Stefan Megić: Moderna poučna priča II

Stefan Megić

.

MODERNA POUČNA PRIČA II

Na uglu između gradskog trga i prestoničkog zelenila blještala je, svojim uglađenim, evropskim svetlom, banka stranog porekla. U njoj su radili naši ljudi, no naređenja su stizala odozgo. Čovek nepoznatog porekla koga su oslovljavali sa Gospodin M, bio je glas razuma, imao je kompjutersko prerađen glas i obično je govorio kratkim i direktnim rečenicama.

Jedina osoba koja je imala kontakt sa njim bio je višegodišnji direktor filijale, Milutin, srednjovečni, uspešni muškarac sa kompleksom više vrednosti. Njegova utmala pojava imala je nečeg komičnog u sebi bez obzira na njegovu ni malo naivnu ozbiljnost. To je valjda bilo zbog toga što je njegova spoljašnjost bila puna nepravilnosti. Usne su mu bile mesnate i debele; imao je pufnaste, rumene obraščiće; dosta mršav vrat; bio je proćelav, no nosio je periku koja je delovala kao palačinka na njegovoj po stranama loptasto, na na vrhovima oštroj glavi. Oči su mu bile zelene i prolazne, pomalo zrikave. U krajnoj liniji iz blizine su se u njegovom liku mogle otkriti pojedinosti koje su bile stvarno lepe, no iz daleka je njegova pojava izgledala nakaradno, kao vešto nacrtana karikatura. Njegova glavna karakterna osobina bila je mizoginija, šovinizam koji je prelazio granice normale. Nije on mrzeo žene na taj način, voleo je on njih da koristi, no mišljenje je bilo na nivou nekadašnjih ljudi, i to pre nekih petnaest vekova. Za njega su to bila drugorazredna bića stvorena samo za rađanje i za maltretiranje. Ovakva netrepeljivost je u poslednje vreme stvarno postala retkost, no on je bio primer da takva razmišljanja i dalje postoje. Frustriran je bio novim zakonima koji su dozvoljavali da žene rade, da se on pitao sve bi ih u kuhinju oterao. Verovao je da je ženski mozak nerazvijen. Da funkcioniše po principu emocija, a on je njih stavljao u drugi plan, impulsivnost je bila za njega najgora osobina, svojstvena jedino ženama i muškarcima sa viškom ženskih hormona. Samim tim što je ženi emocija uvek na prvom mestu i zbog toga što se njome rukovodi to je ograničava u broju poslova koje može da obavlja kvalitetno i svesno. Pritom svakodnevne promene raspoloženja, po njemu, dodatno utiču na rad. Jednom je čak došao do informacije da je u najstresnijem danu u godini, kada su žene bile najsenzibilisanije do sada došlo do velikog pada na berzi, što je, takođe, govorilo o tome da je žena suvišna u poslovima koje uključuju novac. Sve je ovo on pakosno izjavljivao drugima i najviše je nailazio na odbojnost i zgroženost, no imao je i dosta istomišljenika. Sa njima se okupljao jednom mesečno kod njega. U pitanju su bila okupljanja uz vino i finu raspravu. Njih šestorica gajili su istovetna mišljenja o ženama. Priča bi se vodila do zore, uz pijanku i kubanske cigare. To su bili, takođe, ljudi na visokim pozicijama. Svi su bili oženjeni, na izgled porodični ljudi, sa različitim porocima i sedim bradama.

Jednog tmurnog jesenjeg dana Milutin je sedeo u svojoj pedesetokvadratnoj kancelariji, koja je gledala na lepši deo grada, i seckao je markicu u želji da je stavi u svoj stari album, kada je u prostoriju ušla njegova sekretarica, Mara, mlada, crnka u mini suknji, i pružila mu je svojom koščatom ručicom nekakav koverat. Uz osmeh je izašla, ostavivši Milutina u svom dosadnom i uopšte zamornom poslu. Pročitao je sadržaj na kome je pisalo da je dotični Nemanja Mitić pre nekoliko dana umro i da je ostavio deset hiljada dinara u banci bez naslednika. Ovaj papir je trebao da prosledi dalje svom šefu. Mrzovoljno je stavio papir u džep i krenuo je ka restoranu u centru grada, ne želeći trenutno da se bakće sa tim stvarima. Dok je pognuto i namršteno koračao isped njega hodao je čovek koji je dosta ubrzano išao pravo ka njemu gledajući ga svojim skrivenim svetlo-sivim očima koje su delovale kao da je on želeo da mu učini nažao. Milutin je namerno zastao, želeći da proveri o čemu se tu radilo, no čovek je i dalje hodao i kada mu je prišao šapnuo mu je tihim, ali prodornim glasom.

– Nemoj da prihvatiš zlo. Još uvek ima vremena!

U sledećem trenutku mozak mu se ponovo osvestio. Pogledao je u žuti sat sa glavom ptičice iz crtaća. Petnaest minuta je spavao. To mu se ranije nije dešavalo. Izgubljeno je protrljao oči i ispred mu se ukazao papir koji je pre nekog vremena držao u ruci. Pokušavao je protumači šta je video, bio je u pitanju čovek koji mu je dušu posmatrao i koji mu je spomenuo nekakvo zlo, pritom. U tom trenutku kroz glavu mu je prošla kombinacija koju je smislio i otpočeo pre nekog vremena. U pitanju je bila klasična pronevera. Imao je plan, sve je bilo kristalno tačno. Postoji zanimljivo pravilo u banci, a to je da klijenti koji završe tragično, pri tom radi se o onima koji pre toga ne naprave testament, u kojem bi trebalo da piše kuda taj novac ide, gube svoj novac nakon smrti. Rupa u zakonu je u pitanju, i trebalo bi po pravilu svakog puta kada neko umre da se elektronski izbrišu njegovi podaci, unište svi papiri koji su vodili do njega, i da se novac pošalje u inostranstvo. To je onaj, takozvani, zamišljeni novac, i njegovo mesto nije u fino organizovanom birokratskom društvu. Pošto je Milutin bio dosta dobar sa Gazdom, iako nije znao njegovo ni ime ni prezime, verovao mu ne bi predstavljalo ikakav problem da zadrži taj novac. Zbog čega bi poklanjao nekom ko već ima mnogo konkretnog novca, nekakvu sićuriju, po njegovom mišljenju. A uvek će moći da se opravda time da je taj novac iskoristio za troškove filijale. Uzeo je kovertu i stavio je u džep. Seo je za kompjuter i za pet minuta odradio je posao i bio je bogatiji za deset hiljada dinara. Ponosno je prešao rukom po bradi, praveći na licu pomalo zlokoban osmeh.

Kući je otišao pešaka, misleći da će time da pomogne svom slabom srcu. Spavao je spokojno i mirno, između svojih četiri zida, sa željom da mu se slična stvar desi i sutra. Izjutra ga je probudila poruka na telefonu koja mu je najavljivala dolazak Gospodina M. Žurno se umio i odradio sve uobičajene norme, dok je doručkovao zazvonio mu je telefon.

– Gospodine Milutine, danas ćemo se upoznati. – Kompjutersko modifikovani glas je krenuo. – Ne mogu da dočekam to zadovoljstvo da vas upoznam posle tolikog vremena.

– Da, da, gospodine M, zadovljstvo je meni, verujte mi. Polaskan sam što tako govorite sa mnom.

– Čekaću vas u 15h u vašoj kancelariji. Nemojte kasniti…

Užurbano je spakovao sve u svoju Armani tašnu, obukao je Barberi odelo za specijalne prilike i uleteo je u svoj sivi mercedes SLK. U pet minuta do tri ušao je u svoju kancelariju užurbano, ali dostojanstveno i ponosno, veštački ispravljen kao nekakav general. U kancelariji nije bilo nikoga. Požurio je da sedne i pored stola uz zid, koji se baš i nije video sa ulaza. Pored njega u ćošku stajala je žena srednjih godina sa naočarima na licu i pečurka frizurom. Bila je jedna od onih kiselkastih devojaka. Izgledala je vodenasto. Vodenasto je nešto kao sočno, ali ne i slatko, kao lubenica koja izgleda prelepo, ali ostavlja opor ukus u ustima. Pomislio je da se prevario, te je glasno i drsko upitao gospođu:

– Šta će te vi ovde? Rekao sam da se ljudi najavljuju, ne primam stranke danas. Pogotovu ne žene!

– Što, moliću lepo? Da nemate nešto protiv žena?

– Ne znam ni sam odakle da počnem. Napustite prostoriju, ne želim da vas gledam. Uskoro će doći gospodin M, moj nadređeni i ne sme videti da vi stojite pored mene. Šta će da pomisli čovek ako bude video ženu u mojoj kancelariji. Šteti mi ugledu.

– Dobro je što razmišljate na taj način Milutine.

– Tebi i dalje nije jasno. – Naglo joj je prišao i jako je uhvatio za mišicu.

– Budite nežni prema ženskom biću, gospodine.

– Rekao sam vam da izađete, ne dajete mi izbora, nego na silu da vas izbacim.

– Ovakvu energičnost dugo nisam videla. Moje ime je Elojza, vi me znate kao Gospodin M.

– Molim? – Nije mogao da poveruje svojim očima.

– Da, da, ja sam vaš nadređeni, glavni, kako god vi to govorili.

– Ali vi ste žena, a gospodin M je muškarac, zašto bi se inače nazivao gospodinom?

– Postoji mnogo razloga, mogu da vam nabrojim pojedine ako hoćete.

– Možete li?

– Recimo da svi više veruju muškarcima, ne znam to im izgleda daje nekakvu sigurnost. Savetovali su me šta da radim, i šta god da su mi rekli, ja sam jednu stvar znala, a to je da ne smem javno voditi banku i biti žensko. Nikako, verujem da bih upola manje imala da sam bila iskrena. Mislim da je to dovoljan razlog.

– Ali vi ste žensko?

– Da, naravno, gospodine Milutine. Vi ste jedan veoma bezobrazan čovek. Veoma bezobrazan čovek. – Približavala mu se polako i kao da je sve ovo govorila odmila.

– Zašto mi se tako obraćate?

– Primetila sam vašu proneveru, sviđa mi se način na koji razmišljate. Kada sam saznala sedela sam u svojoj kancelariji i nisam mogla da verujem. Da je bar neko drugi pa da ga otpustim, nego moj Milutin, ja u to moram lično da se uverim. I uverila sam se, imajte na umu Milutine, da ste bilo ko drugi već bi ste bili na ulici, ili još gore u zatvoru. Ali ja vama dajem izbor… – Počela je da se umiljava i da se još više približava.

– Ali vi ste…

– Ja sam zaljubljena u vas gospodine, u vaš način hodanja, oblačenja, pričanja. Sviđaju mi se vaše ideje, želim vaša robinja da budem.

– Ali vi ste meni šefica. Žensko mi je šef…

-To i nije tako loše, zar ne? – Pokušala je da ga poljubi, no on se izmakao i poskočio par koraka unapred.

– Braniš se. To mi se sviđa, ja kad nešto naumim, ja i dobijem. Veruj mi, nisam za džabe dolazila. – Milutin je i dalje zgranuto posmatrao čitavo dešavanje. Ponovo je krenula ka njemu, no ovoga puta on se trgao i istrčao iz kancelarije.

Lutao je ulicama izbezumljen. Kada je stigao kući pogledao je sebe u ogledalo i shvatio je da mu je žena bila sve ovo vreme šef. On je njena naređena slepo slušao kao pas, od nje, od obične žene. Delovao je u tom trenutku sebi jadno i bedno, a ko zna kako bi izgledao ostalim članovima njegovog ženomrzačkog društva. Kako živeti sa sobom nakon ove situacije, svi će mu se smejati, niko ga neće shvatiti ozbiljno. Pa čak ni ona ga ne shvata ozbiljno, već želi da dominira nad njime. Niko neće dominirati Milutinom, to su bile reči koje je izgovorio pred spavanje.

Ujutru je pronađen mrtav, kažu da je bilo samoubistvo u pitanju. Nije ostavio nikakvu ceduljicu, jedino što je imao kod sebe to je bila potvda da je uplaćeno deset hiljada na nekakav žiro račun. Na kraju se ispostavilo da je u pitanju nekakva humanitarna organizacija.

Ko će znati zbog čega?

Posmatrajući šta se dešava u okolini, ne samo mojoj, shvatio sam da je i identitet izgubio na važnosti. Nije bitno što se zovem Stefan a prezivam Megić. Nije ni to što celog svog života tražim sebe u nekim stvarima koje većini ljudi deluju sa jedne strane intrigantne a sa druge nerazumljive. Ostaje samo da izgovorim ono što stvarno verujem da jesam, a šta drugi misle o ovome, to je već njihova stvar.

Kao što rekoh, ime Stefan Megić, studiram opštu, u narodu poznatu kao svetsku ništa nećeš raditi posle nje, književnost, iza sebe imam mnoštvo pesama i jedan roman koji je u fazi izdavanja. A kada me pitaju ono standardno pitanje, u čemu pronalaziš inspiraciju i sva ta trivijalna pitanja koja, u suštini, i nemaju odgovor, ja im ipak odgovorim, znate u čemu, u besu, nezadovoljstvu, u patnji, bolu, najlakše je reći u svim osećanjima koji me okružuju. Pored toga što pišem, takođe, sviram bas gitaru i pevam, mada to sada nije ni bitno. Uzori mi ne trebaju, rušim idole. Postojim sa iluzijom slobode u grudima dok punim plućima udišem vazduh izgovaram tiho i polako, reči najboljeg pesnika svih vremena, Vergilija, amor omnia vincit, ili bolje rečeno, ljubav će pobediti. Sve ostalo je nebitno…

Istaknuta slika: http://www.besplatne-slike.net/razne-slike/novac-novcanice/slides/slika-kovanog-novca.html