Вељко Боснић
СМЈЕХ ОДЗВАЊА НИЗ ПУТ И БРДО
.
Уплетене мисли мрсе моје косе, пјенушава течност полако ”кипи” на прозор ове собе до пута, гласови утишали… празнина одзвања као опомена, као мачем одсјеца главу и труп се смјешно клати готово немоћно и чудно. Нешто ипак није како треба, нешто ми ствара тиху језу, трему која нараста и почињем да ковитлам ваздух… пажљиво се то може осјетити и видјети. Нестрпљиво чекам како бих ухватио тај смјех што одзвања доље низ пут и брдо… стално се као опомена јавља и нема намјеру да се гхаси,утиша или пак скрива.
Посљедњи пут сам га осјетио оног дана када сам се сјетио да сам потпуно сам ”дрво” отклесано, зарез у бесконачном низу слова и бројева који се редају и тутње све ове године… низ бесконачни који нигдје нема трага, мирис који штипа све нас, музика коју сви знамо… код који никад није био тајан, завјера која никад није била скована.
Није нас остало много, можда можемо ипак да се одморимо, капут стари да окачимо и отпловимо бродићем којим су и моји родитељи отишли… и тако то… плаветнило које годи и за које смо спремни да се не осврнемо, да поклекнемо… да будемо чврсто на своме.
Смјех јасно чујем, ту музику која ме одсликава у твојим очима, које смо усликали за посљедњни трептај душе и снове који смо већ проживјели и ”омирисали” које су нам шпознати однекуд. Свакако,смо то имали у виду када смо некад уживали у топлини дома свога, радовања које нас враћа у дјетињство, младост и заборава које никад није стигло на нашу познату адресу. На та врата нико више не куца, не гребе грана од вјетра које шиба, лед не куца на врата, нико више и не помишља да ме пробуди.
Смјех одзвања низ путн и брдо…