Redakcija РАМИЗ ХАЏИБЕГОВИЋ
СА РАМИЗОМ, УЗ ОПОЈНЕ МИРИСЕ ТРАДИЦИЈЕ
Piše: Stojana Garović. Magdelinić
Већ сам била дубоко загазила у писање нове књиге, ређајући садржаје на године дружења са пријатељима, кад сам се сусрела с Рамизом Хаџибеговићем, још једним другом из детињства.
Није то било наше прво сретање, већ прво откако пишем књигу о пријатељима. Виђамо се ми, иначе, често последњих година, увек орни за разговор о разним темама, а нарочито завичајним. С обзиром да је он Београђанин од поодавно, од дана када је уписао Факултет политичких наука, те се више, по заврштку студија није ни враћао у Рожаје, осим у посете родитељима, онда му кажем да сам ја више Рожајка, него он. Заправо, он је рођен у Бистрици код Бијелог Поља, али је као дете, због родитељског пресељења, постао становник мог града.
Пошто смо детињство провели у истом граду, мада је он мало млађи од мене, а у том граду смо се сви познавали, то кажем да смо другови из детињства. Расли смо у једној улици и два три сокака, у којима се углавном одвијао наш живот, ишли у једину основну школу, посећивали представе разних врста и гледали филмове у сали јединог биоскопа, куповали хлеб, оно кад мајке не умесе, код Ома или Дестана, куповали воће и поврће, кад нас мајке пошаљу, на јединој пијаци, прелазили преко градског моста на Ибру, шишали се код берберина Набије, куповали тулумбе код Шефка посластичара, тако да смо сви били другови. Специфична средина и начин живота учинили су да се сви међусобно познајемо, па су те везе међу децом, и касније међу одраслим младим људима, бивале и остајале чврсте, другарске и пријатељске, без обзира на националност, о којој се, у оно време, уосталом, није ни говорило.
Стога, тема за причање увек имамо безброј, и сваки наш сусрет је испуњен обостраним задовољством. Ја сам њему извор информација, јер сам у Рожајама одрасла, засновала породицу и била једанаест година учитељица, тако да знам много више људи од њега. Онда се он чуди како се сећам неких догађаја и људи, које је и он знао, али их је и заборавио.
Што се тиче мојих сећања на дружења из детињства, више сам се сретала с Рамизовом супругом Идријом, такође нешто млађом од мене. Она је ишла у школу с мојим братом Рајком, били су у истом одељењу. Била је то прелепа девојчица, васпитана, љупка, весела и најлепше обучена. Сви смо је, са дивљењем, гледали и желели да будемо у њеној близини. Била је ћерка тадашњег председника општине Рахмана Адровића и најлепше Рожајке, Хајрије Топаловић.
Породица Хаџибеговић, отац, мајка, ћерка и четири сина, живела је у новосаграђеној кући у близини основне школе, поред саме пијаце. Била је то породица традиционалних назора, уосталом, као и све друге породице тога времена у тим крајевима. Отац Јупо, службеник у предузећу, изузетно уважаван и поштован у граду, синови васпитани, вредни и радни. Најстарији Рамиз, на студијама у Београду. Како је то у малом месту имало јак призвук и значај кад је неко на студијама, а још у Београду! Ако си одабрао Београд, онда си, у сваком смислу, изнад просека.
-Једини сам, из прве две генерације рожајске гимназије, отишао на студије у Београд –каже, кад причамо о том времену. -За мене је Београдски универзитет, у целој Југославији, био и остао број један.
Тако се и о студенту Рамизу у чаршији причало с поштовањем. Кад би стигао о распусту, онда су се школски другови утркивали ко ће више времена да проведе с њим, ко ће с њим прошетати корзоом. А он се мало правио важан, знајући како свако његово појављивање изазива знатижељу нарочито женског дела радознале чаршије. Приче о његовом ангажовању и активностима на факултету, о признањима и наградама које је добијао, а које су се шириле од ува до ува, како то већ бива у малим местима, у суперлативима, чиниле су да су, поред њега, многи студенти имали комплекс ниже вредности.
А кад сам, недавно, погледала његову биографију на интернету, иако сам знала доста података о њему, имала сам шта видети. Тамо, између осталог, пише:
„Рамиз Хаџибеговић (1951. Бистрица, Бијело Поље), дипломирао на Смеру за међународне студије Факултета политичких наука у Београду. За време студија био је члан Универзитетског одбора Савеза студената Београда, члан Републичке и Градске конференције студентске омладине и других студентских организација. По завршетку студија, од 1975 – 1992. радио је у Служби државне безбедности Савезног МУП-а… Био је оснивач и главни уредник Радија Јупок у Рожајама и Радија Пулс у Београду.“
А онда следе награде за разне научне студије и приказе које су му додељивале Заједница југословенских универзитета, Југословенски комитет за светске фестивале омладине, Музеј града Београда, Београдски универзитет, дневни лист Политика...
– Нисам ни знала како си био активан – кажем му. – Ауу, шта си ти све радио!
– Могао сам још и више…
Оно што сам знала о Рамизу и пре него што сам се доселила у Београд јесте да је радио у Савезном МУП-у. Говорило се да је вредан, одговоран, савестан, тачан, озбиљан, уосталом, на таква места се у оно време нису могли примати људи без изузетних и проверених квалитета. И оно, што је било интересантно за нас из Рожаја, то је да се оженио прелепом Идријом, која је годинама, после пресељења њене породице из Рожаја, живела у Титограду – Подгорици.
Рамиз Хаџибеговић је једна јака, стабилна личност, окренута неким само себи својственим погледима на свет и живот, што код његових пријатеља и познаника изазива и дивљење и чуђење. Као прво, тај рани одлазак у пензију. Човек огромног потенцијала, снаге, знања, здравља, енергије, одлучује да напусти добар, важан, цењен и одговоран посао, за који се и школовао, и да у најпродуктивнијим годинама, у четрдесет првој години живота, напусти службу, и на лични захтев оде у пензију, иако је већ био на кадровској листи Црне Горе за одлазак у дипломатију.
– Зашто си то урадио? – питам.
– Могу да трпим у свим животним околностима много, али кад се пређе нека граница, правим рез, и – готово. Нек` кошта шта кошта. А доста кошта.
– Шта наумиш, очигледно то и оствариш.
– Баш тако.
– Какав си ти тврд орах!
– Јесам… Кад сам завршио гимназију, одлучио сам да идем на студије у Београд. Други град није долазио у обзир. Још као дете сам то говорио, што је наилазило на чуђење моје породице.
-И како ти је изгледао Београд после рожајске и бјелопољске чаршије? Мени је Крагујевац, кад сам уписала учитељску школу, изгледао, у односу на Рожаје као велеград.
– Не знам какав је био Крагујевац, али Београд је, у то време, као главни град и центар Југославије, био истинска метропола и центар политичког, економског, спортског и културног живота. Уз то био је препун студената, не само из наших република, већ и из иностранства. Највише је било студената из несврстаних земаља Африке и Азије. Мислим да је то било златно доба наше друштвене стварности. И свако је био дочекан раширених руку, да смо се сви ми, млади, и на факултетима и у студентским домовима осећали као код куће.
– Благо теби. А ја у Крагујевцу нисам имала никог познатог. Живео је тамо мој ујак с породицом, али нисам ишла код њих често. Кад год сам имала времена, повуче ме жеља па одем на аутобуску станицу да видим кад наилази једини аутобус на линији Иванград – Београд. И кад видим ону регистрацију на којој су слова ИГ – Иванград, мени сузе крену на очи. И тако бих радо ушла у тај расклимани аутобус, и вратила се својој кући.
– Па добро, ти си тада имала четрнаест – петнаест година, такорећи била си дете, и није ти било лако, а ја сам, са деветнаест година, био сасвим зрео и знао сам шта хоћу. Тако сам сигурним кораком ушао у Београд, а тако ме је и Београд дочекао. Београђани су се, у неком свом ритуализованом поретку живота показали у то време, а и касније, као уљудни домаћини.
– Било је и у Крагујевцу омладине такође са свих страна. Ту сам први пут видела студенте Црнце. Крагујевац је у то време имао више средњих школа, учитељску, економску, техничку, медицинску и гимназију, али само један факултет, Машински, вероватно због фабрике аутомобила. Имао је и Вишу педагошку школу. Град је био пун ђака и студената, али мене је убила туга за родним крајем.
– Београд је био нешто много, много веће и значајније. Изгледао је као центар света. Осећао сам се тако лепо и слободно, да сам се одмах укључио у рад студентских организација и покрета, што ми је пружало могућност да се образујем, да стичем познанства и пријатељства и да задовољавам потребе свог радозналог духа.
Кад сам се срела са Рамизом у Београду, негде 2006. године, заправо желела сам да се видим са Идријом и тако сам им отишла у посету. Дочекали су ме као најдражег госта. Коментарисали смо начин живота људи у завичају, сећали се неких догађаја и поступака наших суграђана, који су нам из овог, београдског угла, изгледали тако смешни, необични и чудни, да смо се слатко смејали.
Отада смо се редовно чули, нарочито Рамиз и ја, пошто смо обоје већ имали прилично искуства у књижевним водама. Он је пратио моје писање, читао је моје књиге и тада сам у његовој богатој библиотеци видела све моје до тада написане романе. Рамиз је, иначе, имао велико искуство у писању. Још као гимназијалац био је први дописник подгоричке Побједе из Рожаја. Као студент писао је прилоге за студентске и књижевне часописе, учествовао је на бројним конкурсима, добијао награде. Касније, спорадично објављује студије, есеје, приказе у дневним новинама, ревијама и електронским порталима Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Хрватске, Француске, Аустралије… Појављује се и као рецензент више књига.
А онда се 2007. појављује као уредник књиге Кад се вријеме плашило човјека, аутора Рахмана Адровића. После тога почиње његов књижевни узлет, који, несмањеном жестином, траје до данашњих дана.
Прва књига есеја, поетичног наслова Блиско крају, излази из штампе 2016. године, у издању Чигоје. Било је то велико изненађење и за нас, Рамизове пријатеље. И кад је говорио да нешто пише, мислила сам да су то неке већ уобичајене писане форме налик публицистичко-мемоарским радовима које су, по обичају, писале колеге из службе. А кад сам добила књигу на поклон, била сам потпуно затечена. То је, по мом скромном мишљењу, једна ниска бисера изникла из наслеђа и културне баштине, традиције и обичаја људи са наших простора, уз велико познавање историје, антропологије, етнологије, социологије, филозофије и књижевности.
Кад се погледа садржај књиге, наметне се проблем одакле читање почети, чиме се најпре насладити, у коју материју, са уживањем уронити, и пловити таласима прохујалих времена, која су била украшена ведрим животним игроказима, обичајима, лепим осећањима, понашањем изграђеним на традиционалним нормама, а која су чинила да се људи осећају срећно и задовољно.
Већ први есеј читаоцу улива наду за доживљај радости: Мерак, у поднаслову Одговор животу и његовој потрази за смислом. Тај есеј сам и одабрала као први за читање, јер, има ли ишта лепше од мерака?
Аутор на почетку каже:
„Реч мерак у изворном значењу са турског језика, преводи се као уживање, жеља, страст, занос, жудња… Поетика тог феномена, чудесног релаксирајућег карактера, заснована је на хедонистичком принципу живота, због чега се доста разликује од европског схватања уживања. Он пристаје и приличи сензибилитету човека који живи опуштено, лагодно, спонтано, који своје обавезе решава без нервозе и исхитрених реакција… Мерак је нешто ситно, топло, души драго и мило, релаксирајуће и исцељујуће, ситница која зна одморити, утешити, мотивисати, усрећити. Дакле, мерак није ништа дуго до хармонија са самим собом: смисао и радост сама по себи.“
Потом се ређају још многи интересантни садржаји о феномену мерака.
Пошто је есеј о мераку изазвао велику пажњу веома пробирљиве читалачке публике, која дубоким емоцијама и страстима доживљава смисао те чудесне искре сласти, устрепталости, радости и душевног задовољства, то је Рамиз упутио званичан захтев Министарству културе Црне Горе да се мерак заштити као културно нематеријално наслеђе и усвоји проглашење Дана мерака, што би подразумевало и номинацију за Светски Дан мерака у оквиру Унеска.
После есеја о мераку, можете бирати по ком реду ћете се наслађивати том ниском бисера. Ређају се све сами драгуљи од наслова: Муштулук – празник радости, Дерт – страсни врисак душе, Аманет – крвоток емоција, Дернек – забава подсвесне стварности, Акшамлук – рафинирана институција културе свакидашњице, Корзо – у раму сећања, Моба – темељни образац сеоских обичаја и културе, Вршидба – рађање човека из самог живота, Петровданске лиле –између обреда и игре, илузије и стварности, Брашњеник – зембиљ мајчиних порука и емоција, Огњиште – најмоћнији симбол живота, Софра – култ и душа фамилије, снаге и слоге, Пешкир – господар живота и свога дара, Ћилим – уткан у векове, живот и традицију, Јастук – најинтимније уточиште, најраскошније упориште, Колевка – простор свих истина,Тестија – слуга чесми, господар човеку, Завичај – усуд који ни у сновима не малаксава, Кућни праг – светиња која нас мами, теши и опомиње, Оџак – светионик живота.
Ми, времешнији, са сетом ћемо се присетити свега овога архетипског, прошлог, дотакнутог, доживљеног, лепог, животног, веселог, уживајућег, што чини садржај ове вредне књиге. Наша деца, упућена на интернет и дигитализацију, остају, нажалост, ускраћена за све ово вредно што је некад било, а што је Рамиз студиозно, као из пепела, уздигао, обрадио, појаснио и приказао, уз јаке емоције које се не могу скрити.
Рецензент књиге, професор Ратко Божовић, између осталог, пише:
„Рамиз Хаџибеговић суверено путује кроз време и креће се с богатством истраживачког искуства, али и са индивидуалним и креативним самоодређењем. Он не дозвољава да се заборави начин живота, веровања и поглед на свет наших предака… И кад настоји да обликује и протумачи појмове и обичајну сценографију прохујалих времена, аутор то чини с пажњом сензибилног и одговорног истраживача, који луцидним запажањима све ставља на своје место. Тако се јасно види како је то некад било и шта је од свега тога преостало… Присуством проживљених емоција и готове дирљиве осећајности, аутор васкрсава наше обичаје на уверљив и надахнут начин тако да они делују као право освежење. Написана јасним и упечатљивим језиком, остварена стилском и мисаоном једноставношћу, у овој књизи створени су услови и за задовољство у читању и за активно читање. Несумњиво, овај спис важан је прилог култури сећања јер је аутентичан део културе кохерентног памћења. Све то много значи за препознавање вертикале нашег идентитета од искона до садашњости. Коначно, ево књиге која је с разлогом написана.“
Сваки есеј носи индивидуалан печат богатог и сочног језика, познавања историје, етнологије, антропологије, обичаја и културе, што уз раскошни литерарни таленат Рамиза Хаџибеговића доводи читаоца у стање емотивне катарзе. Узмимо само есеј о Аманету, крвотоку емоција, како каже аутор. То свако у данашњем времену погубљених вредности, лажи, злих мисли и дела, криминала, корупције, мржње, псовки, простаклука разних врста, треба да прочита. С тим у вези, писац каже:
„Васпитање, стицање најдрагоценијих етичких норми и традицијских сазнања у родној кући увек је био најважнији аманет за све што човек у животу постигне и створи. Сећам се мајчиних речи пред мој полазак на студије: Сине, чиним ти аманет, сачувај поштење, част и углед породице. Нама ваља овде живети, а најлакше је чистог образа. Сличних аманета сам имао и од оца, пред одлазак у војску, у иностранство, уочи женидбе.“
Књига Блиско крају је изузетно дело које заиста треба и препоручивати и читати. Препоручивати онима који можда сматрају да су им ти појмови познати и да немају више ништа ново да чују. Свакако ће имати прилику да открију праву пећину с благом, о којој су тако мало знали. А нарочито треба препоручивати онима којима су многи појмови непознати. И саветовати читање више пута, јер ће читалац сваки пут наћи нешто неоткривено, необично, другачије, недоживљено, ново. И изнова се дивити богатству израза, сочности речи, лепоти казивања, и осећати душевну насладу у приказу сваког есеја.
Рамиз је иначе човек који много чита. Са истим жаром његова интересовања су велика и за белетристику, поезију и прозу, и нашу и страну, као и за историју, социологију, антропологију, етнологију. Да није одувек много читао, да није са страшћу упијао садржаје који су били предмет његових интересовања, не би могао да на тако спектакуларан начин, својим есејистичким импресијама, презентира један својеврстан и импресиван омаж богатој култури и традицији наших простора. Његови прикази разноликих књижевних дела, којих има поприлично, превазилазе снагу и знање познатих имена савремене књижевне критике. Није то само пуко набрајање уобичајених фраза по истом калупу, како се најчешће пише, већ су то суштинске анализе и дела, и намере аутора.
*
Излазак из штампе сваког мог романа Рамиз је пропратио са великом радошћу. Био је дубоко ганут судбином моје мајке описане у првом роману Један могући живот. Био је импресиониран мојим романом Доротеа. На промоцији Оливере у октобру 2009. године у Римској дворани Библиотеке града били су присутни Идрија и Рамиз, што ми је причинило посебно задовољство.
Кад је прочитао мој пети роман Текла вода, који је изашао из штампе 2017. одмах ме је позвао и нашли смо се на омиљеном месту, у ресторану Сер Жил на Бањици. Претресали смо садржај романа, присећали се догађаја из детињства описаних у њему, причали о људима који се ту помињу, а којих одавно нема. Тако смо дошли, уз највеће емоције, и до једног лика из књиге, чаршијског добротвора, медицинског техничара Риза Зејнелагића, истинског доброг духа вароши…
(Одломак из књиге ТЕКЛО ВРЕМЕ С ПРИЈАТЕЉИМА која је у штампи)
