Redakcija ГЛАСАЊЕ
Старица прича, а ми слушамо. Слушамо али мало разумемо. Питали смо се како се тада и у то време гласало куглицама у боји? Једна боја је била за краља, а дрга за председника. Бака прича и сва се уживела.
– И тако мене Нићо вели ти да гласаш за краља, а ови који су од партије добили свашта нек гласају за председника – објашњава бака.
– Но ја њему велим, а шта ако они знају ко је за кога гласао? – Подигавши наочаре зелене очи засијаше.
– Неће они да гледају то је заклоњено чаршавом – Вели мени Нићо.
– Добро, ја поверова, а и сама сам била за краља, некако све било боље, знао се свему ред, а ови после ништа нису знали.
– Како је било даље, кад сте гласали шта се десило – питам радознало, заинтересована за исход догађаја
– Ех, шта! Не питај. Сачувај Боже, сазнали одма’ – жустро бака одговара.
– Видим ја они двоје испред нас зађоше за чаршав, шу, шу, шу – и изађоше, ка’ да ни једну куглицу нису убацили. А ја и Нићо узесмо оне за краља, па у ону дрвену кутију убацисмо, а оно закуца ка’ камен да бацисмо. Е, а они тако одвојили да чују ко је против њи’, ми грдни нисмо знали то.
– Изађосмо иза онија чаршава, а она’ главни вели: – Тако Нићо, а заврши, но!
– Вала заврши, тако и овако, а ви виђите како ћете – одговори Нићо.
Бака прича, а све је љућа, а образи јој се зајапурили.
– Шта је било после бако? – Питам, а очи цакле.
– Не питај, јад и беда, ето то је било.
Дођоше одма’ сутрадан, с воловима и ралом, ору комшији, саде јабуке, друго воће, а нама вичу: – Нек’ ти краљ посади јабуке, бирао си га па ето ти га!
– Нићо ћути, ја ћутим, а надула сам се да пукнем. Није ме за нас, стари смо, но за сина, њега ће да сатру!
Би то како би, етеј и други дан, мењају међу, подоравају повадише неке младе шљивице што је Нићо посадио и виче један главати – е Нићо сад певај: – ”Док је била круна, имала и вуна, а сад петокрака нема баш ни длака” – неће ништа да ти остане, на просјачки штап ћемо те дотерати!
– Нићо савио главу, зелен у лице, син ни’ још мали, ми стари, а чоре шта могу оне, ништа…
Акаше тако они, нас из свега избацише, ништа ни не дадоше, и жито из задруге у трећину дадоше.
– Боже како су били без срца, само зато што сте гласали за краља? – Питам се, а видим озлојеђеност у бакиним очима.
– Е моје дете, не праштају они да неко буде против њих, сви који су на власти хоће да си уз њи’… шта и’ ко је за тебе бољи.
– И данас после оволико година ја мислим да без краља не ваља! – Потврди бака.
– Бако, ти знаш како је било у време краља, а ми видимо како је сад, једва тата успева да нас прехрани, а ради на послу.
– Децо моја прошло је то време благостања, краљ се бринуо за сељака, а ови само за себе.
– Тако је како је, мора да се трпи – каже осамдесетогодишња бака.
Прошло је овом разговору више од тридесет година, а мени негде у глави то гласање и страдање. Гласам и сама и видим на гласачком списку рођаку која је пре шест година умрла, гласала и то за оне на власти, видим и њен муж такође. Питам се како ли је бака Миља гласала кад су други за њу гласали. Претпостављам да је онима на власти дала глас. Надам се да Миља и Нићо знају да им се краљев наследник вратио у Србију, али да нема круну. Успели су бар нешто да за живота учине и стану на праву страну и заслуже поштовање потомака.
Бог нека опрости онима који не поштују вољу упокојених грађана, а ови прави Срби почиваће у миру, сигурни да су били на правој страни, ма колико их то стајало мука патње.
