Слободан Ж. Обрадовић
ХВАЛИМ ТЕ, БОЖЕ!
Сину Владиславу
Док још бејах ван живота, дупло голо, тако рећи,
и ни сањат` нисам мого како ће се ствари стећи,
Ти ме створи! – чаролијом, рекло би се, о, Господе –
помешавши прах земаљски са капима свете воде;
удостојив, на тај начин, мене…непостојећега…
да постанем људско биће! – Тако рећи – ни из чега…
Па Те хвалим, о, мој Боже, што ме диже… и усрећи
да од праха земаљскога – бар тренутак – будем већи!…
П.С.
И молим Те, опрости ми, ако нисам испод неба
– нити увек, нити свугде – поступао како треба…
И мени је, ко и Теби – но, нажалост, касно – криво
то што чешће не поступах – како си Ти очекиво…