Redakcija ЗАИМ АЗЕМОВИЋ (1935 – 2015)
О ЗАИМУ, ШТО ДОБРОТУ УЗНЕСЕ, А ЛЕПОТУ ОПЕВА
Не хвали добро прејаким ријечима,
Учила ме је до издисаја мајка
Добро се памти, а љепота опјева
Добро се добрим враћа, а љепота снијева.
Ови стихови Заима Аземовића, уз Мира Ђуровића, најзначајнијег књижевног ствараоца мога завичаја, Рожаја, могли би се узети за мото његовог живота. Чинити добро, бавити се добротом као највећим божјим даром, заправо је био први темељ и циљ његовог постојања.
Други је његово пребогато књижевно стваралаштво.
На та два чврста темеља, који се непрекидно преплићу, повезани нераскидивом везом, текао је животни пут књижевника, доброг човека, и мог пријатеља Заима Аземовића.
Прича о Заиму Аземовићу враћа ме, с носталгијом и дубоким емоцијама, у време прилично далеке прошлости, у време кад сам живела у Рожајама, у окружењу врло специфичном у сваком погледу, у средини која је у то време била јединствена, несвакидашња, за некога чудна, али топла, хумана и гостопримљива, те ће тако ова прича бити делимично омаж младости, једној чаршији, једном бајковитом времену радости и вере у будућност, и, наравно, пријатељству, што су све биле одлике тог периода.
Заим Аземовић је био угледни просветни радник, уз то песник, приповедач, скупљач народног блага, љубитељ књижевности, и, у време првих година мог професионалног рада, директор Основне школе „Мустафа Пећанин“ у којој сам радила.
Биле су то седамдесете године прошлог века. Школа пуна ђака, наставно особље пуно знања, школовано у времену процвата образовног система бивше нам земље, Југославије. Рад, ред, дисциплина, слога, заједништво – биле су одлике тог система, одлике које су и требале бити важни стубови социјализма. Сваке године стизале су младе снаге са дипломама из Београда, Скопља, Сарајева, Титограда, Приштине. Гимназија која је отворена у Рожајама неколико година раније давала је могућност за школовање високообразованих кадрова свих профила, па и просветних радника, што се веома повољно одражавало и на квалитет знања. Настајала је у малом месту помама за учењем, и ко год је могао, и хтео, уз помоћ стипендија, одлазио је с великом жељом да се врати с дипломом, на радост породице.
Образовни систем тог периода био је на високом нивоу, тако да није могао било ко да заврши и средњу школу, да не говоримо о факултету, али из Рожаја је било много младих, расутих широм Југославије, који су се оспособљавали за различита занимања.
У време кад је Заим Аземовић био директор (период између 1972. и 1978), Основна школа „Мустафа Пећанин“ је доживљавала свестрани успон. Учионице су биле пуне ђака, библиотека пуна књига, фискултурна сала пуна малих спортиста. Сваки дан проведен на послу, био је задовољство за све нас запослене, јер смо за директора имали човека изузетне нарави, исувише тихог и пристојног. За шта год да сам му се обратила, са осмехом ме је дочекао и испратио, и не само мене. Деловао је озбиљно, али некако топло, и ми млади, којих је било највише, изузетно смо га ценили и поштовали. Прави очински приступ је имао према свима. Никад није био намрштен, љут или мрзовољан, напротив, увек расположен и приступачан. С обзиром на то да смо тада формирали породице, па су многе колегинице имале малу децу, често би се десило и да се закасни на посао – а мора се проћи поред његове канцеларије, на којој су врата стално отворена, увек смо осећале нелагоду. Стога, у великој журби, пролазећи ходником, у стиду, сагињемо главу, а он се прави да нас не види. Више се, чинило ми се, стидео он, него ми. Никад никога није опоменуо због тога. То је био, заиста, јединствен случај понашања једног директора према чланицама колектива.
Густе, раз6арушене косе, и благог израза лица, на моменте замишљен, али увек са осмехом при сваком сусрету, био је права песничка душа. Сигурна сам да се и тада, јер је већ био познати књижевни стваралац, сваког тренутка у његовој глави плео понеки стих. Сви смо знали да је још као средњошколац добијао књижевне награде у Београду, Загребу, Титограду, које су се ређале и касније. Имао је два изврсна помоћника, од којих је један био мој зет, сестрин муж, Мираш Ђукић, а други Омер Дацић. Они су се бавили искључиво наставом и контактима с наставним особљем.
Радило се с великим ентузијазмом. С нестрпљењем и страхом чекао се долазак просветне инспекције која је двапут годишње вршила надзор над радом наставника. Знање ученика било је мерило рада наставника. Уз то, часовима су често присуствовали, ради праћења начина рада и ангажовања наставника и помоћници директора, Омер и Мираш. Омер је био прилично толерантан, али код Мираша није могло бити компромиса кад је посао у питању. Био је то човек енциклопедијског знања, уз то изузетно савестан, дисциплинован, одговоран, због чега су га сви поштовали, тако да је сваког било стид ако би час, у његовом присуству, био неуспешан. Директор Заим се није много мешао у рад наставника, јер је знао да Мираш држи све под контролом. Чак, била је велика част доживети похвалу од Мираша Ђукића.
Године 1979. сам се с породицом одселила за Београд, мада сам свако лето проводила у завичају. Сретала сам Заима, јер је живео у истој згради где и моја мајка. Сусрет је увек био срдачан, топао, пријатељски. И увек је у рукама имао књиге и свеске. Да му буду близу, надохват руке, да може, сваког часа, у изненадном налету инспирације, да запише, да забележи, да капне искру емоције на папир. Тако је, заправо и радио. И рожајским сокацима, и главном улицом, и преко моста на Ибру, и по брдима и долинама родне му Буковице. То је и била његова најчешћа релација, Рожаје – Буковица. Ако није разговарао с људима, разговарао је са травама, цвећем, потоцима, росом на листу, пуцадима јагода, удисао мирисе тек покошеног сена, слушао мудре речи својих комшија и рођака, ослушкивао зуј пчела и пој птица и уживао у раскошним бојама које је природа даривала завичајним брдима.
Прошле су године, ја сам све ређе долазила у завичај, и све ређе виђала омиљеног директора Заима Аземовића, али сам била у току свих књижевних збивања у граду. У то време, током две последње декаде двадесетог века, иако је распад земље био на помолу, па се, нажалост, и десио, културни и књижевни живот Рожаја је и даље био успешан, највише захваљујући Заиму, који је око себе окупљао завичајне књижевне ствараоце, без обзира на националну припадност. А то није било нимало лако у национално мешовитој средини, у којој и најбезазленији догађаји, који су се збивали на било којем подручју ондашње велике државе, доводе до тензија и узнемирења грађана.
Већ сам у свом роману Текла вода писала о култном месту вароши, згради Центра за културу у којој се налазила биоскопска сала, где су се двапут недељно приказивали филмови, гостовали глумци, књижевници, популарни певачи, те се тај тренд наставио, са малим прекидима, и касније.
Године 1990, на иницијативу неколико књижевника из Рожаја, пре свих Заима Аземовића, Милоње Зекића, Благоја Нишавића и академског сликара Зећира Лубодера, оснивају се, у част великог песника Мирослава Мира Ђуровића (који је био ђак Основне школе у Башчи), Песнички сусрети. Недуго потом, Сусрети прерастају у републичку манифестацију, у називу Међународни књижевни сусрети „Мирослав Ђуровић“ и одржавају се сваке године у Башчи, у школи која носи Мирово име.
На једном од првих сусрета, Зећир Лубодер, који је урадио бисту Мирослава Ђуровића, постављену испред школе у Башчи, рецитовао је стихове, Миру још за живота, посвећене:
Грижички пејзаж
Пјесникова јесен дође
Црно му се у сну снило,
Као да се живот руши,
Плаче брезе руменило.
Дане своје пожњевене
У златно си снопље вез`о
Снове своје сад испијаш
Љепотице стара брезо.
Иако је то било време великих политичких ломова, распада државе, крвавог грађанског рата у региону, разбуктавања мржње, убистава и злочина на све стране, и присутности великог међунационалног набоја, трзавица и неповерења, оснивање једне такве манифестације био је прави подвиг, а главни иницијатор, покретач и реализатор исте био је, уз извесну помоћ колега по перу, Заим Аземовић.
Да ништа друго, осим овога, није урадио, а урадио је, и те како много, на чувању међунационалних односа поштовања, помоћи, мира и суживота на рожајском простору, Заим Аземовић заслужио је, од стране православних Срба, велико поштовање и вечно, с пијететом и захвалношћу, сећање као особа најплеменитијих људских особина.
Стога, веома је добро и правилно што је успостављена књижевна манифестација под називом Песнички сусрети „Заим Аземовић,“ као и што се додељује књижевна награда с његовим именом. Ни то није довољно, кад говоримо о Зајковим заслугама.
Оно што није добро је, по мом скромном мишљењу, што том приликом, међу учесницима, званицама и гостима, видим појединце огрезле у међунационалној, чак и истонационалној мржњи и нетрпељивости, што се никако не би могло везивати за Зајково име.
Но, то је наша тужна и несрећна реалност која је обухватила цео регион. Сада су неки други обзири и релације, и нека друга времена, и све је мање, нажалост, људи попут Заима Аземовића.
Кад сам написала први роман, Један могући живот, одмах сам један примерак послала Зајку. Јавио ми се, искрено радостан, и упутио ми најлепше честитке тим поводом. Знала сам да је писање за њега било живот, као дисање, као пиће и храна, ал` су та његова радост и те лепе речи, за мене као почетника у том послу, много значиле. Увек кад се сетим тога, осетим топлу емоцију. И сетим се многих оспоравајућих реакција, па ироније и злурадостичак и у најближем окружењу, тако да ми је Зајкова подршка била мотивација да идем даље, да се бавим темама завичајним, каква год да је истина о којој пишем, и да, упркос критикама, истрајавам на књижевном путу.
Сваки пут, кад смо се чули телефоном, Зајко је разговор завршавао речима:
– Пиши, молим те. Немој случајно да престајеш. Ти и ја морамо овај наш крај да књижевно уздижемо.
И ја сам писала.
После трећег романа, Доротеа, Зајко ми шаље писмо, у којем, између осталог, пише:
Са радошћу сам дочекивао излазак из штампе Твојих књига, дивио се твојим дијалозима, описима атмосфере живота и увјерљивом присуству мјешавине реалности и имагинације, што је све присутно и у твојој последњој књизи – роману Доротеа. Посебно су ме као писца и читаоца дирнуле секвенце везивања мјеста радње романа и кретања личности за предјеле Башче, Буковице, Рујишта, Поибарја, што књизидаје посебну драж и љепоту.
А свако његово писмо, као и ово, завршавало се речима:
Уздајмо се у Бога, за нове пријатељске сусрете, умјетничка остварења и здравље породице.
Оно што је била Зајкова изузетност, па и универзалност и величина, то је његова велика љубав према свим људима, нарочито према људима нашег завичаја. Посвету, поздрав, дивљење, аманет, захвалност својим земљацима, исплео је Зајко у својим стиховима:
Земљаци моји,
Вукова и четинара рођаци
Међу вјетровима и громовима
Расту ваша питома и крупна срца.
Из ових, као уосталом и из свих његових стихова, избија оно часно, људско, хумано, дубоко у њему рођењем усађено. Ту су и породично васпитање, традиција и велика љубав према завичају, најсуровијем али и најлепшем окружењу и његовој вечној инспирацији.
А онда је изашао мој четврти роман, Оливера…
23. 07. 2022. Стојана Гаровић Магделинић
Београд
(Одломак из нове књиге радног наслова: ПРИЧЕ О ПРИЈАТЕЉИМА И КЊИГАМА)
