, досликавање и препричавање доприноси аутентичности саме перцепције повезивања времена, прошлости и данашњице. Завичајна укорењеност по мотивском захвату постаје романескни венац саплетен доживљеном пуноћом и снагом. Добро познавајући средину из које потиче, једноставно и проницљиво, без предимензионирања, симулирања, без романтично поентизантних наноса и завеса, слика бизарне обичне животе и још обичније животне детаље. Зна Стоја да је провинцијска душа светска душа и да је људско биће неусаглашено са собом и са другима, са оним што човек сања и оним што му се догађа. Ређају се мисли уредне и уређене, разбарушене, мисли са врха језика и оне са дна бурета, мисли што се Богу умиљавају, и подастиру, мисли бриге и терета, среће и растерећености, комичне и трагичне, на дохват руке и на крају срца. Њене мисли иду од немила и недрага, од мисли пријатеља и непријатеља до мисли тишине, ветрова и спокоја, мисли живе и мртве, онемоћале од мраза и дубоког снега, од жеђи и глади, од мисли плача и кикота. У потрази за смислом људског постојања егзистенцијалне дубине, њене мисли се отимају хаосу и нереду у којима су настале. Зна Стоја да нам се као све друго и јаке речи, с времена на време, огаде, па не посеже за њима. Чехов је знао степу у душу, Достојевски шта је преширок или тесан човек, Црњански шта је војвођански сељак и равница, а Стоја шта је дух паланке и немилосрдност њених судова о другима, без обзира на етичке и етничке разлике.
Стоја Гаровић Магделинић има оштар и минуциозан поглед за ствари које човека окружују и о којима пише. Оне нису мртве без историје, потке и основе. Алхемијским поступком твори непоновљив израз, препознатљив за оне који бар једном прочитају њену књигу. Мисаони дискурс на којем потенцира и гради своју причу није својствен само локалитету у којем је радња смештена, већ носиоци њених прича могу бити било где на овој планети. Дакле, она садржаје својих дела не везује за велике теме, већ за оне које људи на својим плећима подједнако носе и своје и туђе терете. Такви људи, разноврсни као карактери и судбине, уносе светлост у животе својих ближњих, а с друге стране надвијају облаке сумње појединих читаоца, различитих очекивања укуса и погледа, чија ускогрудост и недостатак визије не дозвољавају постојање различитости и слободе изражавања у свом окружењу. Она пише на свој начин, износећи своја аутентична осећања и мисли, са дубоком и искреном емотивношћу, уживајући у авантурама својих јунака као и они сами. Слободу да прича из властите интиме могу тумачити као њену побуну: некад болни уздаси, некад дивљење и радост.
Писци са вером у људе, са жестином и интелектуалном проницљивошћу често јесу критичари свега што њихову представу о животу, породици, братству и сопственом народу доводи у питање. Што се не може до краја прихватити, може се литерарно оснажити. Тако у књизи Један могући живот изградња нарације превазилази оно што називамо вишком емоција. Овај роман изненађујуће снаге и сведености, покушава разрешити неразрешиву енигму трагичне судбине њене мајке. Ово је, пре свега, прича о љубави према мајци, једној од најјачих стихија на овој нашој планети, која је толика да је, шта год урадите, погрешно и где нема правих потеза ни правих решења, где је све минорно према њеној јачини.
Као што рекох, Стоја Магделинић је својим романима створила и уобличила књижевни простор који се подудара са простором њеног детињства. Кроз све слике успева да задржи контролу над својим приповедачким стилом, али ми се чини да при том не успева да пронађе спасење унутар себе, тог компликованог, затвореног простора, истканог од самих емоција. Она успева да ухвати сваку слику, свако сећање, свако искуство, што је доминантни смисао и порука њених романа. Сликајући живот свог родног места усмерена је на индивидуални, породични, интимистички план и визуру сродника и људи који су били или постали део њеног живота. Кад слика људе, кад казује њихов ход кроз живот и износи њихове мисли и осећања, код ње нема ничег апстрактног, ничег неодређеног, фикцијског. Она је аутентичан реалистички приповедач будући да не живи у себи и у својим размишљањима него у личностима о којима пише. Њени ликови су аутентични и јединствени примерци са подручја људске слоге, заједничког живота, поштења, традиције и обичаја.
Проговарајући са значајном дозом сете, резигнације и покаткад огорчења, што је типично за мислеће људе нашег доба, Стоја проналази начин да своје опсесивне теме уврсти у наратив, чиме се издваја од других. Као суверен приповедач, она уме да пише и воли да пише – нежно, неговано, умно и исцрпно. Комбинујући лакоћу времена из младости са „зрелим мислима“ следила је трагове догађаја свог живота, стварних и помало фикцијских ликова, и при том осветљавала мотиве и наративе који зраче упитношћу, племенитошћу, мудрошћу. Успомене које су настале у детињству, раној младости и касније, продужиле су се и кроз њене романескне ликове. Она је не само изврстан портретиста физичких црта и духовних особина, већ и изванредан интерпретатор људских судбина и њихових карактера. У њеним романима нема поетике, нема лирике. Али, то не значи да у њима нема поетичности, ни да је она неосећајна, још мање да је хладна. Њен однос према човеку, људском бићу, пун је разумевања и топлине. Редак је у нас приповедач који тако нескривено и искрено воли људе о којима пише. Чак и када су они на маргини. Да ли се ова њена оригиналност крије у личном доживљају или у њеној емоционалној нарацији, остаје непознато.
Као и многи други писци, и Стоја има право на фикцију, на сумњу, на преиспитивање историјских чињеница и свега постојећег. То понекад може бити ризично и смело кретање кроз дубоке слојеве историје, далеке прошлости. Трагање за тим варијабилама по трновитим стазама нарације, дијалога, описа и дискурса, она успешно решава, водећи се Пекићевом синтагмом да „истина о прошлости до нас може доћи једино кроз врата уметности.“
Њена Оливера је интелектуално подстицајно, жанровски узбудљиво трилерски интригантно штиво. То је роман који јасно дефинише свој примарно тематско – мотивски оквир. Успешно повезујући историјско и митолошко, фантазију и реалност, она даје смисао непознатим и загонетним моментима из недодирљивих слојева историје. Ова опсесивно интриганта књига са снагом искрене потраге, настала је из страсти више него остале. Свесна да нико не може васкрснути прошлост каква је била већ како је замишља, Стоја је непознато, скривено, загонетно, непојмљиво и мистериозно, испричала најпростије могуће. У покушају да разуме кључна питања епохе и драме која се одвијала у људској интими и приватности, љубави и мржње, стиду и равнодушности, среће и туге, суоченим са изазовима историје, политике, моћи и најразличитијих модела репресије и ограничења, ауторка успева да своје читаоце омами топлом нарацијом која превазилази оно што називамо вишком емоција. У том роману мистичног двобоја између човека и његове судбине, ауторка минуциозно, лирски али снажно описује сваки титрај нерва и душе својих јунака. Оливера зрачи посебном светлошћу и вредношћу, будући да у њој доминира идеја о пресудној важности привида од којег зависи стварност.
Одлазећи дубоко у прошлост, у један онорички и бајковит свет, мешајући зачудно и и измаштано са историјским и стварним, настала је Доротеа. У њој је уткан магични реализам приповедачке фантастике. Уз нејасне опсене слике добијене подсећањима старијих, чије су приче васкрсавале нешто тајновито и митско, настао је роман као потентно сведочење о времену и вредностима којих више нема на овим нашим просторима. У том споју фикције и историје, Стоја претвара текст у фантастичан сан, који је тешко заборавити. То је својеврсна апотеоза малог човека и ода доброте и племенитости једне краљице.
Њени романи, као тестаментарни залог, пуни су широке, сигурне слике живота, помало и бајковити, имају значај важних социјалних докумената. Преко реминисценције својих наратора њене романескне приче изгледају као једва чујни ехо неке старе вољене песме, као слика с неке избледеле разгледнице пристигле из сањане земље која више не постоји. Својим романима показала је да не можемо побећи од себе самих и да можемо поново проживети властити живот, сведочећи о себи, једнако, као што своју природу носимо собом. У сваку своју књигу уносила је све из себе и све испуштала из себе. То је перманентна књижевна детоксикација.
Најзад, редак је у нас и приповедач који, као Стојана Гаровић Магделинић, тако нескривено и искрено воли и поштује своје пријатеље, о којима и пише књигу. Стога, од срца је подржавам у тој намери, сигуран да ће и овај пут бити пут магичног реализма. Уосталом, то је једна сјајна идеја, јер „Све што смо били, и све што остаје само су успомене оних којима је било стало док смо кратко боравили с њима на овом свијету… Оно што се не запише временом нестане као прах лептировог крила између палца и кажипрста,“ како каже Фарук Диздаревић.
