Stefan Zlatković: Tvoje zore san

Stefan Zlatković

TVOJE ZORE SAN

Samo jedan izdisaj, dovoljan da opiše setu minulog
dana, dok traje jedno proleće, možda je tako za zemlju,
ali on drži rečnik u malome prstu, a opet ne zna, reči kako
da objasni sebi da napolju se čuju srećna deca, a on, on proživljava
početak svoje prve zime, kada više nema treptaja, i onaj pločnik
je samo unakaženo ulje na platnu, samo sećanje u slikama jedne
marame, jednih usana što ljube, jedne jedre žene, jednog starca,
jednog deteta, jednog parčeta sreće, jednog ljudstva, jednog dobrog,
dva loša, jedne situacije, a dve ironije, jedne bola, jednog starca,
i beskonačnih dlanova na očima, dok dolazi zima, dok dolaze suze,
dok dolazi smrt, a tu ničega lepoga nema, on ostaje sam, i jedini
pratilac je jedna čaša vode, jer ta jedna čaša vode, kada je nađu,
onima koji je nađu, biće svejedno jer to bila čaša vode ili čaša suza,
pripadala je jednom mrtvom starcu, proleće traje, niko ne može
misliti o tom

Proleće traje, tako je to sa paganskim ritualima, neko zapali
telo mlado, neka gori to klasje, neka gore smrtne slave dedova
neka gore, neka plaču majke za herojima, koji su ginuli, a sve što su
želeli bilo je da odgrizu komad mesa samog vremena, tako što će popiti
kraj dima jedne cigarete, pre nego što krenu u boj i umru za neke
sklopove, što odavno vrište besni, jer lako je biti ludi bog, kada bogom
neko već jeste, još lakše je ludim postati, tamo gde slava u svoje ruke
topi vrelo olovo,
proleće traje, tako je to sa paganskim ritualima, i najveći od svih idola
ovoga proleća trajeće samo jedno, dva ili tri sedenja po klupama dok se
ne istroše jezici i novi idoli ne dođu, i opet, ostaće samo slike nekog
minulog proleća, tamo gde mogle su cvetati trešnje, a cvali su odveć
mrtvi idoli
Proleće traje, a za njega je zima, sada uveliko traje zima, njegova zima
prva i poslednja zima, jer samo duša koja stvara, samo duša koja ostavlja
seme može i roditi proleće u krugovima života, a duša poput starčeve
koja ne stvara, može samo čekati razlaganje kroz kazaljke i tihu,
tihu smrt

III

Starac, tužni starac, može samo kukati i plakati,
može samo vrištati i pitati, ali nikada nema odgovora,
može kukati i moliti, ali on je samo jaje razbijene ljuske
nikada neće biti feniks, jer ni pepelom, niti pticom nikada
neće biti, već je mrtav rodjen, plačite svetionici, ili se rugajte
samo ironiju krojite i smanjite mu tu ljušturu što zove je život,
ničega on nema, sem nekoliko komada tkanine koje nosi na
koži, ali one i cigarete ne mogu da zaustave sam polet prelepe
zime, koja nagriza kožu da stigne do trule duše,
i večno u svome krugu, on se pita i pita, i tada shvata, da se
ipak pita, i tada shvata da se čudi, i čuđenju vadi pitanja
iz blata, i shvata da ništa dobro ne ostaje od njega,
ali pita se da li je ostalo nešto lepo, tada nasmeja se
samome sebi, zar nije najveća vrednost života u tome
što neko sam po sebi jeste živ, i zar to ne bilo samim
tim dobro, a ako je dobro i lepo, onda ima i vrednost,
a ako ima vrednost onda i on ima vrednost, i samim tim
eto i jedne iskre i utehe da prevaziđe se zima, jer uteha
i luka razmišljanja razbiće podjednako i vetrove i brodove,
prve jer misli da su slobodniji od nje, ali oni to nisu, nisu
ništa sem anđela palih, bez kuća što se u moru dave, a
drugi jer prirode su smrtne i od kamene bedeme sigurne
misli odveć će umreti i slomiće se

Zima polako dolazi, ali eto dušu ima šta grejati,
jer najveća vrednost ljudske duše je u stvaranju,
i stvarati znači misliti, tako je makar mislio starac,
jer oba kreću iz korena same misli, i samo mišljenje
stvaranjem biti mora, jer ja svoje misli tvorim, kako
zemlja tvori svoje sinove cvetove, tako i um starca
tvori misli, svet onoga što zna u njemu budi prirodan
proces poput talasa što postaju oluje i on misli i stvari,
ali shvatio je da u nečemu duša mora nadići sebe, jer
sto puta je prevrnuo to sito sa peskom i dragoga kamenja
video nije, dok mesto svoga traganja promenio nije,
i tada otrkio iskreni dijamant, da sve ka lepom mora
usmereno biti, jer lepo ostaje jedino ono što nedirnuto
osta od prve čovekove reči do danas, jedini stvarni dokaz
da čovek i tvorenje imaju neki smisao, jer kakav smisao
bi imalo i postojanje ljudi, kada bi njihovi pogledi mesto
u nebo bili upereni u okove i kamenje, kada bi mesto
oblake zabijale glave i lomili lobanje od stenje, kada bi
mesto da se sa decom u rukama mole zvezdama mole
u trnje što bezobzirno će im bosti pete, kakav bi to
svet bio, grozan i tmuran, ali tako pronađe i starac
odgovor na sva pitanja svoja, i tako on nad svojom
čašom od suza izvrši opit, i proba je, i shvati da time
što on lepo misli, ona dobra posta, od iskustva bola
čaša voda, da nasmeje se svome nekadšnjem neznanju
i okrepi sada svoj mladi duh