Safet Hadrović Vrbički: Sirat ćuprija

Skoro da više niko i ne pamti kad se do krvi zavadiše braća: Ašir i Bešir. Ima više od četres godina kako padoše u mrziju. Sve oko zemlje, oko prljaga i strančina, oči jedan drugom da iskopaju. Ka’ da su po nečem od dva oca i dvije majke, a ne braća rođena. Da Bog lijepi sačuva!
Sve bi dobro dok se ne poženiše. Dok ne dovedoše guje u kuću. Od ta’ put, ka’ da grom puče. Ne sastaviše ni godinu zajedno, riješiše da dijele babanluk.
Svako parče zemlje, dijelili su po pola.
Mjerili su konopcima. Niz nišan puške. Jažama. Ckladovima. I ne bi ni jednom pravo; katijen. Na duši im osta mrzija, i jednom i drugim, za amen i vijek.
Prve godine, ode Ašir da kosi Jelaše. Povede mobu.
Taman se zakosili; puče puška. Gruhnu kleta ka’ grom. Kuršum odvali veliki busen ispod Aširovih nogu. Ču se avaz s druge strane. Teška psovka, da pas s maslom ne pojede. To Bešir opsova brata svoga.
Ljudi pobacaše kose. Odoše svaki svojoj kući. Osta ledina; za ibret, nepokošena.
Najesen; pričeka Ašir Bešira, u Vrli potok, u rani akšam. Spremi mu busiju. Nasrnu kolcem na brata. Udari ga katilski, ruku mu skrši na dvoje. Selo se zapali od figanja žena i dece. Od vike komšija.
Sa zapaljenim lučem su ga tražili. Nađoše ga, u neki zli vakat, u lokvi krvi. Jedva ga rashavizaše i okrijepiše. Ka’ da su ga vuci napali – a ne brat rođeni.
Deca im se porađaše, tako, u mrziji. Učiše ih da ne znaju jedno za drugo. Ka’ da su tu tek došla, jedna sa Mašrika, druga sa Magreba.
Godinama tako, potkopavahu ckladove jedan drugom; ponoći, kad niko ne vidi. Ka’ naletnici!
Bešir jedne noći uze sekiru, onu majstorsku, veliku, što je čuva za japiju, pa po mraku, kad niko ne vidi, ode na Laništa. Obali Aširu krušku, jeribasmu. Nek se zna!
Ašir ne otrpe. Ne potraja dugo, poseče Beširu orah. Te kakav orah, majko moja!
Svijet se ibretio, šta to čine. Ka’ da ih je teška kletva spopala.
Skupiše se ljudi. Sve birani. Krvni. Dođoše da hi pomire. Da se jedaman stane na kraj tom čudu. Odoše kod jednoga, pa kod drugoga. Ni prijenut!
Bešir pričeka mrtvu jesen. Izađe u mrak. Ne potraja mlogo. Planu Aširov kotar. Ka’ da se nebo zapali. Sve ode u dum. Jutro dočeka samo zgarište i đe po koja neutuljena žiška. Ašir je morao da rasproda sav mal, pošto – poto. Ni kozu nije mogao da zazimi.
Opet se po ko zna koji put skupiše birani ljudi. Pojedoše pitu i odoše. Nikom ništa.
Deca him, kako koja odrastahu, odoše u svijet. Videše da tu nema nafake, ni za ilač. Pametna deca. Ne šćeše da padaju u krv.
Oni dvojica zakrmili, pa sve po starom. Tu ti ga na!
Ašir se pritaja neki vakat. Ni riječ da izusti, ka’ da zanijeme.
Bi ta zima i prođe. Kako je pretavori, Allah zna!
Dođe ljeto. Vakat da se kosi. Prižeglo sunce, Bože dragi!
Bešir skupio mobu, veliku. Odoše da kose, gore u bregove. Kosiše čitav bogovetni dan.
Ašir pričeka noć. Uze testere, pa ka’ jejina krenu. Ode dole do ćuprije, pa onim testeretom dobro potpile grede, na obadva kraja. To on mislio, kad Bešir šćene da pregoni sijeno da mu propanu i volovi, i sijeno, i sve.
Bi kismet.
Kad se vraćao ozdol od rijeke, nešto mu se navali na leđa, među lopatice. Nešto teško, ka’ zemlja. Jedva dotetura do kuće. Ne prođe čejrek, on bez riječi mijeni svijet. Preseli na ahiret.
Sutra, što sabah, skupiše se ljudi, pa pravo kod Bešira. Padoše na koljena pred njim. Brat mu je, pobogu, rastaju se zanavijek. Da prihvati ljude, prijatelji su mu, nijesu dušmani. Da ode mrtva da ga vidi. Da im prifati i oprosti. I njima što ga mole, i bratu. S bratom da se halali. U tome im prođe čitav bogovetni dan. Ni mejta ne mogaše ukopat. Pade akšam.
Nebo se stušti, navukoše se crni oblaci, ka’ pred kijamet. Dade Bog, navali neka halovita kiša, pa se ne zna bije li iz neba ili iz zemlje.
Ujutru; malo ka’ da grahnu. Ka’ da poče da progrijava. A gore klikovima, još se behu nadvili neki crni oblaci. Još sijevaše.
Oni skokani iskopaše kabur začas.
Dođe vakat da se nosi mejt. Nema čekanja. Adet je da se mejt ukopa što prije. Grehota je mrtvaca držat u kući ti vakat, pa ko je da je.
Krenuše s mejtom. Bešir prvi prifati tabut.
E, baš u ta’ dekik gruhnu kiša. Ka’ pred kijamet. Allahu dragi!
Čekanja nema. Šta je – da je, mora se produrat. Mejta treba teslimit njegovom svijetu.
Taman kad behu stupili na ćupriju, puhnu neki jak vetar niz klisuru. Sve huči, strah insana da ufati. A rijeka nadošla, bije iz brda u brdo. Aman jarabi!
Dobro se čuje kako valja kamenje po dnu. Zaškripiše one grede što ih je noć prije bio potpilio, isti ta’ Ašir, za čijim smo mejtom išli po toj dalgi.
Oni zadnji što idahu pokunjeni, čuše samo veliki klokot, ka’ da se zemlja otvori. Tobe jarabum. Tobe estagfirulah!
Koliko bi okom trepnuo, sve upade u tu mutnu vodu. I ćuprija, i svi oni koji se na njoj zatekoše. I mejt Aširov, uvijen u ćefine, ka’ i svaki mejt. Nasta kuknjava onih živih, jedva glave spasiše.
Iz mutne vode samo se dvaput pomoli Beširova glava, i ču se njegov kreštavi avaz:
– Ne da’ te ljudi, pobogu! Aman, ne da te! Pa i njega prekri mutna voda.
Ljudi koji behu tu – zahajraniše se. Gledahu se u čudu, ne znajući šta to bi. Kakav to musibet puče? Niko ne bi kadar da uđe u tu mutnu vodu, da traži Bešira i mrtvog mu brata Ašira.
Tek treći dan, kad voda splasnu, kad se malko probistri, krenuše ljudi niz rijeku, obalama. Ali uzalud. Nigdje ni traga, ni od Ašira, ni od Bešira. Nađoše neđe dole, ispod bukova, samo parče od ćefina okačeno o suhi rakalj vrbe, taman toliko parče, koliko bi se na njemu mogla zapisati ova priča.